Изабери језик:

Зоран Б. Кинђић

  • Адреса: /
  • Email: /
  • Телефон: /
  • LinkedIn: /

Факултет политичких наука, Универзитет у Београду.

периодика

СРПСКИ НАРОД И БОЖЈА ПРАВДА

Ослањајући се на библијско учење о Божјој правди, аутор разматра стање у којем се налази српски на­род. Морално и духовно посртање једног народа узрок је његових економских и политичких невоља, пораза у рату, поробљености и губитка територија. Кроз патњу се чистимо од грехова и лакше окрећемо ка Богу. Смисао искушења је да се појединац или народ духовно преобрази. Уколико се пропусте бројне прили­ке, пропаст је неизбежна. У светлу религијског учења о сетви и жетви, аутор сматра да су српски непријатељи били само несвесни извршиоци Божје правде. Ако би се српски народ морално и духовно препородио, спољашње политичке и економске околности би му ишле у прилог. Он би на миран начин остварио своје циљеве. Права супротност није она између национа­лизма и космополитизма, већ између опредељености за добро или за зло. Добар човек, без обзира да ли је националиста или космополита, својом позитивном енергијом у исти мах помаже својој породици, свом народу и читавом свету, док им зао човек штети.

 

периодика

ДУХОВНА ДИМЕНЗИЈА УНУТРАШЊЕГ ДИЈАЛОГА

Истакавши да је у решавању косовско-метохијског проблема неопходно имати у виду етичку и духовну димензију, аутор позива сваког ко намерава да се укључи у рас­праву о том проблему да најпре поведе унутрашњи дијалог са властитом савешћу и читавом српском историјом. Ауторефлексијом се долази до увида да је Косовски завет оно што конституише српски национални идентитет. За Србе је територија Косова и Метохије света, баш као и Јерусалим за јеврејски народ. Онај ко би да се, зарад европских интеграција, одрекне Косова и Метохије, није уистину Србин. Аутор подсећа да одбрана Косова и Метохије није само ускогруди српски национални интерес, него да има универзалан значај. Лазарево опредељење за Царство небеско, учињено у име свих Срба, блиско је свим правдољубивим људима света. Питање односа према Косову и Метохији треба сагледати и из есхатолошке перспективе: да ли смо за Христа или, свесно или несвесно, за Антихриста. Будући да Запад, окренувши леђа Христу, припрема услове за ступање на историјску сце­ну Антихриста, за Србе је право решење да се окрену свом светосавском корену. Подсетивши на светоотачки увид да је прагматичан савез са злим савезником осуђен на пораз, да судба једног народа у великој мери зависи од моралног и духовног лика владара, као и да имамо владара каквог заслужујемо, аутор све позива на покајање и морални и духовни преображај. Будући да Албанци својим грешним понашањем (трговање дрогом и људским органима) на себе све више навлаче Божији гнев, уколико се догоди преображај српског на­рода, Косово ће опет бити српско.

периодика

РЕЛИГИЈСКИ ОСНОВ БОРБЕ ЗА СРЕДИШТЕ СВЕТА

Да би испитао могућност мирног и трајног политичког решења сукоба око Јерусалима и Свете земље, аутор анализира религијску позадину овог спора. Он указује да митско-религијска фигура средишта света подразумева да се ради о светој територији, која самим тим не може бити предмет размене. Указавши на веровање многих народа да се њихов централни храм налази управо на месту средишта света, аутор херменеутичком и компаративном методом показује колики је значај Јерусалима за три велике монотеистичке религије. Будући да су верници све три монотеистичке религије уверени да је истина и правда на њиховој страни, и да себи приписују позицију добра а противницима углавном позицију зла, њима се чини да би и делимично одступање од својих претензија на света места био чин издаје и изневеравања Бога. Након што је изложио шта три велике монотеистичке религије мисле једна о другој и показао разлике у њиховом схватању личности Месије, аутор закључује да би свако политичко решења спора било крхко и привремено. Аутор сматра да би, самим тим што је у основи сукоба око Јерусалима религијски спор, решење морало бити духовне природе. Истински циљ верника морао би бити Небески Јерусалим, а не пуко поседовање земаљског Јерусалима. Уколико би верници све три монотеистичке религије заиста били одани Богу, они би били испуњени љубављу и не би било непремостивих препрека за решење било ког спора, па чак ни оног између Јевреја и Палестинаца око Брда храма.

периодика

КАНТОВА ИДЕЈА ВЕЧНОГ МИРА

Да бисмо разумели Кантову идеју вечног мира, аутор сматра да је неопходно да се она сагледа у контексту целокупне Кантове филозофије, имајући у виду поред политичко-правних списа и његова разматрања о моралу, историји, антропологији, телеологији природе и религији. Брижљивом текстуалном анализом аутор показује да је идеја вечног мира везана за овострану сферу, за успостављање светскограђанског поретка, али да она није лишена религиозне димензије, будући да је провиђење гарант остваривости вечног мира. Након што је указао да за Канта нема суштинске разлике између појмова намере природе и провиђења, аутор подсећа да је кенигсбершком филозофу у разумевању историје блиска позиција теодикеје. Иако се залаже за вечни мир, иако повремено чак проклиње рат као извор свег зла, Кант ипак не превиђа да рат у скривеном плану природе често игра улогу средства за будући мир. Указавши да је слобода највиши појам Кантове филозофије, да је за њега филозофија морала највиша филозофска дисциплина, аутор истиче да нема остварења политичке утопије без јединства слободе и морала. Он подсећа да идеја вечног мира није највиша у Кантовој филозофији. Од савршеног правно-грађанског стања виша је религијска идеја опште републике по законима врлине. Следећи Канта, аутор на крају указује на неопходност да се у политичком животу обједине моралност и практична мудрост.

периодика

РАТ И ДУХОВНОСТ

Суочен са тенденцијом изразито негативног вредновања рата, која у нашој средини под утицајем прозападне идеологије потхрањује дефетистичко расположење, аутор тематизује како рат као такав тако и однос рата и духовности. Користећи компаративни и херменеутички метод, он разматра различита гледишта о рату у филозофији, далекоисточним религијама и хришћанству. Након што је указао да Хегел и Ниче позитивно вреднују рат, а Кант га осуђује као извор свег зла, аутор истиче да далекоисточне религије, упркос неговању духовног става ahimse, немају изразито негативан однос према рату. Разматрање Bhagavad Gite и зен будизма показује да се духовност и ратовање не искључују. Став хришћана према рату није јединствен. Дијапазон могућих ставова креће се од позивања на свети рат, преко оправдавања праведног рата, дозволе одбрамбеног рата до пацифистичког одбијања сваког облика ратовања. Између крајности римокатоличког позивања на свети рат и залагања за апсолутни пацифизам појединих протестантских верских заједница налази се православни став. По светим оцима, хришћанин има право да се не супротставља оном ко њега лично тлачи, али ако се ради о заједници која је угрожена дужан је да пружи отпор. Након поређења далекоисточног и хришћанског гледишта о рату аутор закључује да исправно учествовање у рату, мотивисано пожртвованом љубављу према ближњима, може бити позитивније од млаког, а поготово егоистичног учествовања у мировним акцијама. Већи допринос миру дају они који у својим душама успоставе мир од оних који се само споља, политички залажу за њега. Прави миротворци су само духовни људи, чак и када су принуђени да ратују.

ç