Изабери језик:

Миломир Степић

Др Миломир Степић је научни саветник у Институту за политичке студије, члан редакција научних часописа Национални интерес и Српска политичка мисао. Као истакнути српски геополитичар, предаје по позиву на Факултету политичких наука, Економском факултету, Војној академији и Дипломатској академији Министарства спољних послова. Аутор је серије етничких карата југословенског простора и један од покретача Научног пројекта “Етнички простор Срба”. Члан је Српског географског друштва, Одбора за проучавање становништва САНУ и Одбора за проучавање Косова и Метохије САНУ, а такође и редакције часописа Косовско-метохијски зборник Српске академије наука и уметности. У богатом истраживачком и ауторском раду, издвајају се монографије: “Српско питање - геополитичко питање” (Јантар-група, 2004); “Косово и Метохија: постмодерни геополитички експеримент” (Институт за политичке студије, 2012) и капитално дело “Геополитика - идеје, теорије, концепције” (Институт за политичке студије, 2016).

периодика

ГЕОПОЛИТИКА: ОД ГЕОГРАФСКЕ И ПОЛИТИКОЛОШКЕ ДИСЦИПЛИНЕ ДО САМОСТАЛНЕ НАУКЕ

У раду се прати историјски развој геополитике – од појаве њене претходнице политичке географије крајем 19. века, до неокласичне и постмодерне геополитичке мисли у првим деценијама 21. века. Еволуција геополитике подељена је на пет фаза и шесту у коју улази упоредо са мултиполаризацијом света. Анализа подразумева контекст преобликовања глобалних односа, најзначајније геософске правце (геодетерминизам, геопосибилизам, геонихилизам...), кључне теоријско-концепције поставке, корифеје научне и практичне геополитике... Аутор сматра да је савремена геополитика постала самостална наука и то доказује њеним обухватним предметом проучавања, комплексном дефиницијом, специфичним методолошким апаратом, аутентичним геополитичким методом и поделом на бројне дисциплине и субдисциплине. Истичући да је на Балкану геополитика егзистенцијално важна, констатује да она у српској науци није довољно заступљена.

периодика

ЈУГОСЛОВЕНСКИ РЕЦИДИВ: СРБИЈА КАО РАСТРЗАНА ЗЕМЉА

Различити концепти преуређења света постојање и улогу државе перцепирају на другачије начине. Аутор је пажњу посветио типовима држава у цивилизацијски заснованом светском систему и у њему је посебно анализирао Србију као типичан пример тзв. растрзане земље. Полазећи од Хантингтонових теоријских поставки, издвојио је три основна постулата „растрзавања“ и доказао да је тај процес у великој мери „начео“ Србију. У раду су анализирани главни предуслови и фактори који погодују цивилизацијском и геополитичком преобраћању Србије – вишевековна поробљеност, балкански географски положај, периферност на западу православног света, упливи других религијских утицаја, принудно етно-верско конвертитство... Најинтензивнији атак на српски национални идентитет трајао је током монархистичке и титоистичке хибридне југословенске државне творевине. Стога су данас српски народ и српске земље демографски десетковани, просторно смањени, политички-територијално фрагментирани и геополитички дезоријентисани. Упркос негативним искуствима, и после нестанка Југославије са политичке карте, у Србији је и даље веома присутан неојугословенски идеолошки мутант. Његови заговорници, по правилу, залажу се за конверзију Срба из Православне у Западну цивилизацију, што као последицу производи подељено и конфликтно друштво.

периодика

КОСОВО И МЕТОХИЈА КАО ИНДИКАТОР НОВОГ БИПОЛАРИЗМА

После самопроглашења тзв. независног Косова, уследио је процес признавања тог чина. У раду је он подељен на четири фазе, које се доводе у везу са релативним слабљењем САД и јачањем Русије и Кине. После „бума“ 2008. године, број држава које су признале тзв. косовску независност почео је да опада, а у последњој фази појавила су се и прва повлачења признања. У том контексту, аутор констатује да Косово и Метохија постају индикатор новог биполаризма: државе које су тзв. независно Косово признале сврставају се у проатлантистички „блок“, а оне које нису – у антиатлантистички. Стога САД, ради потврде свог кредибилитета, журе да постигну „брзо решење“ које подразумева чланство тзв. независног Косова у УН. С друге стране, Србија би „замрзнутим конфликтом“, уз подршку Русије и Кине, могла да одложи решење до бољих међународних прилика.

