Изабери језик:

Милена Пешић

Искуство

Институт за политичке студије

2004-

Едукација

Факултет политичких наука Универзитета у Београду

Докторске студије

2014

Факултет политичких наука Универзитета у Београду

Магистарске студије

2007

Филолошки факултет Универзитета у Београду

Дипломске студије

2004

Др Милена Пешић је научни сарадник у Институту за политичке студије. Аутор је више радова из области медијског дискурса, јавне сфере, националног идентитета. Објавила је монографију “Слобода и јавност - одређење, проблематизација и значај” (коаутор Александар Новаковић, Институт за политичке студије, 2008).

периодика

КОСОВСКИ МИТ: ИЗМЕЂУ АПОТЕОЗЕ И РЕДУКТИВНИХ ТУМАЧЕЊА

Предмет анализе у овом раду је косовско предање, схваћено као културолошки мит. Такав приступ омогућава целовитије сагледавање косовског мита, како у смислу разноврсности његових слојева тако и у смислу комплексности његовог значењског залеђа. У светлу оваквих увида, усложњава се и поглед на функције које је косовски мит добијао током његове вишевековне рецепције, па тиме постаје јасније зашто је његово свођење на политичку димензију научно неприхватљиво. Иако се не може негирати чињеница да је, као и сваки национални мит уосталом, и косовски мит био инструментализован у циљу политичких манипулација, вредновање овог мита кроз поистовећивање са таквом врстом злоупотреба представља деградацију с предумишљајем. Стога је један од важних циљева овог рада управо раздвајање примарних функција косовског мита од оних потоњих, наметнутих политичким тренутком. Као вид објашњена и аргументације за оваква разграничења, у раду смо настојали да покажемо зашто је косовски мит погодан за политичке злоупотребе и како се оне остварују. Крајњи смисао свих поменутих опсервација представља сагледавање размера значаја косовског мита, као и његове савремене релевантности, што уједно представља и закључни део овог рада.

периодика

НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ И ИНТЕРКУЛТУРНИ ДИЈАЛОГ

Културолошки и културно-политички аспекти фено­мена националног идентитета, представљају основни пред­мет овог истраживања. Успостављање интерпретативних релација између културе/културног идентитета и нацио­налног идентитета има за циљ фокусирање на његове позитивне функције. С циљем издвајања онога што овај феномен чини друштвено продуктивним обликом социјалне идентификације од оног негативног што има своје исходиште дру­гим феноменима, односно ширем друштвеном, а пре свега политичком контексту, остварен је и осврт на деструктивне последице политичке/идеолошке инструментализације идентитетског дискурса. Будући да се у литератури неретко управо културна и етничка димензија националног иден­титета узимају као спорне, у смислу опасности које носе есенцијалистичка тумачења, односно инструментализације од стране политичких стратегија, овакав поглед значи и могућност потпунијег разумевања феномена. Успотављањем овако постављених интерпретативних релација између на­ционалног идентитета и интеркултурног дијалога могуће је остварити увид у оно по чему национални идентитет и интеркултурни дијалог могу бити компатибилни; a једна од водећих идеја овог рада управо и јесте та да национални идентитет, као продуктиван вид социјалне идентификације u друштвеноисторијски конструкт, није инкопатибилан с процесима међународних интеграција, односно са интеркултурним дијалогом као њиховом релевантном социокултурном претпоставком.

периодика

ЈАВНОСТ: ДИСТИНКТИВНА ОБЕЛЕЖЈА ПОЈМА

Циљ овог чланка представља покушај једног кодирања појма јавности. Кодирање овде подразумева критичко пропитивање базичних, у великој мери супротних теоријских приступа феномену јавности (дискурзивни и агрегативни модел), као и на њему засновано установљавање основних, дефинишућих својстава феномена, односно оних елемената и својстава која она треба да поседује да би била препозната као објект на који појам реферира. Кодирање овде укључује разграничавање значења овог појма на два нивоа: у односу на сродне категорије колективитета: друштвену групу, масу и (медијску) публику; кроз успостављање релација између значења појма „јавност“ и значења синонимних појмова „јавно мњење“ и „јавна сфера“. Смисао овог кодирања састоји се у утврђивању импликација разлика у одговорима на контроверзно питање да ли је јавност ентитет на који се може реферирати, или је само конструкт, појам који има денотацију али не и референта; да ли је тај референт одредив као субјект, хипотетички колективитет, или се о јавности, осим као о гласачкој популацији може говорити само као о симболичкој референци (имагинарној публици) која фигурира у јавној сфери.

