Изабери језик:
Тема броја

ИСТРАЖИВАЊА

ХИПОТЕЗЕ У НАУЧНОМ ИСТРАЖИВАЊУ

Сажетак

Хипотезе представљају мисаоно-теоријске допуне извесних празнина у познавању одређене појаве или читаве области појава чије извесне моменте, делове или аспекте већ познајемо. У контексту савременог научног говора хипотеза би била привремено највероватније решење проблема као одговора на постављена питања и као подлоге на којој се темељи идеја о природном процесу или предмету истраживања. Хипотезама се одређује план и оквир истраживања. Хипотезе су непроверене тврдње (претпоставке) које се желе чињенично, истраживањем потврдити. Најчешће се хипотезе темеље на међусобном односу по јединих варијабли. Оне се постављају на основу неких индикатора личног искуства, знања, аналогије, научне теорије итд. о повезаности неких појава. Основне функције хипотеза су: усмеравање истраживања ка решавању проблема; успостављање веза између апстрактно (теоријски) датих предмета и циља истраживања, с једне, и искуствене стварности, с друге стране; помагање у научном објашњењу, предвиђању и открићу; отклањање противуречности и празнина у научном сазнању и развијање нових метода, техни­ка и инструмената. Функција хипотезе јесте да усмери истраживање на правилности међу чињеницама. Сугестије које су формулисане хипотезама могу бити решење проблема. Хипотеза мора бити ваљана мо­ра се односити на проблем који истражује; хипотеза мора бити појмовно јасна; хипотеза мора бити искуствено проверљива; хипотезу треба довести у везу са расположивом техником; хипотеза мора бити специ фична; хипотеза мора бити у вези са теоријом.

кључне речи:

Референце

    1. Богдановић, М.: Методолошке студије, ИПС, Београд, 1993.
    2. Врачар, С. К: Преиспитивање правне методологије, Наговештај државно-правног интегрализма, Научна књига, Београд 1994.
    3. Батарело, А. Ж.: Проблем у друштвеним истраживањима, Критика традиционалне методологије, А. Ж. Батарело, Загреб, 1990.
    4. Вујевић, М.: Увод у знанствени рад, Информатор, Загреб 1988.
    5. Гуд Вилијем Пол Хет: Методи социјалног истраживања, Вук Караџић, Београд, 1966.
    6. Зајечаревић, Г, Основи методологије науке, Научна књига, Београд, 1977.
    7. Илић, М.: Научно истраживање. Општа методологија, Филолошки факултет у Београду, Београд 1994.
    8. Милосављевић, С.: Истраживање политичких појава, Институт за политичке студије Београд 1980.
    9. Милосављевић, С. Радосављевић, И.: Основи методологије поли­тичких наука, треће измењено и допуњено издање, Службени гласник, Београд, 2006,
    10. Macneill Patrik: Research methods, Routledge, London, 1991.
    11. Михаиловић, Д.: Методологија научних истраживања, Факултет организационих наука, Београд,
    12. Печујлић, М.: Методологија друштвених наука, Савремена администрација, Београд, 1989.
    13. Пејчић, Б.: Методологија емпиријског научног истраживања, Хрестоматија. Универзитет у Београду, Дефектолошки факултет Бео­град, 1995.
    14. Ристић, Ж., О истраживању, методу и знању, Институт за педагошка истраживања, Београд, 1995.
    15. Сакан, М,: Хипотезе у науци, друго издање, Прометеј, Нови Сад 2005.
    16. Шамић, М.: Како настаје научно дјело, Свјетлост, Сарајево, 1988.
    17. Шешић, Б.: Основи методологије друштвених наука, друго издање, Научна књига, Београд, 1977.
периодика Политичка ревија 2/2009 УДК: 167.5 279-296