Изабери језик:

Радослав Гаћиновић

Др Радослав Гаћиновић је научни саветник у Институту за политичке студије, председник Научног већа Института и главни и одговорни уредник часописа Политика националне безбедности. Аутор је великог броја студија о безбедности и тероризму, од чега се нарочито издвајају монографије “Тероризам у политичкој и правној теорији” (издање Медија центра Одбрана, 2011), “Угрожавање капацитета безбедности државе” (Филип Вишњић, 2013), Антитероризам (Службени гласник, 2015), Насиље на Србима у XX веку (двотомна монографија), Млада Босна.

периодика

ЛИЧНОСТ У ИЗГРАДЊИ БЕЗБЕДНОСТИ ДРУШТВА

Овај рад је покушај аутора да укаже на значај стварања личности, која ће у функцији изградње безбедности друштва дати значајан допринос укупном квалитету живота грађана у друштву. Личност поседује моћ и способност да донесе правилну процену како се изграђује савремено, слободно и безбедно друштво насупрот популистичкој маси која традиционално незаинтересована посматра и  велича само оно дневно, чулно, приземно и што сигурно пролази без видљивог трага. Са безбедносног аспекта је веома тешко опшеприхватљиво дефинисати личност, а да би неко постао личност са аспекта безбедности, уз испуњавање услова које су прописале научне дисциплине (психологија, филозофија, социологија, право) мора бити психофизички здрав појединац који темеље своје унутрашње структуре гради на демократском професионализму, чији су продукти врхунско знање и родољубље. Сваки појединац који је постао личност има велику обавезу на континуираној изградњи система безбедности државе и друштва, као и обавезу према себи да све своје способности стави на располагање друштву у остваривању тог циља. У изучавању безбедности неопходно је у теорији разликовати безбедност државе од безбедности друштва, јер се безбедност државе односи на њен суверенитет, а безбедност друштва на идентитет тј. свест о припадности заједници.

периодика

КРАЉЕВИНА СРБА, ХРВАТА И СЛОВЕНАЦА - ДРЖАВА БЕЗ ПРАВНОГ ТЕМЕЉА

Овај рад је покушај аутора да на основу правних, политичких и  историјских чињеница подсети  научну јавност на погубност стварања Југославије  по српски народ на почетку XX века. Наиме, сви српски пријатељи су  сматрали у то време да Србима није интерес стварање Краљевине СХС, касније Југославије, већ да се створи српска држава на својим етничким просторима. Стварање Краљевине СХС било је непотребно за Краљевину Србију и Црну Гору. Тај акт је искључиво ишао на руку Хрватима и Словенцима. Након завршетка Првог светског рата Краљевина Србија и њена војска уживали су велики углед у свету. Краљевина Србија и Црна Гора примљене су у тадашње друштво народа, када је та светска организација имала само 28 држава. Регент Александар Карађорђевић и тадашња српска влада имали су шансу да коначно реше српско национално питање. Била је то, можда, јединствена прилика у историји да се под покровитељством међународне заједнице створи српска држава на етничким српским територијама. Након тога би се могло разговарати о стварању неке врсте федерације са балканским народима. О устројству Краљевине СХС велике примедбе имале су силе Антанте (Енглеска, Француска и Русија). Председник француске владе Жорж Клеменсо (Clemenceau Georges-Bewamin) уместо честитке краљу у Београду шаље неку врсту саучешћа. На мировној конференцији у Версају 1919. године, када је озваничен завршетак Првог светског рата, Жорж Клеменсо је тада рекао: ''Приликом закључења ове наше Конференције мира, ја морам, пре него што сиђем са овог подијума да изразим своје велико жаљење што са политичке позорнице света нестаје једно велико историјско име  а то је Србија.''

периодика

ВОЈНА НЕУТРАЛНОСТ И БУДУЋНОСТ СРБИЈЕ

Овај рад је покушај аутора да подсети научну јавност на неопходност подизања свеукупне безбедности грађана Србије, на уређење политичког и економског система по угледу на развијене земље и војну организацију оспособљеност и опремљеност структура безбедности прилагодити потребама Србије, тј. створити систем способан да у сваком тренутку успешно заштити грађане Србије. Србија је током XX била изложена највећем нивоу насиља од стране западних држава, а при крају XX века од стране некадашњих савезника са запада у светским ратовима. Због тога се будућност безбедности Србије мора градити врло смишљено, политички мудро и са аспекта безбедности професионално, са тежиштем ка сталној неутралности. Војна неутралност и јачање сопствених оружаних снага до нивоа потребног за успешно спровођење стратегије одвраћања и узвраћања будућност је Србије. Дакле, Србија би уласком НАТО или било који други савез погазила своју историјску традицију и дефинитивно изгубила своју неутралност, а постепено и национални идентитет.

периодика

ПОЛИТИКА БЕЗБЕДНОСТИ МАЛИХ ДРЖАВА

Да би „Мала држава” успешно функционисала њен систем безбедности мора бити изграђен, свеобухватан и ефикасан, мора имати моћног савезника или пак нуклеарно оружје, које би јој служило за примену стратегије „одвраћања”. Изучавање интегралне безбедности, њене изградње и функционисања, постаје све неопходније, јер су интензивирани безбедносни изазови и претње на почетку XXI века. Оваj рад анализира изградњу и функционисање безбедности малих држава на почетку XXI века. Такође, на основу компетентних радова из земље и света овај рад је покушај одређења – дефинисања мале државе и њене могућности опстанка и функционисања у оквиру међународне заједнце. Наука је једино компетентна да одговори на ова и многа друга компликована питања, а посебно на питање: како „Мала држава” може сачувати сопствену безбедност у условима великих турбуленција на политичком и на економском плану у свету. Иако је наука најпозванија да одговори на многа питања, без политичке воље, решења која нуди наука, нажалост не могу се остварити.

периодика

СТРАТЕГИЈА НАЦИОНАЛНЕ БЕЗБЕДНОСТИ СТРАТЕШКИ ДОКУМЕНТ ДРЖАВЕ

Стратегија националне безбедности представља основни документ на основу којег се израђују остали документи у свим областима друштвеног живота и функционисања институција државе ради остваривања безбедности грађана, државе и друштва. Да би се могло приступити доношењу стратегије националне безбедности, држава мора имати дефинисану националну безбедност. У том смислу, под националном безбедношћу можемо подразумевати способност државе да самостално, или у сарадњи са другим државама или организацијама, заштити виталне вредности и интересе друштва од спољних и унутрашњих облика угрожавања и угрожености, и да тиме обезбеди опште услове за несметани политички, економски, социјални и културни развој друштва и благостање својих грађана. Иако је јавна расправа о Нацрту стратегије националне безбедности Србије показала да овај важни документ не испуњава услове од националног интереса, те се мора поново са научног аспекта анализирати и дорадити, документ је усвојен.