периодика

ЈАВНОСТ И РАЦИОНАЛНОСТ

Основни интерес овог рада представља успостављање релација између две темељне категорије друштвене и политичке мисли - јавности и рационалности. Категорија рационалности везује се за парадигму укупног процеса модернизације западне цивилизације. Међутим, рационалност се у савременим тумачењима феномена све више показује као извориште бројних контроверзи; тако се ова категорија јавља као тачка размимоилажења потпуно опречних проблематизација у пољу социолошких и друштвених наука. Почев од веберијанског виђења рационализације као незаустављивог процеса развоја западне цивилизације који води пуној доминацији бирократских суперструктура над појединцем, преко хабермасијанских концепција комуникативне рационалности остварене кроз дискурзив но образовање политичке воље, преко фукоовских тумачења која разбијају хомогени појам рационалности издвајаући њене посебне видове генерисане из релација знања и моћи и инструментализоване у циљу остваривања моћи скривене иза научног и других дискурса који се у јавној сфери боре за престиж у дефинисању стварности, њених кључних проблема и њихових решења.

периодика

СРБИЈА У ТРАНЗИЦИОНОМ ЕКВИЛИБРИЈУМУ - императиви превазилажења стања блокираних реформи

Овај рад се бави анализом основних транзиционих фа­за у Србији након октобарских промена од 2000. године. Имајући у виду богато транзиционо искуство посткомунистичких земаља, истакнута је негативна оцена досадашњег транзиционог развоја који је окарактерисан као „посебан случај“ неуспешних и недовршених реформи. Након почетних позитивних корака реформских политика, трансформација земље је заустављена уласком у „транзициони еквилибријум“ стање залеђених и пролонгираних промена који највише одговара првобитним транзиционим добитницима, утицајним групама и појединцима из поли­тике. Анализом преломних тачака недавне политич­ке прошлости која је довела до поразних резултата аутори констатују да се основни проблем блокиране транзиције састоји у чврстој симбиози политике и економије на свим нивоима друштвеног живота. Овакво стање је опасно, јер дугорочно може угрозити крхки напредак остварен у сфери политичких слобода и изградњи демократије у Србији. Стога се основни кидању ове везе и окретању ка истинским транзиционим императивима. Ти императиви подразумевају неодложно извршавање читавог сета транзиционих мера: економску либерализацију, довршетак приватизације уз претходну денационализацију и реституцију, смањивање државне администрације и изградњу институција владавине права.

 

периодика

УНАПРЕЂИВАЊЕ ДЕМОКРАТСКИХ КАПАЦИТЕТА МЕДИЈСКЕ КОМУНИКАЦИЈЕ И КРИТИЧКА АНАЛИЗА ДИСКУРСА

Овај рад бави се феноменом медијске комуникације из перспективе услова за развијање њених демократских капацитета. Полазећи од темељне важности коју јавност и нормативни принципи њеног функционисања имају за остваривање демократије, приказани су дискурзивни модел јавности и процес социјалног структурирања медијске публике у јавност, посредством медијске комуникације. Истраживање медијског посредовања друштвене и политичке стварности фоку­сирано је на улогу јавних дискурса у процесу конструкције друштвених репрезентација и идентитета, с посебним освртом на његову политичку димензију. Означавање стварности посредством дискурса схвата се као феномен кључан за разумевање медијске производње значења, али и као својеврсни фон свих стратегија медијских манипулација. Посматрана у том контек­сту, критичка анализа дискурса има велику важност за унапређивање демократских капацитета медијске комуникације зато што управо кроз анализу језичких (дискурзивних) структура разобличава поредак моћи у друштву, чинећи видљивим механизме којима се тај поредак успоставља, манифестује и репродукује. На темељу ових анализа рад пружа концептуалне, теоријске и методолошке основе за критичку анализу медијског дискурса, која представља један од кључних предуслова за остваривање отворености, рационалности и суверености јавне сфере, као конститутивних принципа демократске комуникације.