периодика

ТЕРИТОРИЈАЛНО И ГЕОПОЛИТИЧКО У СРПСКОМ НАЦИОНАЛНОМ ИНТЕРЕСУ

Теоријско и практично поимање значаја простора кретало се између две крајности - од дуготрајне физичкогеографско-детерминистичке апсолутизације до нихилистичког приступа у савременој технолошко-детерминистичкој епохи. Иако je његова улога трансформисана, простор je остао један од кључних чинилаца моћи. Будући да српски простор има највећу површину и ванредно важан геополитички положaj, он би могао да представља стратешки важну српску компаративну предност на Балкану и полазиште у реализацији националних интереса. Да би се српски национални интерес територијализовао интегрално, неопходно je вратити у употребу појам српске земље који je потиснут после 1918. године. Актуелизација тог појма има смисла јер од 1990-их година траје процес нове балканизације. Њен циљ je успостављање вештачке и орочене (псеудо)равнотеже на глобално важном југоистоку Европе, и то стварањем такве политичко-територијалне структуре коja ћe подразумевати насилно сузбијање просторне димензије потенцијално важне српске улоге у будућим евроазијским геополитичким сучељавањима.

периодика

ГЕОПОЛИТИЧКА СУШТИНА СРПСКОГ ПИТАЊА - МОГУЋНОСТИ И ОГРАНИЧЕЊА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Српско питање је историјски нерешено, веома комплексно и углавном геополитички профилисано. Његова геополитичка суштина утемељена је на респектабилним чиниоцима моћи којима располажу српске земље. То су: централни положај на Балкану унутар кога се налази "геополитички чвор” интереса великих сила; релативна пространост територије (у интегралним етничким и историјско-географским размерама); разноврсни и све траженији природни потенцијали; бројност и квалитативна својства становништва; војно-стратегијске предности; државотворна и интегративна традиција... Мотивисани сопственим интересима, велике силе и српски суседи настоје да геополитички квалитет српских земаља смање или преузму. Стога је неопходно српско питање решавати на геополитички начин и у складу са балканским пројекцијама актуелних и конкретних глобалних геополитичких концепција. Формирање и борба за опстанак Републике Српске јесте једна фаза у процесу српског државног конституисања чије су интегрално реализовање тренутно онемогућиле како међународне околности, тако и српска неспремност да своје циљеве артикулишу сагласно њима. Република Српска настала је у фази глобалног таласократског тријумфализма и униполаризма, када се кроз процес "геополитичке транзиције’’ стварала нова структура Балкана. На основу историјских клишеа и нових геополитичких потреба, победник у Хладном рату идентификовао је Републику Српску и Србе уопште као противника. Као последица, настали су бројни српски геополитички недостаци и опасности за опстанак Републике Српске. Сходно томе, перспективе Републике Српске зависиће од њене способности да нађе своје место у будућим померањима у хијерархији глобалне моћи, уклопи се у токове како европских интеграција, тако и регионализама, избегне погубне последице "таоца” тројног међусобног спутавања унутар БиХ, очува садашње и врати одузете статусне позиције, артикулише сопствене геополитичке приоритете усмерене на јачање интегративних веза са Србијом, Црном Гором, српским земљама које су раније биле у саставу Републике Српске и Републике Српске Крајине, те са осталим областима од посебног геополитичког значаја.