периодика

УПРАВЉАЊЕ КРИЗАМА

Овај рад представља покушај да се научној јавности укаже на значај интердисциплинарног приступа проблему криза и управљања кризама. Такође, неопходно je општеприхватљиво дефинисање криза и наука треба дати путоказ државним структурама како се управља кризама. Дакле, криза је стање у коме целокупно друштво (или његови сегменти захваћени кризом) престаје да функционише по начелима демократске организације друштва. Криза представља скуп законитости које се у датим политичким околностима сукобљавају и тиме успоравају или убрзавају ток догађаја, тј. процес ширења кризе или процес управљања кризом. Политичка криза настаје када друштво западне у турбулент­но стање. Taдa су основни извори турбуленције економска и финансијска криза, политичка разједињеност око виталних националних интереса и нарушен систем безбедности државе и друштва. Кризе обично могу бити економске, финансијске, политичке, еколошке и безбедносне. Кризама управља антикризни тим којим руководи председник државе и то по фазама: ублажавање, приправност, деловање и опоравак си­стема од настале кризе.

периодика

НАСИЉЕ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

Процес примене насиља на Косову и Метохији траје више од једног века. Шиптарски сепаратистичко-терористички покрет на Косову и Метохији почиње сa применом насиља одмах након Прве призренске лиге, а најинтензивније у последњој деценији XX века. Процес отимања вековне српске територије (КиМ) смишљено је организован од стране моћног шиптарског лобија у свету, a операционализација те идеје спроводи се применом албанотерора, чија је идеологија албанизам, а форма савремени тероризам. То је посебно дошло до изражаја у последњој деценији XX века. Познато је да на просторима јужне српске покраине никада у историји није било елемената Албанске државности, као и да границе Србије са суседима није одређивала Србија, већ међународна заједница. Посеб­но треба истаћи да се бројност једне националне заједнице не одређује њеним бројним стањем у једном региону, већ њеним бројним стањем у оквиру целе државе. Без обзира на ове чињенице, основни циљ шиптарског сепаратистичко-терористичког покрета је етнички чисто Косово u Метохија, a затим отимање те срп­ске територије u стварање самосталне државе. Без обзира на офанзиву шиптарских терориста u њихових моћних лобиста у свету, нико у Србији нема право да потпише сецесију јужне српске покрајине, тј. одвајање Косова u Метохије од Србије.

периодика

КАКО НАПИСАТИ НАУЧНО-ИСТРАЖИВАЧКИ РАД ИЗ ОБЛАСТИ ПОЛИТИКОЛОГИЈЕ

У овом раду је аналитички и поступно интерпретира­на методологија писања научноистраживачког рада израде научноистраживачког пројекта. У уводном разматрању дефинисана је методологија као и општи појмови који су незаобилазни у писању научног рада или научно-итсраживачког пројекта. Дефинисана је наука и њене законитости. Да би се методолошки схватило исправно писање научног рада у овом раду су дефинисана-разрађена следећа питања: Избор и дефинисање проблема истраживања; дефинисање појмова и појмовна анализа; одређивање циљева истраживања; постављање хипотеза; идентификација и класификација варијабли; операционализација варијабли; одређивање нацрта истраживања; основне ме­тоде научног мишљења и истраживања у друштвеним наука; теренски истраживачки рад, сређивање и обрада података; интерпретација података и писање научног извештаја.

периодика

ХИПОТЕЗЕ У НАУЧНОМ ИСТРАЖИВАЊУ

Хипотезе представљају мисаоно-теоријске допуне извесних празнина у познавању одређене појаве или читаве области појава чије извесне моменте, делове или аспекте већ познајемо. У контексту савременог научног говора хипотеза би била привремено највероватније решење проблема као одговора на постављена питања и као подлоге на којој се темељи идеја о природном процесу или предмету истраживања. Хипотезама се одређује план и оквир истраживања. Хипотезе су непроверене тврдње (претпоставке) које се желе чињенично, истраживањем потврдити. Најчешће се хипотезе темеље на међусобном односу по јединих варијабли. Оне се постављају на основу неких индикатора личног искуства, знања, аналогије, научне теорије итд. о повезаности неких појава. Основне функције хипотеза су: усмеравање истраживања ка решавању проблема; успостављање веза између апстрактно (теоријски) датих предмета и циља истраживања, с једне, и искуствене стварности, с друге стране; помагање у научном објашњењу, предвиђању и открићу; отклањање противуречности и празнина у научном сазнању и развијање нових метода, техни­ка и инструмената. Функција хипотезе јесте да усмери истраживање на правилности међу чињеницама. Сугестије које су формулисане хипотезама могу бити решење проблема. Хипотеза мора бити ваљана мо­ра се односити на проблем који истражује; хипотеза мора бити појмовно јасна; хипотеза мора бити искуствено проверљива; хипотезу треба довести у везу са расположивом техником; хипотеза мора бити специ фична; хипотеза мора бити у вези са теоријом.

периодика

ИНДИКАТОРИ У НАУЧНОМ ИСТРАЖИВАЊУ

Индикатори представљају веома значајне елементе сваког сазнајног процеса. Они су пратилац свих истраживања у науци. Заправо, где год се појављује истраживање, појављују се и индикатори као спољне манифестације суштине истраживаних појава. Стога они представљају значајан предмет интересовања научника изразличитих наука и научних дисциплина. Нарочито су интересантни за истраживање са становишта њиховог прецизнијег појмовног одређења, класификације и начина извођења. Као индикатори могу да послуже и објективне чињенице и субјективни ставови. Међутим, у истраживању се не сме мешати субјективни или објективни карактер инди­катора с карактером варијабле која се њиме мери. Дакле, индикатори или показатељи су по уобичајеној дефини­цији спољашње манифестације унутрашње суштине.

