Изабери језик:

Зоран Аврамовић

  • Адреса: /
  • Email: /
  • Телефон: /
  • LinkedIn: /

периодика

ПОЛИТИКОЛОГИЈА И ОБРАЗОВАЊЕ ЗА ПОЛИТИКУ

У раду се  указује на проблеме научног статуса политикологије. Поред епистемолошких питања  значајна су и интердисциплинарна повезивања ове науке. Од посебног сазнајног значаја је однос теорије и праксе у овој науци. Теорија поседује професионалну аутономију али у пракси  је отворен простор за деловање припадника других професија. У другом делу разматра се интерактивни однос између политике и образовања. Разликују се спољашњи однос политике и образовања (образовна политика) и унутрашњи (образовање за политику). Основни проблем образовне политике је да са становишта власти одреди образовне циљеве друштва и средства за њихово остваривање.  С друге стране, образовање за политику се суочава са више проблема. Сваки концепт образовања за политику полази од следећих чињеница: (1) власт човека над човеком, (2) последице политике погађају све чланове друштва, (3) политичко деловање при­пада јавној области живота. Значајно је и који све агенси учествују у образовању за политику. У закључку се тврди да је основни циљ образовања за политику да  субјект (грађанин) државе и друштва буде одговоран за политички избор и опредељење.

периодика

ОД „ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ЗАБЛУДЕ“ ДО СРПСКЕ ИСТИНЕ

У раду се aнализира порекло југословенске идеје и њен развој од 1918 до 1992 године. У другом делу се  указује на шест разлога прoтив и три за српско прихватање југословенства. Разматра се  и губитничко српско искуство у југословенској држави. У другом делу анализира се повратак Србије својој државности. Политика  прекида са неравноправношћу Срба у Југославији имала је подршку  у највећем делу српске  јавности. Српску истину о положају српског народа у СФРЈ ниједна републичка и национална елита других нација није хтела да прихвати. У  интелектуалним круговима Добрица Ћосић био је предводник идеје о Југославији као српској заблуди а у политичкој власти Слободан Милошевић је преузима 1987 године.

периодика

(ДЕЗ)ИНТЕГРАЦИЈА НАЦИЈЕ У ДЕМОКРАТИЈИ

Аутор се бави анализом чинилаца интеграције и дезинтеграције нације у демократском друштву. Подсећа се на западноевропско и германско (источноевропско) схватања нације. Према првом, посредством припадања држави наглашава се заједница грађана као суштинско обележје нације, a по другом схватању у први план се ставља зajедницa језика, заједничка историја, религија, култура, територија, митологија. Глобалистичке идеје о нацији прихватају грађанистичка схватања у оквиру нације идентификоване националне идеологије: анархизам, комунизам, грађански либерализам, глобализам. Овоме се додаје и грађанска демократија као систем који националне вредности потискује, а афирмише агресивни, тржишно-профитно оријентисани индивидуализам. Основне интегративне силе нације су у култури језик, вера, митологија. Систем обрaзовaњa такође има огромну улогу у очувању културе нације.

периодика

МАНИФЕСТНА И ЛАТЕНТНА УЛОГА ДЕЛА ТЕОРИЈСКЕ ИНТЕЛЕКТУАЛНЕ ЕЛИТЕ У СРБИЈИ (1990-2010)

У раду ce анлизира један део интелектуалне елите из области друштвених наука са становишта латентне и манифестне функције њихових идејних ставова о демократији у Републици Србији. У раздобљу од 1990. до 2010. године, једна у јавности видљиво присутна струја теоријског мишљења континуирано je оспоравала, у мањој или већој мери демократски карактер српског друштва. Период владавине СПС критикован je као националистички, у коме није би­ло демократије. После октобарског преврата 2000. године, критика дефицита демократије окреће се према странкама бившег режима као опасним за демократски развој Србије. Критичко-деструктивно деловање овог дела теоријске ели­те суочава нас са два питања: да ли је њихова критика де­фицита демократије у Србији била заснована на ваљаним аргументима? Да ли се иза те критике помаљају неки други интереси и тежње за које критика треба да буде само па­раван? У закључном делу се тврди да је ова интелектуална теоријска елита, свесно или несвесно, поткопавала основне националне и државне интересе Србије у раздобљу декомпозиције СФРЈ и страховитих спољних притисака на Србију.

