Изабери језик:

Предраг Терзић

  • Адреса: /
  • Email: /
  • Телефон: /
  • LinkedIn: /

периодика

ЈОВАН РИСТИЋ И НОВОВЕКОВНИ ПРЕПОРОД СРПСКЕ ДРЖАВНОСТИ

Основни предмет рада је покушај интерпретације Ристићеве личности и дела из перспективе савременог појма политике, као и укупна ревитализација историјског сећања на једног од најутицајнијих српских политичких и државничких фигура друге половине XIX века. Јован Ристић је своје образовање градио у иностранству, али се попут многих савременика вратио у Србију како би учествовао у обнови њене независности. Током политичке и државничке каријере обављао је најважније функције: намесника, председника Владе и министра иностраних послова. С позиције моћног политичара, био је у прилици да утиче на политичке токове свога времена. Ристићеву политичку заоставштину на унутрашњем плану чине умерене институционалне реформе по узору на тадашњу пруску државу, а на спољнополитичком плану то је свакако стицање државне независности и борба за њено очување која је плаћена скупом политичком ценом силаска с власти. Ристић је учествовао у припремама Устава из 1869. и 1888. године, а његова унутрашња политика је надасве била прилично централистичка и ослањала се на бирократско-полицијски апарат. Спољна политика је за свој циљ имала јасно заступање и одбрану националних и државних интереса, а до изражаја је дошла на Берлинском конгресу 1878. године када је Србија стекла нововековну независност. Српску делегацију на конгресу предводио је Јован Ристић који је виртуозним дипломатским умећем обезбедио Србији најбољи могући исход. Резултати овог конгреса представљају најсјајнију круну укупних државотворних настојања српских политичких елита још од самог почетка XIX века. Прецизна анализа целокупног политичког опуса Јована Ристића недвосмислено указује колико је његова политичка матрица деловања инкорпорирала све три области савременог појма политике – владавину, интерес и јавност.

периодика

СУКОБ ИНТЕРЕСА ЈАВНИХ ФУНКЦИОНЕРА – КОМПАРАТИВНА DE LEGE LATA АНАЛИЗА

У раду је анализиран сукоб интереса јавних функционера као par excellence форма корупције у државама насталим на подручју некадашње Југославије. Применом упоредноправног метода коаутори су анализирали варијетете у нормативном и институционалном дизајнирању концепта сукоба интереса носилаца јавних овлашћења у позитивном антикорупцијском законодавству Србије, Хрватске, Словеније, Црне Горе, Македоније, Босне и Херцеговине. Налази рада потврђују да је превенирање сукоба интереса у државама обухваћеним узорком интернационализована категорија, изнуђена механизмима условљавања Европске уније.

периодика

СХВАТАЊЕ УНУТРАШЊЕ СЛОБОДЕ У ДЕЛУ ВЛАДИМИРА ЈОВАНОВИЋА

У раду анализирамо питања унутрашње слободе, односно слободу у оквиру државних граница. Лична слобода је за Влади­мира Јовановића природно и главно човеково право. Јовановић, ипак, греши када истиче да слобода појединца не може да ограничи слободу било ког другог члана друштва. Слобода је темељ добро уређеног друштва и државе, замајац привредне активности и научних открића, али слобода не може да осигура да ће се социјални развитак сам по себи и остварити. Свака влада треба да буде ограничена правом. Право је за Јовановића исто што и правда. Како се не би доносили закони који су у нескладу са принципом прав­де, он предлаже следеће либералне институционалне механизме: слободу јавног говора и јавне контроле, опште право гласа, слобо­ду штампе и одговорност оних који извршавају закон. У погледу облика владавине Владимир се залагао за онај облик који почива на принципу слободе и произилази из слободно изражене воље на­рода, била то република или уставна монархија. Вертикална струк­тура власти у таквој држави треба да буде заснована на широким облицима децентрализације. Владимир Јовановић је промовисао и неопходност остварења слободне привредне активности. У тржишној утакмици једни добијају, а други губе. Притом, задатак држа­ве није само да променом прописа побољша положај радника, већ и да мерама социјалне политике помогне угроженима.

периодика

СХВАТАЊЕ СПОЉНЕ СЛОБОДЕ У ДЕЛУ ВЛАДИМИРА ЈОВАНОВИЋА

У раду анализирамо схватање спољне слободе у делу Вла­димира Јовановића. Јовановићево разумевање унутрашње слободе као права на економски, политички и друштвени развој, бива допуњено тежњом за потпуним ослобођењем српског, али и других словенских народа. Спољна слобода подразумева ширење просто­ра слободе на још неослобођене територије сопственог етничког простора, али и ослобођење других народа. Патриотизам се овде јавља као додатак и допуна либерализму, односно као средство за распростирање либералних идеја. Јовановић се као патриота залагао за ослобођење српског народа од аустријске и турске власти, али је као либерал промовисао толеранцију и сарадњу између различитих етничких и верских група. Остварење слободе сопственог народа је само пут до опште слободе.

