Изабери језик:

Владимир Нинковић

  • Адреса: /
  • Email: /
  • Телефон: /
  • LinkedIn: /

Факултет безбедности, Универзитет у Београду

периодика

KОНЦЕПТУАЛИЗАЦИЈA ОТПОРНОСТИ У НАУКАМА БЕЗБЕДНОСТИ

Отпорност је последњих деценија постала свеприсутан термин у академском и стручном дискурсу услед, имплицитног или експлицитног, прихватања недостатака традиционалног приступа превенције. Изведеница из латинског глагола “resilire” – скочити уназад, отпорност означава способност или капацитет система да се врати у стање равнотеже након ремећења, али и способност система да се суочи са променом и да се на њу адаптира. Примена термина има дугу традицију у различитим научним дисциплинама – психологији, социологији, екологији, менаџменту – док се почетком XXI века овај термин широко усваја и у наукама безбедности. У последње две деценије приметно је све учесталије коришћење овог термина као и његове бројне концептуализације и операционализације како у научним радовима, тако и у стратегијским и легислативним документима. Пролиферација нових безбедносних претњи створила је атмосферу небезбедности на глобалном нивоу и приморала практичаре и законодавце да антиципирају одговоре различитих сегмената система на спољње и унутрашње чиниоце који представљају претње по функционисање система. Аутори су анализирали како је концепт отпорности дефинисан и операционализован у различитим потпољима наука безбедности, као што су национална безбедност, заштита и управљање катастрофама и корпоративна безбедност. Шире посматрано, у наукама безбедности постоје два тока промишљања отпорности – једно које посматра отпорност као жељено стање система, било да је реч о држави, заједници или организацији, и друго које отпорност посматра као стратегију менаџмента оних ризика које карактерише висок степен неизвесности. Термин отпорности је данас присутан у стратегијама националне безбедности великих сила и других развијених држава, а означава тежњу ка одржавању прихватљивог нивоа функционисања, структуре и идентитета државе. Популарност концепта безбедности у пољима управљања ванредним ситуацијама и катастрофама у складу је са премисом да људи и заједнице поседују адаптивне и организационе капацитете што је довело до закључка да надлежне институције не треба да просто управљају, већ да помажу и допуњују природне тенденције самопомоћи и самоорганизације особа и заједница изложених неповољним догађајима. Комплексна природа организација као социо-техничких система такође је окарактерисана њиховом способношћу адаптације на непредвиђене негативне догађаје, а која може бити унапређена кроз адекватне политике, процесе и организациону културу које могу помоћи организацијама да одрже циљани ниво функционисања током и након реметилачког догађаја. Напокон, отпорност се посматра не као жељено стање система већ као стратегија за управљање ризицима са високим степеном неизвесности, насупрот антиципацији и традиционалном менаџменту ризика заснованом на идентификацијама претњи и проценама вероватноће настајања нежељених догађаја. Ипак, треба напоменути да приступ отпорности није без противника, а напади најчешће долазе са позиција Нове левице који оптужују овај приступ за „деполитизовање социјалних структура”, „прикривање односа моћи”, „ре-натурализацију друштва” и представљају је као нео-либералну стратегију којом се одговорност за одговор на ризике помера са доносиоца одлука на оне који трпе последице догађаја. Даља истраживања о могућностима операционализације концепта отпорности су неопходна како би се дале конкретне препоруке како систем може „постати отпоран”, односно како се концепт може применити на управљање системским ризицима и неизвесностима.

ç