периодика

ДРУШТВЕНА СУШТИНА РАТА

У чланку се обрађује друштвена суштина рата, а сам феномен рата се анализира са историјског аспекта и то: у робовласничком друштву, у античко доба, у старом Риму, у феудализму, бужоаско схватање ра­та, схватање рата у комунистичком друштву, као и размевања рата након завршетка ‘’хладног рата’’. Централно питање овог рада је дефинисање и класификација феномена рата као политичког насиља, анализирајући критички теорије о рату најуспешнијих теоретичара, као нпр. Карла Калузевића и Рајта Милса. Уважавајући њихове и многе друге теорије о рату, проблемски се анализира друштвена суштина рата на почетку XXI века. Дакле, из овог чланка се може схватити да је рат друштвени сукоб проузрокован класним, економским и политичким противречностима. Применом војне силе, као посебног облика друштвене моћи, за остваривање интереса, држава користи рат као средство за решавање спорова. Поред оружане борбе, као основног облика испољавања борбене моћи у рату се укључују и други облици отпора (морални, политички, дипломатски, економски, психолошко-пропагандни и други). Рат није изолована појава, рат је организовани облик насиља чији је ин­терес да се уништи противник или да му се наметну одређена решења, иако врло често агресор настоји да прикрије мотиве и намеру.

периодика

МЛАДА БОСНА И СРПСКО НАЦИОНАЛНО ПИТАЊЕ

Млада Босна је био свенародни покрет за ослобођење и уједињење јужнословенских народа. Тај назив први је употребио Петар Кочић у листу Отаџбина 1907. године, а затим Владимир Гаћиновић у чланку "Млада Босна" који је објавио 1910. у Алманаху Просвете. Упркос урођеном нагону да се сили треба супротставити силом, младобосанци и њихови истомишљеници у Србији, Хрватској и Словенији имали су чвршће схватање историјске перспективе него многи њихови савременици међу Јужним Словенима. Схватили су, прво, неизбежност револуционарног уништења Хабсбуршке Монархије и, друго, потребу стварања југословенске федералне заједнице састављене од различитих јужнословенских народа истог етничког порекла, али раздвојених историјом. Сваки човек може имати своје ставове о методама борбе Гаврила Принципа и његових сабораца, али сигурно је да се сарајевски атентатори, због свога патриотизма, храбрости и несебичности, придружују реду исконских бунтовника: Занду и Орсинију, Засуличевој и Перовској, Конолију и Пирсу.

периодика

ПРЕГОВОРИ КАО МЕТОД РЕШАВАЊА КОНФЛИКАТА

Преговарање као вид комуникације, је присутно од настанка човека без обзира да ли о томе говорили креационисти (однос Бога и човека) или еволуционисти (однос човека и човека). Преговарање као једна веома значајна цивилизацијска тековина доприноси решавању многих привредних, политичких, војних, безбедносних и других проблема. Процес преговарања представља врло ефикасан метод за решавање конфликата, посебно се показао ефикасним у решавању талачких ситуација. Дакле, преговарање представља усаглашавање идеалног исхода са достижним исходом, па је преговарање комуникацијски процес између двоје или више учесника, који настоје да успоставе нови однос међу собом, односно ентитетима чије интересе репрезентују, на мирољубив начин. Повеља УН, глава 33. и Препорука класификације докумената из обла­сти међународног права Савета Европе, препоручују решавање спорова кроз: преговарање; добре услуге; истраживање; посредовање; мирење; арбитражу; судско решавање и решавање у оквиру међународних организација.

периодика

ИЗБОР И ДЕФИНИСАЊЕ ПРОБЛЕМА ИСТРАЖИВАЊА

Научни рад је сложена активност која је заснована на принципима логике, а спроводи се су помоћ научног мишљења, нивоа теоријске оријентације и нивоа емпиријско-методских поступака. Научни радови су они радови који се темеље на спроведеном научном истраживању и део су научно-истраживачке делатности. Научни рад карактерише оригиналност (да није преписан нечији рад, да нису коришћене туђе идеје...) и објективност (одражава утемељеност на рационалном логичком приступу, али је рад сваког појединца ограничен његовим личним сазнањима и искуствима насталим у одговарајућем друштвеном окружењу, које је деловало на његове укупне вредносне ставове). У истраживачком процесу избор и дефинисање пробле­ма истраживања је од највеће важности, јер без про­блема истраживања не може ни доћи до истраживања. Значајно истраживање се не може спровести на незначајном проблему. Зато је у научном истраживању изузетно важно знати препознати проблем, тако да из већег броја проблема истраживач може изабрати онај који је релевантан за одређени истраживачки процес.

периодика

ВАРИЈАБЛЕ У НАУЧНОМ ИСТРАЖИВАЊУ

Варијабла, у општем смислу, представља својство објекта, особе, стања, процеса догађаја, које може узети неку вредност из одређеног скупа вредности. Дакле, она представља димензију неке целине која не­ма константну вредност, односно која варира. То је део неке целине, а не сама целина, то није читаво физичко тело већ нпр. његова једна димензија ("дужина", "ширина" или "висина"). У оквиру групе, варијабла није појединац или група у целини, већ одређено својство појединца или те групе. Варијабле или промењиве су, према томе, нужни саставни чиниоци сваке хипотезе. Хипотеза може имати више варијабли, али, према важећим схватањима у науци, неопходно је да има најмање две: једна независна и једна зависна. Варијабле су општи појмови ствари или ставови одређене појмовне вредности, тј. одређеног садржаја који обухвата сродне нужне појмове а који и сами имају или могу имати своје појмовне вредности, тј. могу садржати још уже сродне појмове.

 

периодика

УНУТРАШЊИ НЕОРУЖАНИ ОБЛИЦИ УГРОЖАВАЊА КАПАЦИТЕТА БЕЗБЕДНОСТИ ДРЖАВЕ

Овај рад се темељи на чињеницама до којих је аутор дошао изучавањем политике насиља и неоружаног угрожавања капацитета безбедности модерне државе. Капацитет (лат. capacitas) система безбедно­сти се не огледа само у бројном стању материјално техничких средстава, опреме и наоружања који се користе у одбрани државе и њених грађана. Капацитет система безбедности се огледа и у богатствима државе, броју становника, организацији система без­бедности и обучености људи, тј, носилаца система безбедности државе и њиховом осећају одговорности за активно учешће у систему безбеднбости. Капацитет система безбедности се огледа и у способности припадника безбедносних структура да ефикасно и стално примењују стратегију одвраћања и у случају потребе стратегију узвраћања. Ниво оспособљености руководилоаца система безбедности је веома битан у сваком смислу, а посебно у исказивању способ­ности за превентивно деловање, правовремено препо знавање и процену опасности. Угрожавање капаци­тета безбедности једне државе обухвата довођење у опасност стање државе као политичке институције (установе) свим видовима штетних појава, делатности и утицаја, тј. доводи се у опасност уставни поредак. Дакле, унутрашњи неоружани облици угрожаавања безбедности по мишљењу аутора овог рада су: грађански нереди, политичке побуне, саботаже, политички мотивисани штрајкови, субверзивна делатност, а поред политике могу их изазвати етничке напетости и верски екстремизам, организовани криминал, нелегалне миграције становништва итд.