периодика

МОГУЋНОСТИ СИМБИОЗЕ СРПСКИХ И РУСКИХ ГЕОПОЛИТИЧКИХ ИНТЕРЕСА НА БАЛКАНУ

Иако оспоравана, геополитика је и после хладног рата наставила да одлучујуће утиче на односе у свету, профилише интересе моћних чинилаца и има животну важност за мале народе и земље. Геополитичке константе наставиле су да делују слично временима када су класици ове дисциплине успостављали њене темеље, али су у новим околностима све више почеле да утичу и бројне геополитичке променљиве. У конкретним регионима, какав је Балкан, укрштају се геополитички вектори великих сила, међу којима једна од главних јесте Русија. Због многих међусобних сличности етничког, историјског и геополитичког карактера, Запад перцепира Србе као „балканске Русе“, тј. као своје априорне супарнике. Успостављањем српско-руске симбиозе геополитичких интереса, могуће је постићи обостране користи. Са српским земљама, као балканским посредником, и будућом гасоводно-нафтоводном мрежом као инструментаријумом, Русија има поуздано полазиште за „демонтирање америчког мостобрана“ у Европи/ЕУ, за потискивање утицаја САД, зауспостављање самосталног европског пола моћи и за његово касније интегрисање у евроазијску или евроруску мега-интеграцију. САД настоје да превентивном (ре)акцијом и стварањем тампон-зоне од Балтичког до Црног и Јадранског мора спрече то повезивање Европе/ЕУ и Русије. Сходно томе, српски чинилац на Балкану третиран је као противник трансгресије САД, и од 1990-их година оне спроводе територијално сажимање и фрагментацију српских територија. У заједничком српском и руском интересу је да се спречи даље слабљење српског чиниоца, заустави индукована геополитичка инерција сепаратистичких процеса у Србији и у будућности формира интегрална српска држава, као поуздан гарант стабилности Балкана.

периодика

ПРИРОДНИ РЕСУРСИ И СТАНОВНИШТВО - КЉУЧНИ РАЗВОЈНИ И ГЕОПОЛИТИЧКИ ХЕНДИКЕПИ ПОСТМОДЕРНЕ ЕВРОПЕ

Постмодерни глобални процеси прете да суоче Европу са дугорочним заостајањем. Најакутнији проблем je дефицит природних ресурса, у првом реду енергената. Увозна зависност од нафте и гаса из Русије одредиће и европску геополитичку будућтост. Трасе нафтовода и гасовода поставу предмет геополитичког сучељавања и инструмент за остваривање геополитичких интереса. Геополитичке импликације имаће и демографски процеси у Европи. Низак природни прираштај и старење аутохтоног европског становништва, створило je „демографску празнину“ за прилив махом исламских досељеника. Будући да се интегрисање имиграната показало неуспешним, етничка структура Европе све више ће се мењати у корист муслимана, а тиме и геополитичка улога Европе.

периодика

СРБИЈА КАО РЕГИОНАЛНА ДРЖАВА: РЕИНТЕГРАЦИОНИ ГЕОПОЛИТИЧКИ ПРИСТУП

Србија je задржала унутрашњу територијалну поделу из времена „друге“ Југославије, која на њену целовитост и кохезију делује деструктивно. Стога редефинисање административно-територијалне структуре државе није само питање боље организације власти и децентрализације, већ по­треба заустављања фрагментације Србије. Формирање регионалне државе од тринаест региона, укључујући и њихов адекватан уставно-правни статус, допринело би остварењу главног геоекономског и геополитичког циља - равномернијем регионалном развоју и унутрашњој реинтеграцији др­жаве. Кључни принцип приликом формирања региона био би функцијско-гравитацијски. Оптимална примена тог прин­ципа била би неопходна да би се поништила баријерност и деструктивност садашњих административних међа.

периодика

ЗАПАДНИ БАЛКАН: ПРИМЕР ГЕОГРАФСКОГ РАСПОЈМЉИВАЊА И ГЕОПОЛИТИЧКОГ МАНИПУЛИСАЊА

ЕУ je за територију бивше Југославије, без Словеније, али са Албанијом, осмислила географски неадекватан и геополитички манипулативан појам Западни Балкан. Циљ je био да се простор стабилизује и резервише за евроатлантску експанзију. Истовремено, он je послужио за проверу јединственог деловања ЕУ према изразито хетерогеном региону. Према предиспозицијама, Србија би требало да буде лидер Западног Балкана, али је њена моћ умањена због лошег међународног положаја. После пријема Хрватске у ЕУ односи ћe се знатно променити. Србија постаће територијално, демографски u економски доминантнија. За њено „обуздавање“ и вештачко уравнотежавање Западног Балкана после 2013., Запад ћe још више инструментализовати исламског чиниоца.

периодика

ВЕК РАСРБЉИВАЊА БАЛКАНА - ГЕОПОЛИТИЧКИ УЗРОЦИ И ПОСЛЕДИЦЕ

Српске земље представљају кључни геополитички фактор на Балкану. Њихова територијална величина, централни географски положај и припадност Православној цивилизацији су потенцијал који не одговара интересима српских суседа и великим силама Запада. Стога оне примењују стратегију „обуздавања“ српског чиниоца, настојећи да смање његову моћ. Аутор уочава даје то узрок континуираног, а током 20. и почетком 21. века нарочито интензивног и свеобухватног - расрбљивање Балкана. У раду се разматра једанаест кључних начина расрбљивања, а геополитичке последице тога процеса јесу: смањени демографски потенцијали српског народа, сажимање и фрагментација српског простора, економска неразвијеност и развојна неперспективност, слабост државе на унутрашњем и спољашњем плану, губитак „пасионираности“ за националне циљеве, (само)порицање националног идентитета...