 

периодика

НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ У ДИСКУРЗИВНОЈ ПРАКСИ: ЈЕДНО ПРОМИШЉАЊЕ У МУЛТИДИСЦИПЛИНАРНОМ КЉУЧУ

Овај рад бави се мултидисциплинарним истраживањем проблема националног идентитета схваћеног као друштвени конструкт. С тим циљем у уводном делу рада истраживан је социјалнопсихолошки аспект фе­номена, потом је фокус померен на конструктивни значај језика/дискурса за његово друштвено дефинисање и редефинисање, односно његове јавне артикулације. Завршни део рада посвећен је јавним дискурсима колективног самопоимања и њиховој политичкој и идеолошкој употребљивости. При том, опсервације су биле фокусиране на три облика политичког стере­отипа, који се због широке употребе и одрживости како у јавним тако и у свакодневном дискурзивним праскама могу посматрати као посебни дискурси; то су: „збирно карактерисање“ нације, митске реминисценције и просторно-временско мапирање у националном кључу. Оваквим приступом настојали смо да превазиђемо дихотомизацију природе овог феномена на политичку и културну димензију, успостављањем сложенијих релација између језика, етнокултурне и политичке димензије националног идентитета.

 

периодика

МЕДИЈСКЕ МАНИПУЛАЦИЈЕ И ЈАВНИ ПОЛИТИЧКИ ДИСКУРС

Медијске манипулације, њихове технике и механизми потенцијалног деловања на медијску публику истражују се у овом раду као неизбежни чиниоци конституисања јавних политичких дискурса. Најпре је дат сумарни приказ „идеолошког рада медија“ као својеврсни фон манипулација, како би постало јасније како се пропаганда и политички маркетинг ситуирају у одређени друштвени и политички контекст. Кроз приказ базичних принципа и техника пропаганде демонстрирани су начини на које се избором, организацијом и контекстуализацијом чињеница креирају жељене интерпретације и остварују ефекти персуазије. У доба експанзије културе промоције/ПР делатности и истраживања јавног мњења, савремени медији на овај начин постају средишња тачка зачараног круга у којем резултати истраживања јавног мњења и политичког маркетинга управљају избором политичких циљева који се нуде јавности. Дугорочно посматрани, ефекти оваквог стања ствари представљају озбиљну претњу развоју демократије, с једне стране јачањем привида демократске комуникације, а с друге стране стварањем апатичне, конфузне, неповерљиве и/или аполитичне медијске јавности.

 

периодика

МЕДИЈСКЕ МАНИПУЛАЦИЈЕ И ЈАВНИ ПОЛИТИЧКИ ДИСКУРСИ

Медијске манипулације, њихове технике и механизми потенцијалног деловања на медијску публику истражују се у овом раду као неизбежни чиниоци конституисања јавних политичких дискурса. Најпре је дат сумарни приказ „идеолошког рада медија“ као својеврсни фон манипулација, како би постало јасније како се пропаганда и политички маркетинг ситуирају у одређени друштвени и политички контекст. Кроз приказ базичних принципа и техника пропаганде де монстрирани су начини на које се избором, организацијом и контекстуализацијом чињеница креирају жељене интерпретације и остварају ефекти персуазије. У доба експанзије културе промоције/ПР делатности и истраживања јавног мњења, савремени медији на овај начин постају средишња тачка зачараног круга у којем резултати истраживања јавног мњења и политичког маркетинга управљају избором политичких циљева који се нуде јавности. Дугорочно посматрани, ефекти оваквог стања ствари предстаљају озбиљну претњу развоју демократије, с једне стране јачањем привида демократске комуникације, а с друге стране стварањем апатичне, конфузне, неповерљиве и/или аполитичне медијске јавности.