периодика

СПОЉНИ ОРУЖАНИ ОБЛИЦИ УГРОЖАВАЊА КАПАЦИТЕТА БЕЗБЕДНОСТИ ДРЖАВЕ

Аутор у овом раду обрађује спољне оружане облике угрожавања безбедности демократске државе, тј. нарушавања капацитета система безбедности др жаве и безбедности њених грађана. У раду се указује на најзначајније облике спољњег угрожавања безбед­ности и то: агресију, војну интервенцију, инвазију и војни притисак. Агресија је насилна акција једне или више држава против територијалног интегритета или политичке независности друге државе, предузета с намером да се оспори право на опстанак државе, из­мени њен друштвено-економски систем, отцепи део њене територије и томе слично”. Војна интервенција представља један од облика политике силе и може бити дефинисана као мешање једне државе у односе других држава. Стратегија интервенције се своди на спрегу силе и политике, у новије време и идеологије, којој прибегава једна велика сила против мале, или слабије земље. Инвазија је вид агресије у којој агресор насилно продире на територију друге земље ради њеног заузимања, освајања, окупације или реализовања би­ло каквог конкретног политичког, војног или економског циља. Изводи се обично на широком фронту, јаким снагама и најчешће брзо и одлучно. Војни притисак представља активност која је такође забрањена међународним ратним правом. Обично се примењује против државе која није у стању да се адекватно супротстави ономе ко врши војни притисак.

периодика

АНЕКСИЈА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ УЗРОК ОПШТЕ ТУРБУЛЕНЦИЈЕ НА БАЛКАНУ

Аустроугарска је окупирала Босну и Херцеговину на основу XXV члана Берлинског конгреса 1878. и Аустријско-турске конвенције од 29. априла 1879. На самом почетку је покушала и радила на томе да временски ограничени мандат за окупацију претвори у трајно запоседање. Аустроугарска и њени савезници сматрају да окупација почива на међународној основи а касније су убеђивали светско јавно мњење да је она из­ведена и на државноправној и унутрашњој основи. По првом тумачењу, све законске мере окупационе власти биле су привремене, а по другом тумачењу трајне. Уз то се стално постављало питање суверенитета, националног права, држављанства и конзуларне заштите. Мада то питање није решено до коначне анексије 1908, у пракси су Босна и Херцеговина биле укључене у државно уређење Хабзбуршке монархије. Иза питања правног положаја Босне и Херцеговине стајало је питање ко је стварни господар у тим покрајинама. По конвенцији из 1879, султаново име и турске заставе били су симбол турске власти, али је све остало но­сило ознаке аустроугарске трајне присутности у покрајинама. Иза свих теорија које су се у вези с тим развијале стајала је одређена политичка рачуница, а не право. И баш је та правна нејасноћа утицала на то да је положај Босне и Херцеговине зависио од односа одређених снага које су кршиле међународно право а стално су истицале да се њихове тежње темеље на законској основи. Српска влада дала је 18. фебруара изјаву да она од Аустроугарске не тражи ништа ни у политичком ни у привредном погледу. По босанскохерцеговачком питању она је дигла свој глас утолико, уколико је он имао европски карактер. И у будућности за њу ће по том питању бити меродаван само став европских сила. Ако оне признају створено стање, примиће такву одлуку и Србија. Та изјава српске владе, с извесним руским изменама, није задовољавала Беч, јер је овај тражио изрично признавање анексије. Од Србије је тражен јасан и безуслован одговор. Енглеска, Француска, Русија и Италија учиниле су 17. марта заједнички демарш код српске владе, да јој олакшају одлуку која није била лака. Српска влада је попустила и учинила оно што се од ње, у интересу ми­ра, тражило против своје воље признала је анексију Босне и Херцеговине.

периодика

ДРУШТВЕНО-ПОЛИТИЧКИ КАРАКТЕР УНУТРАШЊИХ СУКОБА

Унутрашњи сукоби представљају латентну опасност за систем безбедности демократске државе. Превентино деловање уз примену стратегије одвраћања и стратегије узвраћања значајно утиче на спречавање настанка унутрашњих сукоба у савремним условима. Овај рад има циљ да укаже на опасност од свих врста унутрашњих сукоба по капацитет система безбедности модерне државе, а посебно на опасност од етничких и верских сукоба. Појам и врсте унутрашњих сукоба, за разлику од међународних сукоба, у којима се као ратујуће стране појављују државе, унутрашњи сукоби одигравају се унутар једне државне територије, између антагонистичких група, држављана те исте државе. То се по правилу дешава када се на челу државе нађе влада неспособна да контролише ситуацију и усмери политичке процесе у правцу мирољубивог решења спора. Узроци унутрашњих сукоба могу бити веома различити: класне супротности, национално угњетавање, верска нетрпељивост, племенска хетерогеност итд. Унутрашњи сукоби могу се кретати у распону од обичних побуна и стварања једне психозе затегнутости, војних пучева, државних удара, изолованих и спорадичних аката насиља па до грађанских ратова ширих размера.

