Изабери језик:

Весна Кнежевић-Предић

  • Адреса: /
  • Email: /
  • Телефон: /
  • LinkedIn: /

Факултет политичких наука, Универзитет у Београду

периодика

ПОСТУПАК ЗАКЉУЧИВАЊА УГОВОРА МЕЂУНАРОДНИХ ОРГАНИЗАЦИЈА

Поступак закључивања уговора у којима искључиво или заједно са државама учествују међународне организације регулисан је у основи истим правилима која важе за уговоре између држава. У Бечкој конвенцији о праву уговора међународних организација од 1986. године садржана су само нека посебна правила у случајевима када се морала изразити специфичност организација у погледу овлашћења лица која представљају организацију или коришћења термина акт формалне потврде уместо израза ратификација уговора. Анализе које смо извршили у овом раду упућују на закључак да нема разлога за другачији положај међународних организација у поступку закључивања уговора у односу на позицију држава. Када је удовољено свим захтевима интерног правног поретка у погледу надлежности органа и квалификација лица која иступају у поступку закључивања уговора, организације на међународном плану морају, исто као и државе, имати овлашћења за предузимање свих потребних радњи које воде правном настанку уговора, почевши од преговора, усвајања и аутентификације текста уговора, преко изражавања пристанка на обавезивање уговором, па све до његовог ступања на снагу. Вршење тих радњи добрим делом је ствар правне технике која се ослања на општеприхваћена правила о поступку закључивања уговора, стварана и изграђивана кроз дуготрајну међународну уговорну праксу.

периодика

УГОВОРНА СПОСОБНОСТ ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ: ШЕСТ ДЕЦЕНИЈА ПОСЛЕ

Захваљујући новим решењима садржаним у Лисабонском уговору, која се највећим делом своде на кодификацију постојеће уговорне и судске праксе, ЕУ је шест деценија после настанка изградила солидан правни оквир уговорног регулисања својих односа са „спољним светом”. У овом раду су издвојене и посебно анализиране само његове одредбе које уређују правни основ уговорног капацитета ЕУ и правну природу овлашћења Уније да закључује уговоре. Кад је реч о основу, успостављено је јасно разликовање између директних или примарних овлашћења за закључење уговора која су прописана оснивачким уговорима и индиректних или секундарних овлашћења која произилазе из неке од оснивачким уговорима предвиђених правних чињеница. У погледу правне природе уговорне способности изричито су предвиђена само искључива овлашћења ЕУ у материји закључења уговора, док се подељена овлашћења са државама чланицама или тзв. мека овлашћења Уније да координира, подржава и допуњује уговорну активност држава посебно не наводе, али се ипак могу извести тумачењем различитих делова оснивачког уговора. Изван предмета регулисања Лисабонског уговора остали су мешовити споразуми и уговори ЕУ са недржавним територијалним субјектима, упркос чињеници да су они данас постали нормална појава у уговорној пракси ове организације.

ç