Изабери језик:

Срђан В. Старчевић

  • Адреса: /
  • Email: /
  • Телефон: /
  • LinkedIn: /

периодика

БЕЛА КЊИГА ОДБРАНЕ ФРАНЦУСКЕ РЕПУБЛИКЕ 2013. ГОДИНЕ - ФРАНЦУСКА У НАТО И ЕУ

Република Француска, колевка модерне идеје о уједињењу Европе, засноване на потреби за међусобним економским повезивањем, заједничким вредностима и трајном миру, данас представља активног члана и држав у носиоца политичке моћи и утицаја Европске Уније и НАТО-а. Поред тога што се европско уједињење понекад сматра као општа нужност западног света, Француска је ипак тражила начи­не за успостављање самосталне Европе чије би се мишљење равноправно уважавало на међународној сцени. Кроз призму Хладног рата и биполарних међународних односа тражио се начин, модел уједињења, који би спречио даља сукобљавања на европском континенту, уз упоредно јачање евро-атланског савезништа и економских односа. Примарни циљ свих европских савезника је био окупљање ради стабилизације економских и политичких прилика у ратом порушеној Европи. С порастом утицаја, економске и политичке моћи Немачке, која je прошла кроз године ослобађања баласта кривице и укупног наслеђа из Другог светског рата, дошло je и до померања тежишта моћи у уједињеној Европи ка званичном Берлину, на осовини Париз-Берлин (Бон). Ипак, у духу некада велике колонијалне и светске си­ле, Француска активно прати и мери безбедносне промене и активно тражи своје место у међународним односима. Данас је француска држава и даље окосница модерне Европе и Европске Уније. Усвајањем кровног доктринарног документа „Беле књиге одбране, 2013. године“, Француска je јавно изнела своје виђење међународних политичких и војних прилика, као и разумевање сопствене улоге у регионалним, европским и међународним односима. Првенствени циљ овог истраживања јесте приказ по­гледа Француске (политичке елите) на сопствене позиције у оквирима Европске Уније и НАТО кроз последњи усвојени доктринарни документ, „Белу књиге одбране, 2013. године“ у периоду од 2013-2018. године.

периодика

УЗРОЦИ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА ИЗ УГЛА ФРАНЦУСКЕ РЕПУБЛИКЕ

Савремене тенденције за ревизијом узрока Првог светског рата наводе на преиспитивање сопствене историје сваке појединачне нације, учеснице овог, до тада највећег сукоба у историји човечанства. Поредећи историјску интерпретацију и национално поимање узрока и одговорности за изазивање Великог рата у савременим државама, некадашњим чланицама Антанте и Тројног савеза, лако уочавамо јасне разлике и прикривање или чак одбијање сопствене негативне улоге у пресудним догађајима.  Покушај овог рада је сагледавање у којој мери су промене глобалне политике и консеквентне свести епохе утицале на виђења Првог светског рата и тумачења његових последица, узрока и повода из угла Француске Републике. Измењена стварност је нужно отворила нова историјска питања и нове теме у анализирању прошлости, које су неки препознали као даље ширење историјског хоризонта, а други као политичке ревизије и манипулацију историјском истином. Ипак, тумачења узрока рата и данас, као и пре једног века, рефлектују постојање готово идентичних интерпретатитвних оквира који снажно утичу на дефинисање савремених политичких пракси и њихових идеолошких корена. Наведени закључак је последица чињенице да је најважније наслеђе Првог светског рата, доминација националног принципа и прокламација националних држава као кључног субјекта глобалне политике. Управо стога, тумачења рата који је први у историји добио епитет „светски“ посматрана из националне перспективе отварају бројне теме и указују на многе дилеме, али не могу бити правилно сагледана без разумевања универзалног контекста у коме је рат почео, био вођен и до данас тумачен. Верујемо да је виђење Француске Републике остало на истом становишту као и пре сто година уз другачију перцепцију српске националне историје.

периодика

КРЕВЕЛДОВ СПОР СА КЛАУЗЕВИЦЕМ – ДА ЛИ ЈЕ СМИСАО РАТА ПОЛИТИЧКИ?

Проучавајући разлоге због којих модерне оружане снаге чак и изузетно моћних држава нису у стању да извојују победу у сукобима ниског интензитета Мартин ван Кревелд је дошао до закључка да се корен проблема налази у клаузевицевском схватању рата. У раду се разматрају кључни аргументи којима Кревелд настоји да побије Клаузевицево схватање рата као политичког инструмента: 1) постојање „нетројствених“ ратова, 2) успон тоталног рата који не само да није инструмент политике, него прети да прогута политику и 3) постојање ратова који се не воде због политичких циљева, него у име правде, религије и опстанка заједнице. Пореде се и критички сагледавају Клаузевицеви и Кревелдови одговори на питања ко води рат, у чему је логика рата и зашто се воде ратови. Показано је да Клаузевицева теорија пружа одређени отпор Кревелдовом превредновању и да логика рата нужно лежи у политичкој равни, управо како је то тврдио Клаузевиц. Аутори доказују да јаз између Клаузевицевог и Кревелдовог схватања узрока рата настаје због различитих перспектива из које ова два теоретичара посматрају рат. Закључено је да се непријатељи у рату боре за постизање својих циљева, то јест за остваривање/заштиту онога што опажају као свој интерес и/или ширење/одбрану својих (друштвених или групних) вредности, што је одређење циљева рата које уважава и Клаузевицев поглед одозго, визуру доносилаца политичких одлука, као и Кревелдов поглед одоздо, који рачуна са мотивима чланова друштва (групе) који иду у рат.

периодика

БЕРКОВ ДОПРИНОС ТЕОРИЈИ ПРАВЕДНОГ РАТА И РАЗУМЕВАЊУ ПРОБЛЕМА ЛЕГИТИМНОСТИ ВОЈНИХ РЕЖИМА

Едмунд Берк може да се сврста међу оне политичке филозофе којима је у средишту интересовања било бављење политичком праксом, који су својим теоријским опсервацијама узвисили ту праксу, дали јој специфични тонус због ког њихово бављење политиком, било као науком или као друштвеном делатношћу, представља извор инспирација и то не само за њихове савременике, него и за нас данас. Дело Едмунда Берка карактеристично је по томе што је он имао специфичан приступ друштвеним појавама и процесима, који је, како су то независно један од другога приметили Слободан Јовановић и Џефри Харт, у својој бити социолошки. Управо је такав приступ омогућио Берку да предвиди ток Француске револуције. У раду се анализирају Беркови ставови о праведном рату, друштвеном осамостаљењу војске и политизацији војске, с циљем да се укаже на Берков допринос разумевању феномена рата и војске као друштвене институције, као и на оне аспекте Беркове мисли о војсци који су још увек актуелни. Берк је пошао од претпоставке да је праведан рат који се води по нужности, прихватио је захтев за моралношћу рата, али је увео и процену пробитачности ратовања као критеријум праведности рата и повезао ове критеријуме у нераскидиву целину. Беркова размишљања о побуњеној и политизованој војсци блиска су великим политиколозима XX и XXI века као што су Роберт Дал и Ђовани Сартори.

ç