периодика

ДОПРИНОС НАУКЕ ИЗГРАДЊИ НАЦИОНАЛНЕ БЕЗБЕДНОСТИ

Сам појам безбедности је вема комплексан и сложен друштвени феномен. Кроз историју под појмом безбедности су се подразумевали разни садржаји. Етимолошки посматрано, израз безбедност потиче од латинске речи securutas – atis, што значи безбедност, одсуство, опасност, извесност, самопоуздање, неусташивост, заштићеност (securus лат. – сигуран, безбедан, поуздан, неустаршив, уверен, сталан, чврст, одан, истинит, итд.). Назначени термин је послужио као фундамент за употребу у теоретском изучавању проблема безбедности у многим земљама. Тако да се у енглеском језику користе два израза: security и safety. Термин security се користи у смислу “националне безбедности” (secure – сигуран, осигурати) – national security, што имплицира остварење и чување државног националног интереса, док термин safety означава способност деловања, како не би дошло до непожељне безбедносне ситуације, или таквих прилика које могу угрозити и безбедносне импликације. Тумачењем безбедности као истинске људске вредности, потребе и интереса, долазимо до слободе као најузвишенијег идеала и универзалне одреднице савременог развоја човека. Тако схваћена слобода, још од античке Грчке подразумева политичко право грађана да одлучују о свим јавним питањима, а самим тим о питањима из области безбедности. Дакле, национална безбедност је појам са вишеструким значењем. У најопштијем смислу подразумева слободу од страха, претњи и физичког насиља над становништвом, односно грађанима једне државе. Међутим, национална безбедност укључује и политичке, економске, моралне, социјалне, културне, идеолошке и нормативне елементе, што је одувек отежавало њену прецизну дефиницију.

периодика

ЕНЕРГЕТСКА БЕЗБЕДНОСТ ДРЖАВЕ

Овај рад је покушај аутора да укаже на значај енергетске безбедности у функционисању укупног система безбедности модерне државе на почетку XXI века. Пошто је енергија извор живота на земљи, постаје све већа борба за енергетску превласт између великих сила, што неминовно условљава да се посвети много већа пажња енергији и енергетској безбедности на свим нивоима како у политици националне државе, тако и на нивоу међународне заједнице. Управо због њене важности у функционисању људског друштва и државе научна јавност мора уложити додатне напоре да на основу својих научно-истраживачких резултата увери политичке елите државе да је енергетска безбедност изузетно важна за функционисање и интегралну  безбедност како државе и друштва, тако и међународне заједнице на глобалном нивоу. Због тога је неопходно општеприхватљиво дефинисање енергетске безбедности као значајног подсистема националне и међународне безбедности. Аутор овог рада сматра да ''енергетска безбедност'' као део националне безбедности државе и интегралне безбедности ОУН представља скуп политичких, економских, војних и стратегијско-техничких континуираних радњи у процесу технички правилне експлоатације, испоруке и редовног снабдевања свих корисника енергентима. Такође, ''енергетска безбедност'' обухвата стручност кадрова, како би се омогућило задовољавање енергетских потреба, очување  животне средине и самог човека у њој.

периодика

УТИЦАЈ СЕЦЕСИЈЕ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ НА НАЦИОНАЛНУ БЕЗБЕДНОСТ СРБИЈЕ

Циљ овог рада је да се подсети научна јавност и политичке структуре у Републици Србији на значај континуираног изграђивања система националне безбедности, јер је у фокусу националне безбедности отаџбина, коју чине територија и народ, и коју механизам националне безбедности (реализујући заштиту Виталног националног интереса) штити од различитих облика редукције: територије, становништва, националних ресурса и суверенитета. Такође, отимање Косова и Метохије представља изузетно велики безбедносни проблем, због изузимања из суверенитета Србије дела веома значајне територије са аспекта безбедности и геополитике, као и због неконтролисаног нарастања криминалних и терористичких организација на територији Космета. Основни циљ сваке државне политике је опстанак државе, док је услов опстанка државе њена безбедност. Стога је сврха деловања модерне државе, условно названог политичким, усмерена управо у том циљу. То је оквир и безбедносне политике која има задатак да оствари концепт механизама и средстава којима се осигуравају унутрашња и међународна безбедност државе и друштва. У научним разматрањима овог појма неопходно je разликовати појам безбедности државе од појма безбедности друштва, уз нагласак да основни критеријум безбедности државе представља њен суверенитет, а безбедности друштва идентитет, тј. свест о припадности заједници.

периодика

ДЕФИНИСАЊЕ НАСИЉА

Аутор овог рада сматра да је свако насиље усмерено на изазивање страха, применажу силе или претњу силом, и политичко насиље се као једна од појавних облика укупног друштвеног насиља, може најопштије одредити као директна или индиректна примена силе над свешћу, телом, животом, вољом или материјалним добрима стварног или потенцијалног, односно претпостављеног политичког противника. Као динамичка друштвена категорија по­литичко насиље није ништа друго до врста политичког чина, од­носно активности. Док је друштвено насиље могуће означити као спој рационалног и ирационалног у неодређеној сразмери, поли­тичко насиље је телеолошка (сврховитост целисходност) делатност, односно активност у којој свест, рационални момент, треба да претежу над ирационалним. Будући да је политичко оно је увек свесно и не може никад имати атрибут потпуно слепог деловања. Политичко насиље укључује многе радње које нарушавају основна права човека, посебно права на живот, слободу. То се пре свега поред осталог мисли на рат, агресију, унутрашње сукобе првенствено оружане побуне и грађанске ратове, затим политичке немире, претње силом, разне врсте мучења из политичких разлога, насилне политичке нереде, устанке, герилска дејства и тероризам.

периодика

СЛОБОДА КАО УНИВЕРЗАЛНА ВРЕДНОСТ

У овом раду презентовано је дефинисање појма слобода са филозофско правног аспекта, као и анализа најзначајнијих унутрашњих и међународних правних аката који се баве проблематиком људских слобода и слободе у општем смислу као универзалне вредности. Уважавајући интердисциплинарни приступ овом про­блему, слобода се може дефинисати као природно право човека да својим вољним радњама врши избор садржине и начин своје делатности у различитим подручјима индивидуалног и заједничког живота, али тако да, држећи се праведног закона и толеранције као израза културе разума, не вређа исту и једнаку слободу других.