 

периодика

КЕТМАН - ТРАНСИДЕОЛОШКИ ФЕНОМЕН ИЛИ ПОЈАМ КОЈИ МАСКИРА СТРАХ И ОПОРТУНИЗАМ

Основни циљ овог рада је разматрање плуралне при­роде феномена „кетман“ који се као вештина дволичности истовремено манифестује у сфери (политичке) комуникације, у социјално-психолошкој равни и на индивидуалнопсихолошком плану. Овако сагледан, „кет­ман“ се показује и као облик дисимилације, скривена форма (политичког) неслагања и као систем реаговања на политичку репресију, односно друштвено обликована форма скривања, те као такав представља трансцивилизацијски и трансидеолошки феномен који завређује научно истраживање.

 

периодика

ЈАВНОСТ: МЕДИЈСКИ ДИСКУРС, КУЛТУРА И МОЋ

Основно теоријско усмерење овог чланка представља истовремено разматрање феномена јавности као социокултурног про­стора, односно као специфичног пролазног облика друштвеног комуницирања и груписања. Истраживање појма јавности у овом раду тако је организовано да укључи опсервирање одређених аспеката релација јавности и медијске публике, као и релације јавности и културе, односно културних склоности схваћених као „друштвени модели јаства“ Овде смо такође увели и са проблемом јавности повезали и специфично интерпретиране појмове дискурса и идентитета, а у контексту разматрања релација јавности и друштвене моћи. Контроверза у вези с проблемом ових релација састоји се у размимоилажењу полазних усмеравања теоријске пажње на разматрање друштвене моћи јавности с једне стране (Ј. Хабермас о моћи јавног дискурса), или фокусирање на односе моћи унутар јавне комуникације, доминантног дискурса у јавној сфери (М. Фуко о дискурсу моћи). У овом раду смо као посебно важно издвојили теоријско усмерење В. Прајса. Оно је усредсређено на повезивање проучавања индивидуалних и колективних процеса сазнања и одлучивања/формирања мишљења, у оквиру истраживања процеса друштвене комуникације.

периодика

МОДЕРНА И ПОСТМОДЕРНА ТУМАЧЕЊА ЈАВНЕ СФЕРЕ

Циљ овог рада је приказ базичних контроверзи у схватању јавне сфере на линији раздвајања модерне и постмодерне мисли. С тим циљем, опсервиране су прво базичне идеје хабермасовскоарентијанског (модерног) концепта јавне сфере, а потом упоређиване са идејама Мишела Фукоа, Жана Бодријара и Франсоа Лиота­ра, које оличавају три типа савремених, постмодерних примедби овом концепту: тип примедби које се везују за поставку моћи (М. Фуко), епистемолошке примедбе (Ф. Лиотар) и онтолошке примедбе (Ж. Бодријар). Иако је реч о непомирљивости теоријских позиција, она не мора да значи нужност одбацивања неке од њих, већ, напротив подстицај њиховим даљим проблематизацијама и (не)могућим хармонизацијама. Јер, иако савремена оспоравања наратива јавности имају своју несумњиву релевантност, питање је да ли без нормативних полазишта концепт јавне сфере може бити социјални пројекат релевантан за критику и унапређивање демократских пракси у савременом друштву.

периодика

ФИЛОЗОФИЈА ЗЛА

Приказ књиге: Лаш Фр. Х. Свенсен, Филозофија зла, превод с норвешког: Наташа Ристивојевић Рајковић, Геопоетика, Београд, 2006.

периодика

МУЛТИКУЛТУРАЛИЗАМ И ИНДИВИДУАЛНА ПРАВА - Неколико забележака поводом Кимликиног третирања фаза мултикултурализма