периодика

ПРОБЛЕМИ МОДЕРНИЗАЦИЈЕ ОБРАЗОВАЊА У СРБИЈИ

У раду се најпре разматра значење појма модернизације образовања. Указује се на различите садржаје модернизације у основном, средњем и високом образовању. У снажној кампањи за модернизацију образована у Републици Србији, олако се прешло преко негативних социјалних последица ових процеса или другим речима, изостала je рефлексивна пракса промена. Подвлачи се чињеница грађанизације друштва и јачање его-оријентације у Србији. Критички се анализира однос доминације међународних стандарда и потискивање аутономије српског образовања. Тврди се да „одлив мозгова” није допринос модернизацији образовања у Србији. Разматра се учинак приватне својине у образовању на квалитет и ефикасност. Улога образовања у новој пракси тржишта рада и пораст незапослености, критички се разматра са становишта модернизације. Однос политичког и стручног чиниоца у процесу доношења образовних одлука, као и концепт образовне политике, такође je предмет анализе. У закључку се тврди да мо­дернизација образовања није само унапређивање ове друштвене делатности већ и промена која има и негативне ефекте.

периодика

ГЛОБАЛИЗАЦИЈА И ДЕЗИНТЕГРАЦИЈА: КУЛТУРНИ, МЕДИЈСКИ И ОБРАЗОВНИ АСПЕКТИ

У раду се најпре указује на појмовну разлику између глобализације и глобализма. Глобализација је један противречан процес савременог друштва а идеолози глобализма се труде да овај процес представе безалтернативним. Глобалисти се ослањају на идеју де­мократке и слободног тржишта са тврдњом да је то поредак који решава све друштвене проблеме. Чињеница да је свет дубоко социјално и економски подељен, говори сама по себи о освајачкој природи глобализма. Имплицитни циљ ове идеологије је заправо дезинтеграција «немодернизованих» држава, нација и њихових култура, образовања и медија, како би се отворио социјални про­стор за експанзију капитала и система вредности најбогатијих друштава Запада.

периодика

ДЕМОКРАТСКИ ЕКСПАНЗИОНИЗАМ И ПРОБЛЕМ СЛОБОДЕ

У раду се анализирају савремени процеси ширења (наметања) од стране водећих држава запада али и међународних организација. Идејно и политичко померање пажње са унутрашње на међудржавно питање демократије, сугерира претпоставку да је простор идеја, вредности, знања о демократији засићен и да ваља почети са њеном практичном универзализацијом. У првом делу се разматрају модалитети демократског експанзионизма. Поред ОУН и других међународних организација у ширење демократије свим средствима укључују се владе западних држава, медији, невладине организације, истакнуте личности. Разматра се и улога унутардржавних позива страним државама да демократизују поредак и друштво. У трећем делу се анализира слобода као конституенс демо­кратке. Али, шта се дешава са слободом када стигне до властитог демократског остварења? Она чува демократију али је и покреће на нешто ново? Да ли је то ново у ширењу демократије преко властитих државних граница? Ово питање остаје отворено.

периодика

ПРЕДЛОЗИ ПОЛИТИЧКОГ И ДРУШТВЕНОГ ОКВИРА ЗА КОСОВСКИ ДИЈАЛОГ

Проблем КиМје историјски наслеђен али после НАТО бомбардовања 1999. године, добија нова значења, усмерења и могућна решења. Запдноевропски и амерички дискурс о КиМ је feat acomlipli. Србија не признаје самопроглашено отцепљење уз помоћ војне силе али не увек са добрим одлукама. У раду се заступа став да не треба прихватами причу о «коначном решењу». Такође проблематизује се употреба појма реалности на КиМ-у, која долази из иностраних политичких кругова. Српски политички ум мора да трага за унутрашњим консензусом о КиМ и да истовремено одбаци одлучно одустајања од КиМ у српској нацији. У стратегији борбе за КиМ учествују, држава, православна црква, медији, образовање и патриотска интелигенција.

 

ç