периодика

ДЕМОКРАТИЈА И БЕЗБЕДНОСТ У НАЦИОНАЛНОЈ ДРЖАВИ

Демократија je облик владавине у којем државна власт произилази из народа. Реч "демократија" потиче од античких грчких речи демос што значи народ и кратос владавина. Идеја демократије је настала у старој Грчкој, а у свом изворном значењу је означавала владавину сиромашног народа. Та идеја је почивала на једнакости грађана да слободно говоре у скупштини (isegoria) и на њиховој једнакости пред законом (isonomia). Те две врсте једнакости, проистичу из индивидуалне аутономије појединаца, тј. из њихове независности и самоодређења. Истинска домократија ствара услове и за безбедност грађана, иако је безбедност веома комплексан и сложен друштвени феномен. Постојањем безбедности као истинске људске вредности, по­требе и интереса, у демократским државама постоји и слобода као најузвишенији идеал и универзална одредница савременог развоја човека. Тако схваћена слобода, још од античке Грчке подразумева политичко право грађана да одлучују о свим јавним питањима, а самим тим о питањима из области безбедности. Дакле, слобода и безбедност су продукти истинске демократије. А пошто истинска демократија у пракси још увек не функционише, ипак безбедност као стање и процес је у надлежности државе и њене власти која је продукт демократских избора.

периодика

ТЕРОРИЗАМ У ПОЛИТИЧКОЈ ТЕОРИЈИ

Рад је посвећен дефинисању савременог тероризма и до­приносу науке политичке теорије на путу ка општеприхватљивој дефиницији тероризма. У овом раду нису посебно анализиране политичке теорије, већ је целокупан рад прожет политичком теоријом која изучава проблематику савременог тероризма. Поред појмовног одређења, аутор нуди своју дефиницију тероризма, а посебну пажњу посвећује мотивима носилаца овог вида насиља уз аргументацију да је сваки тероризам политички мотивисан. Критички су анализиране академске и административне дефиниције тероризма, посебно административне или дефиниције “по наређењу”. Осветлити дубинске димензије политичких аспеката савре­меног тероризма, представља велики изазов за науку, јер терори­зам као светски проблем није адекватно третиран од стране неких великих сила, због различитих циљева њихове спољне политике, као и места и улоге наднационалних организација у тој политици. Утврђивање узрока тероризма је веома тежак и магловит пут до циља. Непостојање друштвене анализе на светском нивоу о узроцима и мотивима није случајан пропуст појединих држава, већ њихова намера, што одгађа вероватноћу успешнијег антитерористичког деловања на глобалном нивоу. Дакле, међународни систем безбедности je пред великим изазовима: како очувати интегтралну безбедност и како заштитити грађане од све теже контролисаног политичког насиља тероризма.

периодика

ПОЛИТИЧКА ПРОПАГАНДА - ЕФИКАСНО ОРУЖЈЕ У САВРЕМЕНОМ РАТУ

Пропаганда је израз латинског порекла и потиче од глагола propagare, који у српском преводу значи: ширити, распростирати. Синоним за пропаганду је термин пропагација, такође изведен из глагола propagare. Овај термин је установљен 1622. године. Наиме, то се доводи у везу са познатом уредбом папе Грегора XV, којом се установљава једна водећа папска установа за ширење католичке вере (Congregatio de propaganda Fide). Ако се прихвати становиште да пропаганда представља вештину и метод убеђивања људских група или појединаца може се говорити да је настала пре међународних односа. То значи да је човек примењивао пропагандне поступке у међународним односима од њиховог настанка. Пропаганда се примењује у свим сферама друштвеног живота, а њена улога је најзначајнија у рату, јер је рат специфични облик друштвеног сукоба конфликта, који садржи одређене војне и највише друштвене активности. То је друштвено стање у коме оштри конфликти са неком групом споља (држава, савез држава) или оштри унутрашњи конфликти налазе излаз у оружаном сукобу. Ратна пропаганда представља сва обавештења, идеје, учења или специјализовани начин убеђивања који служи постизању одређених ратних циљева, а намењени су да утичу на мишљење, расположење и држање људи ради извлачења посредних или непосредних користи.

периодика

ОРУЖАНА ПОБУНА - ПРОБЛЕМ БЕЗБЕДНОСТИ ДЕМОКРАТСКЕ ДРЖАВЕ

Овај рад је покушај аутора да дефинише унутрашњу оружану побуну као сукоб који опасно нарушава капацитет система безбедности демократске државе. У српском језику реч «сукоб» значи: «опречност», «размимоилажење супротних гледишта (интереса)», «спор», «свађа», «непријатељски оружани судар», «окршај» и сл. Основе филозофског схватања сукоба поставио је Хераклит. Све се непрекидно мења и свака промена представља средину између два супротна стања. Сукоб је општа појава и све се рађа у сукобу и нужношћу. Савремене теорије о друштвеним сукобима могу се класификовати на оне које сукобе схватају као патолошко стање друштвеног организма, или као чињеницу живота појединаца и колективитета, као и теорије које изучавају сукобе као процес или одређено стање. Унутрашња оружана побуна спада у сукобе средњег интензитета са тежњом да прерасте у грађански рат или уста­нак. Међутим, савремено право подвлачи разлику између побуне и грађанског рата. Савремени систем међународног права побуну сматра унутрашњом ствари државе и у њеној је искључивој надлежности. Дакле, побуна представља одложену војнополитичку активност усмерену ка остваривању потпуне или делимичне кон­троле ресурса земље употребом нерегуларних оружаних снага или илегалних политичких организација.

периодика

ДРУШТВЕНИ ИЗВОРИ УГРОЖАВАЊА КАПАЦИТЕТА СИСТЕМА БЕЗБЕДНОСТИ ДРЖАВЕ

Друштвени облици угрожавања капацитета система безбедности представљају велики проблем за сваку државу и њене грађане, наравно и за регион. Због тога аутор овог текста указује и анализира најизраженије друштвене изворе угрожавања капаци­тета система безбедности модерне државе. Основни облик испољавања опасности је угрожавање постојеће слободе. Угрожавање може бити остваривање само деструктивним деловањем неке природне или друштвене силе на неку појаву, ненамерно или намерно, циљно и сврсисходно дакле са намером да се изазову одређене последице по природу или по друштво односно по човека. Сви савремени системи безбедности, без обзира на који начин и са којим циљем су организовани, представљају облик организовања друштва у заштити својих виталних интереса и вредности. Њихово организовање полази од два основна питања: од кога и од чега треба штитити друштво и на који начин треба усмеравати субјекте система безбедности да би се остварио основни циљ постојања друштва. Дискриминација, тј. друштвени облици угрожавања капацитета безбедности демократске државе се јавља у више облика, а то су: геноцид, апартхејд, сегрегација, неорасизам или економски расизам, међународни статус и демографски развој.