Овај рад бави се начелним проблематизовањем тренутне позиције мултикултурализма као политичке и филозофске теорије. Наиме, кроз преиспитивање трију фаза дебате кроз које је прошао мултикултурализам, по виђењу једног од његових најеминентнијих заговорника, Вила Кимлике, у раду се показује да је прелаз из прве, чисто комунитарно оријентисане фазе мултикултурализма у другу, либерално оријентисану фазу, теоријски неоправдан и незаснован, те да стога и тренутна преокупација мултикултурализма исказана кроз “трећу” фазу није по себи саморазумљива. Преиспитивање Кимликиног легитимизовања позиције мултикултурализма одвија се кроз неколико корака. У првом кораку се доказује да мултикулту­рализам у својој намери да се интегрише са елементима либералне теорије неминовно врши недозвољену редукцију и осиромашење појма индивидуалних права и слобода, како су оне конципиране у традицији класичног либерализма. У другом кораку, показује се да такав поступак и таква стратегија нису карактеристични само за мултикултурализам, већ и за читав скуп политичких теорија које полазе од парадгиме и вредносног склопа “државе благостања”. На тај начин, проблематизују се основни појмови ових теорија (“политика редистрибуције”, “групна права”, “позитивна дискриминација”, “позитивна слобода”, “политика признања”) да би се указало на њихово антилиберално значење и, повратно, да и мултикултурализам не заслужује епитет “либералне теорије”. Крајњи закључак је да се мултикултурализам тешко може одбранити од оптужбе за колективизам.

периодика

ПРОБЛЕМ ИДЕНТИТЕТА И МУЛТИКУЛТУРАЛИЗАМ

У овом раду покушали смо да, полазећи од увида у сложеност проблема идентитета и културе, као и њихових релација, кроз дескрипцију мултикултуралистичког приступа истим, поставимо питања везана за значењске редукције којима је појам идентитета изложен у дискурсу мултикултурализма. С тим циљем у уводном делу рада понуђен је кратак осврт на најрелевантнија схватања идентитета, како личног тако и социјалног, односно указано је на кључне социјалнопсихолошке механизме којима се он гради, као и на разлике између ранијих и савременијих приступа у његовом разумевању. Након тога, дат је приказ основних полазишта мулти­културализма са фокусом на концепту јавног признања мањинских идентитета, односно њихове заштите посебним правним статусом, увођењем „групно диференцираних права“. Циљ овог приказа био је да се покаже колико је „танка“ мултикултуралистичка аргументација за увођење категорије колективних идентитетских права и колико она не може да искорачи из политичког оквира. Разматрање проблема социјалне конструисаности идентитета, његове вели­ке условљености, како владајућим стереотипима у датом друштву, тако и доминантним дискурсима који фигурирају у јавној сфери, односно дискурсима којима појединац располаже унутар своје културе, требало је да покаже колико је „политика признања“ као при­ступ идентитету проблематична са становишта стварног разумевања комплексности његове природе и сложености процеса који му стоје у основи. Бављење проблемом јавне сфере требало је да укаже на комплексност социјалног/комуникацијског контекста унутар кога се одвијају процеси социјалног представљања идентитета и афирмисања култура. Из савремене теоријске дебате које је теорија јавне сфере Јиргена Хабермаса покренула у научним круговима, издвојени су они аргументи критике Хабермасовог концеп­та који указују на кључне промене у разумевању јавне сфере. Ова померања у схватању у великој мери оцртавају линију мултикултуралистичког хоризонта, у коме јавну сферу сагледавамо као про­стор отворености за различите „гласове“, идентитете, интересе, културе, и као сферу сталних промена које доносе комуникативне праксе, како у односу снага међу владајућим и конкурентским дис­курсима, тако и у смислу идентитета који се у њој промовишу и трансформишу.

периодика

МЕДИЈСКА ПРОИЗВОДЊА ЗНАЧЕЊА: критика једног редукционистичког поимања релације медији - порука - јавност