периодика

ГЕОПОЛИТИЧНОСТ ШИРЕЊА ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ И ПОЛОЖАЈ СРБИЈЕ

Стварање и ширење европске интеграције (ЕУ) углавном се схвата као економски и политички процес. Геополитички аспекти су маргинализовани, иако су управо они имали пресудан значај. У теоријском смислу, настанак европске интеграције заснива се на Heartland-Rimland концепцији Хладног рата, а у практичном геостратегијском смислу она је, заједно са НАТО, представљала амерички трансатлантски „мостобран“ на западу Евроазије. Припрема интеграције, њено формирање и процес ширења доказују постојање геополитичких узрока и последица, који нису престали да важе ни у постбиполарној епохи. ЕУ и НАТО су две комплементарне организације, а њихове територијалне експанзије су и данас усаглашени процеси. Упркос томе, у првој деценији 21. века раније потиснути геополитички интереси Русије у Европи су реактивирани. Они се заснивају на теоријским поставкама неоевроазијства, а спроводиће се постепено геополитичком употребом мреже гасовода и нафтовода који ће снабдевати енергетски зависну Европу. У контексту садашњег и будућег америчко-руског надметања за придобијање Европе позиционираће се Балкан, Србија и српске земље у целини.

периодика

О СРПСКОМ ГЕОПОЛИТИЧКОМ ИДЕНТИТЕТУ

Рад је посвећен анализи једног значајног елемента српског националног идентитета геополитичком идентитету. Полазећи од суштинске повезаности народа и простора који настањује, разматрана је српска (само)спознаја у контексту примарне симболичке дуалности Копна и Мора. Сходно томе, исконски српски сакралногеографски идентитет јесте интегралан, али је он временом постао доминантно копнени услед прогона и присилног расрбљавања у приморју. Из тога је проистекао савремени српски телурократски геополитички идентитет. Али, у контексту супарништва континенталних (евроазијских) и поморских (атлантских) сила, српске земље налазе се унутар зоне њиховог надметања за глобални примат. Та чињеница пресудно утиче на дефинисање савременог српског геополитичког идентитета. Циљ рада је да проучи не само његове особине и структурна својства, него и настојања евроатлантског пола (над)моћи да га конвертује и прилагоди свом таласократском геополитичком к0ду. Деструктивне последице тога процеса пред­мет су закључних разматрања у овом раду.

периодика

СРПСКИ ПРИМЕР ДЕТЕРИТОРИЈАЛИЗАЦИЈЕ НАЦИОНАЛНОГ ИНТЕРЕСА

Реафирмација националног интереса, заснована на неореалистичком приступу, подразумева уважавање и његове просторне димензије. Међутим, у постмодерном раздобљу селективност у територијализацији националног интереса постала је потпуно огољена. У раду је ово правило анали­зирано на српском примеру, нарочито после деструкције Југославије. Онемогућавање територијализације српског интереса систематски спроводе западне силе, инструментализујући нове српске суседе и њихове експанзионистичке амбиције. Тај ангажман није мотивисан само општим глобалистичким ударом на националне идентитете и државе, већ „обуздавањем“ српског чиниоца који је перцепиран као традиционални проруски чинилац на Балкану.

периодика

ТРИ (СУШТИНСКА) КРИТЕРИЈУМА У СРПСКОМ ИЗБОРУ СУПРАНАЦИОНАЛНЕ ИНТЕГРАЦИЈЕ

Укључивање у међународне интеграције јесте једно од најважнијих питања народа и државе. Погрешан избор може да има негативне последице које ће трпети будуће генерације. Катастрофалан биланс чланства српског народа и српских земаља у две југословенске државне творевине обавезује на критичку анализу оправданости уласка у трећу супранационалну интеграцију за последњих стотинак година – у Европску унију. Сходно томе, у раду се издвајају три кључна интеграциона критеријума: логичност редоследа интеграције, цивилизацијско-геополитичка компатибилност интеграције и дугорочна перспективност интеграције. Они се оцењују са становишта српских интереса, а потом анализирају и у контексту алтернативних, евроазијских интеграција.