периодика

ПОЛИТИЧКЕ ПОСЛЕДИЦЕ АЛБАНСКОГ НАСИЉА НА БАЛКАНУ

Овај рад је покушај аутора да укажу на политичке последице дуготрајне примене насиља на Балкану од стране албанског сепаратистичко терористичког покрета према Србима. Такође, да се укаже на велике грешке западних сила које су у континуитету охрабривале Албанце на Балкану да примењују насиље. У другој половини XX века, оне су најдиректније подстицале националну препотентност Албанаца, охрабрујући их да спроводе албанотерор чија је идеологија албанизам а форма ултрадесни или фашисоидни тероризам и то најинтензивније у другој половини XX и на почетку XXI века када политичке последице тога насиља упозоравају и прете безбедности региона. Претња безбедности Балкана је на почетку XXI века још израженија, а насиље над Србијом од стране неких западних сила још интензивније. Од настанка Српске државе на Балкану Срби су се увек борили само за постојање и опстанак. Анализом историјских докумената о протеривању Срба са Косова и Метохије у последња три века (1690-2006) може се закључити да је из некадашње Старе Србије (данашње Косово и Метохија), насилно протерано око 1 150 000 Срба, да их је око 200 000 побијено и 150 - 200 000 арбанизовано, односно преведено у исламску веру. У средњем веку није постојало посебно име за ову покрајину, осим општег имена Србија. На почетку XXI века албански сепаратистичко терористички покрет представља велику претњу безбедности на Балкану, посебно након отимања уз помоћ њихових западних савезника 10887 квадратних километара територије Србије. Срби имају уставно и историјско право на Косову и Метохији, које је увек старије од етничког права, а и међународно право је на страни Србије, јер Повеља ОУН забрањује насил­но отимање делова суверених земаља. Бројност једне националне заједнице се не одређује њеним бројним стањем у оквиру једног дела државе, већ њеним бројним стањем у оквиру целе државе, па и на основу тог критеријума Албанци су национална мањина у Србији. Нигде у свету до сада национална мањина није имала право на своју државу. Једна национална заједница не може сама за себе одређивати да ли је народ или национална мањина. Политичке последице деловања албанског сепаратистичко терористичког покрета на Балкану на почетку XXI упозоравају ОУН и ЕУ, јер се дезинтеграциони процеси на Балкану по њиховом мишљењу још нису завршили, а познато је да свако мењање граница прате дуготрајни и исрпљујући ратови.

периодика

СПОЉНИ НЕОРУЖАНИ ОБЛИЦИ УГРОЖАВАЊА БЕЗБЕДНОСНОГ КАПАЦИТЕТА ДРЖАВЕ

Овај рад је покушај аутора да првенствено класификује, затим и дефинише неоружане спољне облике угрожавања капацитета безбедности државе и укаже на опасност од на изглед безазленог деловања одређених спољних група и организација по интегралну безбедност државе. Аутор овог текста сматра да су неоружани облици угрожавања капацитета безбедности државе првенствено војни притисак, претња, офанзивно пропагандно деловање и агресивни наступ страних обавештајних служби. Веома је значајно указати да су спољни неоружани облици угрожавања безбедности увек или скоро увек увод у оружане облике угрожавања безбедности. Циљ задатак неоружаних спољних облика угрожавања безбедности је припрема „терена’’ за нпр. војну интервенцију или агресију на неку земљу која је мета насиља. Овај рад представља и упозорење како држави, тако и УН да се спољни неоружани облици угрожавања безбедности морају третирати адекватно опасности од њих. Системи безбедности држава морају изградити инструменте за правовремено препознавање агресивности и прикривеног насиља у деловању разних спољних служби и организација. Оваква спољна делатност мора бити инкриминисана како у законодавству држава, тако и у правним документима УН.

периодика

ПРИКУПЉАЊЕ ПОДАТАКА У ПРОЦЕСУ НАУЧНОГ ИСТРАЖИВАЊА

Наука је теорија о објективној стварности заснована на чињеницама те стварности. Свака је научна теорија заснована на ограниченом броју чињеница и односи се на ограничен број појава у објективној стварности. Хипотезе су мисаона извођења новог односа на основи ограничене теорије и ограниченог искуства. Она никад није једино могућа замисао новог односа који се може извести из расположивих теорија и искуства. Због тога, без обзира на то колико је истраживач уверен у њену истинитост, хипотезу треба проверити на чињеницама стварности. Прикупљањем података научно истраживање доспева у саму стварност да у њој провери исправност изведене замисли о тој стварности. На темељу те замисли одређује се које истраживача чињенице занимају и услове у којима ће их прикупљати. Након тога следи одређивање методе за прикупљање података уз помоћ којих ће се успоставити најбоља искуствена веза између мисли истраживача и појава и процеса о којима он размишља.

периодика

МОЋ У ОСТВАРИВАЊУ КОЛОНИЈАЛНЕ ПОЛИТИКЕ

Овај рад је покушај да се укаже на опасност колонијалне политике по националну безбедност малих држава које нису у стању да сачувају сопствени суверенитет и националну безбедност на почетку XXI века. Сам кoлонијализам је појам који дефинише праксу у којој поједине државе шире свој суверенитет изван матичне територије кроз оснивање колонија, односно зависних подручја чије се становништво ставља под непосредну власт. Након завршетка хладног рата и нарушавања равнотеже моћи осамдесетих година XX века неке запaдне силе су дипломатским средствима под изговором глобализације интензивирали спровођење колонијалне политике. Где то није могло уз помоћ дипломатије примењивали су најгрубље насилне методе, укључујући и агресију  против оних држава које нису имали никакве шансе за одбрану. На почетку XXI века глобализација је својим упорним и непринципијелно насилном политиком показала да она представља савремени привредни колонијализам, или  старо ропство у новим оквирима.