Полазећи од темељне важности коју јавност има за функционисање демократије и нормативних претпоставки које се везују за њено функционисање, у овом раду настојали смо да истражимо релације медијског посредовања друштвене/политичке стварности и процеса конституисања јавности/јавног мњења. Пропитивање ове релације предузето је с циљем указивања на сложеност самог феномена медијације с једне стране, и специфичну врсту утицаја коју он има на процесе формирања јавног мњења о неком питању од општег значаја, с друге стране. Смисао предузетог истраживања састоји у настојању да се покаже каква поједностављења садрже априористички постављене тезе о медијским манипулацијама као врсти персуазивне медијске комуникације која публику трансформише у масу подложну њеним утицајима. Теоријски увод имао је за циљ да у кратким цртама прикаже принципе функционисања јавности у демократском друштву, односно да уведе основне теоријске појмове, објашњавајући њихову употребу. Тако се у овом раду пошло од дискурзивног концепта јавности који је одређује као дискурзивну/медијску публику која (рационално) резонује о питањима од општег значаја, и од одређења јавне сфере као институционалних, концептуалних, духовних и медијских услова за функционисање овако схваћене јавности; односно као комуникацијског комплекса који подразумева и јавну артикулацију, каталог идеја, когнитивне матрице, и мрежу медијских комуникација; као дисконтинуираног, хетерогеног и многоструког јавног простора само привремено и апстрактно обједињеног својеврсном сталношћу одношења унутар динамике јавних односа. Појам медијске јавне расправе фигурира у овом разматрању као контекст парадигматичан за сам процес медијске комуникације и као примарни кон­текст информисања грађана о друштвеној/политичкој стварности и њеним релевантним проблемима; као контекст на основу којег се изграђује мњење о актуелним, општерелевантним питањима друштвене стварности. У раду је потом изложена контроверза везана за питање да ли се публика масовних медија може једнозначно сводити на масу подложну манипулацијама, односно дата је теоријска аргументација зашто је то неприхватљиво. Посебан фокус аргументације био је на теоријским поставкама Винсента Прајса који је својим истраживањем повезао разматрање индивидуалне когниције у контексту динамике друштвене групе и процеса социјалног структурирања медијске публике у јавност, посредством друштве­не комуникације, односно праћења медијских расправа о питањима од општег значаја. Циљ овог теоријског приказа био је развијање тезе да се посредством учешћа у јавној медијској расправи „маса“ гледалаца трансформише, односно структурира у јавност. Опсервирање комплексности самог процеса медијског посредовања друштвене стварности, као и савремених медијских услова, сагледаних као важни чиниоци процеса медијације имали су функцију аргументације тезе да су редукције медијске публике на масу неприхватљиве. Сигнификација стварности, односно процес медијске производње значења, опсервирана је као феномен кључан за разумевање медијског посредовања стварности, односно као својеврсни фон свих медијских манипулативних стратегија.

периодика

КОНЦЕПТУАЛНЕ ОСНОВЕ ИСТРАЖИВАЊА РЕЛАЦИЈА ДИСКУРСА, МОЋИ, ПОЛИТИКЕ И ДЕМОКРАТИЈЕ

Дискурси представљају социолигвистичке феномене чија је анализа од несумњивог научног значаја; јер они нису само важни чиниоци друштвене комуникације већ су и блиско повезани с на­чином на који је одређено друштво уређено и на који се њиме управља. То нас упућује на важност истраживања улоге владајућих/ јавних дискурса у конструкцији социјалног живота, друштвених представа и идентитета, као и анализу њене политичке димензије. Релевантну теоријску основу оваквих истраживања представља пропитивање релација дискурса, моћи и политике. Једно од незаобилазних полазишта оваквих концептуалних анализа свакако је истраживање, у последње две деценије научно веома продуктивног, појма дискурс, односно пружање неке врсте кодирања његовог значења, указивањем на његове различите димензије и различите контексте његове употребе. Управо с тим циљем, на почетку овог рада дали смо приказ основних значења појма дискурс, уз известан коментар и утврдили основне линије концептуализације овог појма, кроз синтетизујући поглед на ширење и богаћења овог појма који је од техничког (лингвистичког) термина, интердисциплинарним развијањима и спецификовањима извајан у поливалентно оруђе друштвене анализе. Политички потенцијал језика и његова (зло)употреба ушли су у сплет интердисциплинарних тумачења у разним сферама и нивоима испољавања. Дискурс се посматра као својеврсна језичка структура чија друштвена употреба значи поседовање одређене моћи. Повезујући у својим истраживањима појам дискурса са појмом моћи, Мишел Фуко дао је основни подстицај оваквим проучавањима, па је његовим теоријским поставкама пружена посебна пажња у овом раду. Као својевсни вид поентирајућег закључног разматрања, насупрот Хабермасовом појму комуникативне моћи као моћи дискурса, поставили смо Фукоовски схваћени дискурс моћи и упоређивањем њихових супротних позиција указали на две крајње тачке у концептуализации дискурса и моћи која за њега везује.