периодика

ОТВАРАЊЕ И ФУНКЦИОНИСАЊЕ КАНЦЕЛАРИЈА НАРОДНИХ ПОСЛАНИКА У СРБИЈИ

Канцеларије народних посланика представљају коректив слободног парламентарног мандата, али имају и функцију инстру­мента за обезбеђивање транспарентности парламента. Отварање канцеларија народних посланика у Србији започело је 2009. годи­не и данас у нашој земљи постоји преко 30 канцеларија народних посланика. Наша анализа до сада отворених Канцеларија у Србији обухвата неколико димензија: градове и општине где су основане, број асистената који је у свакој од њих ангажован, просторије у којима су смештене, радно време, број посланика који учествује у раду канцеларија, њихову старосну, полну структуру и партијску припадност. Сразмерно броју посланика у парламенту према наведеним категоријама 1) најактивнији су били народни посланици рођени у четвртој деценији, а најмање активни они рођени 70-тих и 80-тих прошлог века, 2) мушки посланици су за 44,4% више ангажовани у формирању канцеларија у односу на своје колегинице, 3) а од посланичких група најактивнији су били посланици ПУПС-а, а најмање активни народни посланици из посланичке групе СПОДХСС. Као главне проблеме функционисања канцеларија народ­них посланика у Србији аутор наводи постојећи изборни систем, непостојање народних посланика из великог броја општина и градова у Србији, али истиче да се одређена побољшања могу остварити и у оквиру постојећег изборног система и мале стварне моћи народних посланика.

периодика

СОЦИОДЕМОГРАФСКА СТРУКТУРА ПОСЛАНИЦА У НАРОДНОЈ СКУПШТИНИ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

Кључни институционални помак у циљу повећане представљености жена у  Народној скупштини Републике Србије остварен је изменама и допунама Закона о избору народних посланика из 2011. године. Аутор анализира социодемографску структуру народних посланица у погледу старосног доба, степена образовања и места пребивалишта, а након тога их пореди са одговарајућом структуром њихових мушких колега и укупном популацијом жена у Србији. Приликом расподеле мандата 2012. године: 1) број народних посланица порастао је са 53 на 81, 2) највише посланица изабрано је са листе СНС-а, 3) просечна старост народних посланица износила је 43,69 година и била је готово идентична просечној старости укупне популације жена у Србији, 4) старосна структура народних посланица према укупној популацији жена показује велику диспропорцију у добу од 30 до 34 (17,28:6,61%) и између 45 и 49 година (17,28:6,66%), а највећа сличност постоји у групи старијих од 60 а млађих од 64 године (6,17:7,56%), 5) 51 посланица завршила је факултет (62,96%), 6) однос учешћа високообразованих посланица наспрам посланика износио је 62,96:54,44%, 7) чак 50 посланица долазило је из Београда (61,73%). Након избора 2014. године: 1) број посланица повећан је за две, 2) њихова просечна старост порасла је на 44,46 година и за скоро годину дана је већа од старости укупне популације жена у Србији, 3) 54 посланице изабрано је на листи СНС-а (65,06%), 4) број посланица са завршеним факултетом порастао је за четири, али је смањен број магистара и доктора наука, 5) однос високообразованих посланица и посланика смањен је на 66,26:60,24%, 6) удео Београђанки међу народним посланицама снижен је на 40,96%.

периодика

УТИЦАЈ СТРАНЕ ЛИБЕРАЛНЕ МИСЛИ НА ПРОГРАМ И ДЕЛОВАЊЕ НАРОДНЕ ЛИБЕРАЛНЕ СТРАНКЕ У XIX ВЕКУ

Народна либерална странка је страначки програм и на њему заснован начин практичног деловања одредила под утицајем постулата класичних либералних мислилаца, идеја својих либералних претходника у Србији, као и либералних традиција страних земаља у којима су њени лидери студирали. На програмска опредељења и деловање наших либерала утицали су Констан, Бастија, Мил, али и немачки професори првака Либералне странке, Карл Рау, Вилхелм Рошер, Шефле. Ипак, при спровођењу ових либералних принципа од великог значаја био је и начин њиховог прилагођавања средини. У унутрашњој политици либерали су се залагали за ограничени парламентаризам, деловање снажне извршне власти и моћног полицијско-бирократског апарата. У погледу спољне слободе припадници Либералне странке су тежили уједињењу у једну државу свих територија које насељава српски народ, а као узор имали су пруски модел уједињења раскомаданих немачких државица. Носилац либералних идеја у Србији није била привредна буржоазија, већ интелигенција запослена у државној служби. У немачким земљама у првој половини XIX века такав вид либерализма добио је назив Beamterliberalismus – чиновнички либерализам.

периодика

ПЕСИМИСТИСТИЧКА АНТРОПОЛОГИЈА ЗИГМУНДА ФРОЈДА

Приказ књиге: Слободан Г. Марковић, Песимистичка антропологија Зигмунда Фројда, Досије студио, Београд, 2014, 287 стр.