периодика

КОЛАБОРАЦИОНИ ОДНОС ВАТИКАНА И АУСТРОУГАРСКЕ У ПРИПРЕМИ НАПАДА НА СРБИЈУ 1914 ГОДИНЕ

Аустро-Угарска, феудалистичка и реакционарна монархија, остала једини чврсти ослонац папинства у Европи. И једна и друга страна имале су много разлога да се боје прогреса, који се у то време осећао продорним либерализмом и демократијом. Улога цркве била је посебно важна у земљама са словенским народима, где је незадовољство и отпор према Бечу и Пешти кроз читаву другу половину XIX века све израженије и све опасније за монархију. Народни  препороди северних и јужних словенских народа у монархији, њихова тежња за слободним политичким, економским и културним животом повезују у одбрани још више цркву и монархију. Прве појаве тежње словенских народа на југу монархије да се повежу у једну своју, југославенску државу, која ће обухватити и Словене изван граница монархије, неприхватљиве су биле и за монархију и за Ватикан. Идеја било какве славенске солидарности сматрала се најопаснијом и за католицизам и монархију. Папа је сматрао, да је монархија ''бедем католицизма'' у средњој Европи, брана  против опасности с истока, то јест православља. Зато су сматрали да границе Аустро-Угарске треба да остану према истоку на границама католичке цркве. Пошто се границе  могу само проширивати према истоку, требало је да се прошири и територија на којој би се, покатоличио све становништво, али границе се не смију повлачити према западу у никојем  случају. Не шири се само монархија, него се и цркви шири терен доминације. Зато су били јединствени  Ватикан и Аустро-Угарска Монархија у намери да се Србија мора окупирати.

периодика

ФУНДАМЕНТАЛИЗАМ – ФАНАТИЗАМ – ТЕРОРИЗАМ

Овај научни рад за предмет истраживања има везу религијског и безбедносног чиниоца. Аутори кроз рад разматрају религијско-друштвене феномене верског фундаментализма и религијског интегризма посебно у контексту секуларизације, мултикултурализма и демократских права и слобода. Истовремено, у раду се истражује и религијско-психолошки феномен верског фанатизма који је у средишту најекстремнијег друштвеног деловања у мирнодопским ситуацијама – тероризма. Тако су: верски фундаментализам, религијски интегризам, верски фанатизам, безбедносни екстремизам и тероризам (као последња инстанца примене насиља чија је позадина верско-религијска) предметни оквир овог научног рада. Истраживање није просторно ограничавано, а временски: на период након Другог светског рата. Методе које су аутори користили у истраживању су: метод посматрања, анализа садржаја, упоредни приступ, бихејвиорални метод, циљно тумачење норми... Значај и друштвена оправданост научног рада огледа се у: продубљивању сазнајних увида у религијско из угла теорије насиља, истраживању религијског екстремизма, указивању на проблеме у адаптацији и социјализацији мигрантске популације и тзв. гастарбајтера и сл.

периодика

ФИКСИРАЊЕ ТОТАЛИТАРНОГ ЦИЉА И МОЋ МЕЂУНАРОДНОГ ТЕРОРИЗМА

Савремени тероризам као један од видова насиља постао је најзначајнији изазов како за државу и њене органе заштите, тако и за међународну заједницу. Терористичке активности су у XX веку биле енигма и велики проблем за међународни систем безбедности, али ће бити још већи у XXI веку, па је сваки помак у истраживању метода и садржаја тероризма значајан напредак ка стварању претпоставки за успешно супротстављање том виду насиља. Значи, неопходна је интензивна припрема држава кроз комплементарност теорије и праксе у препознавању и супротстављању све опаснијем насиљу. Проучавањем ове врсте насиља долази се до спознаје да је проблем тероризма био заиста проблем XX века, да су се из различитих разлога потхрањивали индивидуализација човека и његова отуђеност, национални сукоби, тензије, злоупотребе власти и не функционисање правних држава. Теорија и пракса у одбрани морају пратити такав развој и увек бити макар за корак испред терористичких организација, а не као до сада. При томе је неопходно имати у виду тесну везу науке и законодавства Artem non odit nisi ignarust - само незналица мрзи науку.

периодика

ВИЗИОНАРСКА КРАТКОВИДОСТ СРПСКЕ ВЛАДЕ 1918. ГОДИНЕ

Стварање Краљевине СХС било је непотребно за Краљевину Србију и Црну Гору. Тај акт је искључиво ишао на руку Хрватима и Словенцима. Након завршетка Првог светског рата Краљевина Србија и њена војска уживали су велики углед у свету. Краљевина Србија и Црна Гора примљене су у тадашње друштво народа, када је та светска организација имала само 28 држава. Регент Александар Карађорђевић и тадашња српска влада имали су шансу да коначно реше српско национално питање. Била је то, можда, јединствена прилика у историји да се под покровитељством међународне заједнице створи српска држава на етничким српским територијама. Након тога би се могло разговарати о стварању неке врсте федерације са балканским народима. Међутим, Србија и Црна Гора су део своје државности пренеле на друге државе, а за узврат нису добиле ништа. О устројству Краљевине СХС велике примедбе имале су силе Антанте (Енглеска, Француска и Русија). Председник француске владе Жорж Клемансо (Clemenceau Georges) уместо честитке краљу у Београду шаље неку врсту саучешћа. На мировној конференцији у Версају 1919. године, када је озваничен завршетак Првог светског рата, Жорж Клемансо је тадарекао: „Приликом закључења ове наше Конференције мира, ја морам, пре него што сиђем са овог подијума да изразим своје велико жаљење што са политичке позорнице света нестаје једно велико историјско име, а то је Србија.”

периодика

ИНСТИТУЦИОНАЛНИ ОКВИРИ ПОЛИТИЧКЕ ДОМИНАЦИЈЕ

Овај рад представља сажету интерпретацију чињеница, којима аутор покушава усмерити пажњу научне јавности на „институционалне оквире политичке доминације“. Израз потиче од лат. institution – завод, установа. Јер, власт посредством многих институција (посебно школе и породице) уз примену индоктринације која почиње да се примењује над децом и омладином од раних дана младости покушава да успостави политичку доминацију. Институција (установа) је појам који има своје значење у социологији, праву, економији, теорији државе и у другим друштвеним наукама. Доминација (лат. dominatio) се може представити као власт, моћ, господарење, претежност, а политичка доминација представља активност политике у остваривању власти путем првенствено индоктринације. Пошто су институције одговорне за функционисање система, посебно опстанка режима на власти, оне ће у том циљу примењивати разне методе, међу којима и индоктринацију. Индоктринација уопште значи поуку, поучавање, инструисање. У посебном смислу индоктринација је настојање једне организоване снаге (државе, цркве, партије и сл.) да свим расположивим средствима утицања, помоћу државних и других органа, преко школа, штампе и радија и преко уметности, књижевности и науке, свим грађанима натури одређену теоријску концепцију односно доктрину, да им наметне одређена веровања и начине понашања.

.

ç