периодика

НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ: ИЗМЕЂУ КОНТИНУИТЕТА И ПРОМЕНЉИВОСТИ

Полазна теза овог рада да се друштвени феномени нација и национални идентитет не могу без неприхватљивих редукција сводити на идеологију или облик политике, већ да их треба посматрати шире, у антрополошком и културолошком кључу и увек у социокултурном конексту како би се потпуније разумели, развијена је кроз уводно разматрање културолошке равни националног идентитета схваћеног као друштвени конструкт; повезивањем идеја Бенедикта Андерсона, Ентони Смита и Жан Франсоа Бајара. Централна линија проблематизовања у овом раду постављена на релацији датост/трајност/одређеност: конструисаност/променљивост/флуидност, развијана је кроз два концептуална повезивања: кроз успостављање веза између етничког и националног иденти­тета из перспективе разматрања њихове заједничке „културне конфигурације“ чије је основе понудио Смит; уз које, као вид њему супротстављеног погледа, предузето и опсервирање интерактивне динамике успостављања и мењања етничких граница, са фокусом на идејама Фредерика Барта. Други смер тематизовања трајности и променљивости водио је је кроз проблематизовање појма културног идентитета, кроз приказ основне контроверзе у тумачењу његових релација са националним идентитетом на линији есенцијализација релативизација. Закључно разматрање водило је делимичном прихватању тезе да је изградња разлика, као основа за самоидентификацију колектива, променљив продукт подложан обликовању, али само у мери у којој оно уважава културолошке механизме и процесе означавања који дају карактер специфичног континиутета националним идентификацијама, кроз успостављање симболичко-аксиолошких структура као облика трајности унутар динамике промена иманентних друштву и култури уопште.

периодика

ЦИВИЛИЗАЦИЈА - ШЕСТ УБИСТВЕНИХ АПЛИКАЦИЈА ЗА МОЋ ЗАПАДА

Приказ књиге: Најл Фергусон, Цивилизација, Службени гласник, 2013, 446 стр.

периодика

НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ И МИТСКИ ОБРАСЦИ КОЛЕКТИВНЕ САМОИДЕНТИФИКАЦИЈЕ: САТИРИЧКА ДЕКОНСТРУКЦИЈА

Овај рад бави се друштвено-историјском конструктом српског националног идентитета, са циљем проблематизовања раскорака између митских образаца националне (само)идентификације, с једне стране, и карактерних одлика и образаца понашања деветнаестовековних Срба идентификованих у сатиричким пројекцијама Домановићевих алегоричних приповедака, с друге стране. У раду су најпре разматрани релевантни друштвени и културолошки механизми који стоје у основи стварања митских/епских аутостереотипа, као базичних претпоставки за овај вид националних идентификација. Ова разматрања конкретизована су анализом епских и митских основа српског националног карактера, заснованих на увидима истраживања водећих аутора прве половине двадесетог века – Слободана Јовановића, Јована Цвијића, Милоша Ђурића и Владимира Дворниковића. Резултати анализе потврђују тезу о усменом, епском карактеру првобитних конституената српског националног карактера (народне песме, косовски мит и Његошева дела). Показано је на који начин су основна етичка начела, вредности и обрасци мишљења, осећања и понашања садржани у епским и митским усменим предлошцима транспоновани у националну карактерологију Срба. Образложена је трајност митских/епских исходишта националних идентификација, насупрот променљивости националних идеологија. У том контексту, спецификовани су и примерима илустровани механизми посредством којих сатира деконструише стереотипне представе о властитом народу, које иначе ретко постају предмет преиспитивања. Тиме је потврђена кључна друштвена улога сатире као критичко-корективног елемента у систему националних идентификација, али и као носиоца потенцијала за реафирмацију базичних вредносних оријентира садржаних у епским и митским исходиштима српског националног идентитета.

периодика

КОСОВСКИ МИТ: СТВАРНО И ВИРТУЕЛНО ТЛО СРПСКОГ ДУХОВНОГ И КУЛТУРНОГ ИДЕНТИТЕТА

Приказ књиге: Сања Бошковић, Косовски културолошки мит, Београд: Службени гласник, 2014, 488 стр.

ç