периодика

ПОЛИТИЧКА ФУНКЦИЈА СИНДИКАТА: ТЕОРИЈСКЕ ОСНОВЕ И ПРАКТИЧНА ДИМЕНЗИЈА

Предмет рада представља покушај теоријског и практичног одређење политичке функција савремених синдиката како би се показало да су итекако упућени на политику. У раду се заступа став да су савремени синдикати политички актер и да њихова политичка функција представља инструмент регулације њиховог односа са политичким системом. Делотворност и практична операционализација политичке функције синдиката двоструко су условљени историјским наслеђем, али и институционалном конфигурацијом актуелног политичког контекста, као и тренутном констелацијом политичке моћи. Доступни модели политичког утицаја представљају тековину досадашњег развоја односа синдиката са политичким партијама и политичким системом у целини чија примењивост зависи од капацитета синдиката и институционалног контекста њиховог деловања. У раду се указује на то да синдикати у Србији у својим документима препознају важност остваривања утицаја на јавне политике. Истовремено, немоћни су у реализацији тог циља, независно од изабраног модела политичког утицаја..

периодика

УТИЦАЈ ФРАНЦУСКЕ И БРИТАНСКЕ МИСЛИ НА ПРОГРАМ И ДЕЛОВАЊЕ НАРОДНЕ РАДИКАЛНЕ СТРАНКЕ

На настанак програмских докумената и начин деловања Народне радикалне странке утицали су Светозар Марковић и Адам Богосављевић, али постојала су и значајна деловања која су долазила из Француске и Британије. Као претеча радикала, Светозар Марковић се налазио под утицајем идеолошких поставки народњачког социјализма, у које се убрајају: народ, насупрот радништву, као субјекту револуције, некапиталистички развојни пут, критика либерализма, важност критичких мислилаца у припреми народа за револуцију, вера у науку као средство за побољшање човека, али и друштва. Међутим, револуционарни начин освајања власти већ оснивањем Народне радикалне странке 1881. године бива стављен у други план, а пропашћу Тимочке буне и каснијим уласком радикала у власт, они потпуно прихватају парламентарни начин деловања. Већ први програм Радикалне странке из 1881. године веома је сличан Белвилском програму (Programme de Belleville) Леона Гамбете из 1869. године и изборним програмима вођа француских радикала Жоржа Клемансоа и Камија Пелетена пред парламентарне изборе у Француској 1881. године. Под утицајем Клемансоа радикали се залажу за једнодоми парламент, опште право гласа, апсолутну слободу говора и удруживања, одвајање цркве од државе, обавезно бесплатно образовање, укидање стајаће војске, административну децентрализацију земље. Револуционарно деловање и републиканизам тако уступају место демократској парламентарној борби радикала с циљем ограничења моћи монарха. Док су у првој фази развоја радикалног покрета доминирале идеје Светозара Марковића и руских народњака, по формалном конституисању Радикалне странке примат у утицају полако преузима француски радикализам, а радикали у каснијем периоду прихватају и неке идеје британског парламентаризма. Од британског парламентаризма радикали су преузели принцип зависности владе од парламентарне већине и установу страначке владе.

периодика

УТИЦАЈ УЧЕЊА ФРАНЦУСКИХ ДОКТРИНАРА НА ДЕВЕТНАЕСТОВЕКОВНУ НАПРЕДНУ СТРАНКУ

Користећи социолошко-политиколошки приступ и структуралну аргументацију, аутори настоје да објасне утицај учења француских доктринара на деветнаестовековну Напредну странку. Политички идеал француских доктринара, које су предводили Франсоа Гизо, Августин Тјер, Виктор де Броли, била је либерална уставна монархија заснована на подели власти, владавини права, дводомом парламенту, заштити грађанских права и слобода, слободи штампе, говора и удруживања, али и ограничењу пасивног и активног права гласа. Такав политички идеал организације власти, али у измењеном и прилагођеном облику, прихватили су чланови Напредне странке, међу којима су се истицали Милан Пироћанац, Милутин Гарашанин, Стојан Новаковић, Чедомиљ Мијатовић. Залажући се за знатно шири опсег грађанских и политичких права, за парламентарну владавину, владавину права и поделу власти напредњаци су исказали своје базично либерално политичко опредељење. Ипак, њихова тежња за ограничењем учешћа народних маса у политичком животу, неспорни елитизам, настојање за очувањем поретка и схватање напретка као процеса континуираних и обазривих промена друштвеног и политичког живота, одређује њихов либерализам као конзервативан. Француски доктринари су на напредњаке деловали истицањем суверенитета разума у односу на народни суверенитет, потребом за успостављањем грађанске, али не и политичке једнакости у друштву, давањем предности репрезентативној владавини у односу на политичку демократију, супростављањем апсолутистичкој држави, али и демократским скептицизмом. Држава заснована на суверенитету разума подразумева подједнако распоређивање грађанских права између свих чланова друштва, али је за постизање политичких права потребно испунити двоструки услов: материјални у виду власништва и интелектуални који се стиче образовањем. Кроз образовне реформе и увођење обавезног основног образовања напредњаци су истакли своје опредељење за политику једнаких шанси.

ç