периодика

БАЛКАН – НЕДОСТАЈУЋЕ ИСХОДИШТЕ НЕОЕВРОАЗИЈСКОГ ВЕКТОРА

Важна фаза у остваривању мултиполарне неоевроазијске концепције јесте формирање антиатлантистичких „осовина пријатељства“ Русије са кључним земљама, те геополитичких вектора према важним регионима дуж евроазијског обода. Будући да у оригиналној концепцији није предвиђен, у раду се предлаже успостављање вектора према Балкану због важности овог региона у чијем се простору традиционално сучељавају таласократске и телурократске силе. Анализирајући земље Балкана са становишта неоевроазијских критеријума, аутор сматра да је руски фаворит за исходиште балканског вектора Србија. Како њени просторни, демографски, ресурсни, економски, војни и други капацитети јесу респектабилни, али ипак нису довољни, сугерише се да је за ову веома захтевну геополитичку мисију дугорочно неопходно рачунати на интегралне српске земље.

периодика

ДЕАТЛАНТИЗАЦИЈОМ ДО СТАБИЛИЗАЦИЈЕ БАЛКАНА: СРПСКИ НАЦИОНАЛНИ ИНТЕРЕС

Нестабилност Балкана је неупитна чињеница и обично се приписује наслеђеним антагонизмима локалних народа и држава. Права истина, у ствари, јесте да она углавном проистиче из супротстављених интереса великих сила. Будући да је већ стотинак година на Балкану доминантан Запад, у раду се поставља и доказује теза да управо атлантизам генерише балканску конфликтност. Сходно томе, аутор сматра да пацификација и стабилност може да проистекне из деатлантизације Балкана. Она подразумева примену неоевроазијске концепције како прекид доминације САД и успостављање мултиполарног поретка на глобалном плану, тако и сузбијање хрватског и албанског чиниоца као атлантистичких експонената на балканском плану. Истовремено, нужно је да се неоевроазијски геополитички вектор усмери ка српским земљама, заустави њихово „обуздавање“ и омогући конституисање интегралне српске државе као гаран¬та трајније стабилности Балкана.

периодика

ГЕОПОЛИТИЧКИ АСПЕКТИ ЕМИГРАЦИОНЕ ЕРУПЦИЈЕ ИЗ БЛИСКОИСТОЧНЕ „ВЕЛИКЕ ПУКОТИНЕ“

Миграције из северне Африке и са Блиског Истока узбуниле су читав свет, а непосредно уздрмале саме темеље ЕУ. После првог изненађења, уследиле су анализе које су се углавном бавиле бројем и структурним својствима миграната, правцима њиховог кретања, хуманитарним питањима, политичко-безбедносним последицама... Међутим, разматрање узрока миграција задржало се само на „видљивом делу спектра“. У овом раду аутор „Нову Велику сеобу на­рода“ сматра само последицом и понире у суштину узрока који су је изазвали. Проналази их у геополитичком значају Блиског Истока као „срца“ исламског света, који настоји да маргиналну позицију трансформише у функцију глобалног геополитичког средишта, а досадашњи статус објекта претвори у улогу респектабилног субјекта у светским пословима. Миграције су резултат дестабилизације изазване покушајима САД и других великих сила да то онемогуће.

периодика

ИСЛАМСКИ HEARTLAND

Опадањем релативне моћи САД и Запада доведени су у питање теоријско-концепцијски и практични темељи на којима је (била) заснована њихова светска доминација. У раду се преиспитују законитости класичне геополитике и закључује да су се појавили нови глобални актери, те да „главна геополитичка награда“ (Бжежински) више није само Евроазија, већ читава Планета. Сходно томе, „осовинска област“ помера се изван евроазијске континенталне унутрашњости, а Heartland-Rimland модел може и даље да важи, али у промењеним просторним, цивилизацијским и геополитичким координатама. Будући да је порастао геополитички капацитет „пробуђеног ислама“, аутор издваја Исламски Heartland и доказује зашто он постаје глобално геополитичко средиште. Сходно томе, „остатак света“ чиниће Глобални Rimland, чију ће лабаву кохезију, упркос супротстављеним интересима његових водећих сила, одржавати „исламска опасност“.

ç