Изабери језик:

Милан Јовановић

  • Адреса: /
  • Email: /
  • Телефон: /
  • LinkedIn: /

Faculty of Political Science, University of Belgrade

периодика

ОБЛИЦИ ДИРЕКТНЕ ДЕМОКРАТИЈЕ - НАРОДНА ИНИЦИЈАТИВА И РЕФЕРЕНДУМ

Референдум и народна инициатива као облици директне де­мократке све су присутнији у процесу доношења одлука у моделу представничке демократије. Да грађани «бар један дан буду законодавци» посебно је распрострањено у европским државама. Замишљени као коректив, а не замена представничкој демократији они се глорификују колико и оспоравају. Од контроле изабраних и веће партиципације грађана у политици они могу постати и средство манипулације. Искуства Србије у коришћењу ових механизама не одударају од просека више је референдума, а мање иницијатива, посебно на локалном плану. Устав РС из 2006. године разрадио је и пооштрио услове коришћења референдума и инициативе. На основу њега сачињен је нацрт Закона. Предложена решења следе препоруке ЕУ о доброј референдумској пракси, али остављају и дилеме око одређивања кворума излазности и кворума за прихватање референдумских одлука.

периодика

ПАРЛАМЕНТАРНИ ИЗБОРИ У СРБИЈИ 2012. ГОДИНЕ - РЕЗУЛТАТИ И ПОЛИТИЧКЕ ПОСЛЕДИЦЕ

Повећање апстиненције и промена странака на власти, главне су карактеристике избора 2012.године. Коалиције окупљене око Демократске странке, Социјалистичке партије и Г17, које су претходним изборима 2008.године имале већину и формирале владу, освојиле су незнатно мање гласова на мајским изборима, али владајућа коалиција није задржала власт. Промену владе узроковао је пораз лидера ДС, Бориса Тадића на председничким изборима. Победа Томислава Николића, председника Српске напредне стран­ке, на председничким изборима отворила је промене у односима парламентарних странака и формирање нових политичких савеза. СНС је победник општих избора: поразили су Српску радикалну странку тако што су јој преузели чланство, функционере и бирачко тело; њихов кандидат вршиће функцију шефа државе; формирали су Владу и врше власт у већини јединица локалне самоуправе. Лидер ДС Б.Тадић највећи је губитник општих избора: после вишегодишње доминације на политичкој сцени он је изгубио место председника Републике, а демократе су опозиција у парламенту. Тај пораз Б.Тадића коштао је и места лидера странке. Преокрет у формирање власти омогућила је коалиција окупљена око социали­ста. Освојивши око 80% гласова више него на претходним избори­ма, социјалисти су напустили доскоршњег „стратешког партнера” и омогућили изборни преокрет. Трансформисани радикали и со­циалист, политички партнери из 90-тих, после дванаест година, поново су на власти. Политика коју ће водити показаће да ли су у праву скептици који тврде да се ради о рестаурацији старог режи­ма и политике или јачању консолидације демократије.

периодика

ПОДЕЛА КОСОВА И МЕТОХИЈЕ - ИЗНУЂЕНО РЕШЕЊЕ НАСИЛНЕ И ЈЕДНОСТРАНЕ СЕЦЕСИЈЕ

У чланку се анализира подела територије као могуће решење насилне и једностране сецесије Косова и Метохије. Аутор указује на догађаје који обликују стварање атмосфере у којој се 2018. година означава као кључна за решавање конфликта. Широка дебата која је покренута иницијативом председника Републике поновила је читав спектар могућих решења за мирно решавање пробелема сецесије: од заговарања различитих кон/федералних модела, реалних унија, подељене надлежности, замрзнутог конфликта све до поделе. Први део рада указује на теоријске ставове који објашњавају узроке, фазе и технике отцепљења, расправљају о не/праведности сецесије, мотивима и поступцима других држава и међународних организација у контексту праксе различитих сецесионистичких покрета и примера Косова и Метохије. У другом делу констатује се да се процес “нормализације” односа и ангажовање међународне заједнице и ЕУ одвија на штету Србије. Низом аката власти Србије су показале конструктиван приступ решавању проблема. Привремени органи отцепљене покрајине нису испуниле обавезе преузете Бриселским споразумом. Закључује се да је на делу пузеће признање отцепљене покрајине кроз процес преговарања за приступање ЕУ. Аутор објашњава да не треба потписати обавезујући споразум Београда и Приштине који би отцепљеној покрајини гарантовао столицу у ОУН јер би то фактички значило заокруживање међународног субјективитета отцепљене територије и формално признавање независности. ЕУ уцењује Србију да признавањем отцепљене територије реши конфликт, најавама да би супротно блокирало приступање Србије ЕУ. Аутор доказује да САД и ЕУ одобравају и подстичу албанску страну да одбија преговоре, благонаклоно гледају на неизвршавање договорених обавеза, на гетоизацију Срба, кршење њихових основних права, угрожавање њихове слободе, имовине и безбедности. Упозорава се да је интервенцијом страних сила и кршењем низа међународних норми декомпонован простор Балкана и створен низ нестабилних и нефункционалних држава. Предлаже се сазивање међународне конференције под патронатом ОУН уз учешће ЕУ, САД, Русије и Кине и решавање проблема. У првој фази морало би се обезбедити повратак имовине и интерно расељених лица, формирање аутономне заједнице Срба на Косову и Метохији. У другој фази стране би директно требале да разговарају о моделу који и албанској страни гарантовао статус широке самосталности у управљању покрајином, а српској гаранцију суверености и територијалног интегритета. Ако се решење не би постигло требало би разговарати о подели као изнуђеном, а не најбољем решењу.

 

периодика

РЕФОРМА ИЗБОРНОГ СИСТЕМА У СРБИЈИ: ПРЕПРЕКЕ И ПЕРСПЕКТИВЕ

Аутори у раду одговарају на питања ко мења изборна правила и контролише процес одлучивања о њима, као и промовисању којих и чијих интереса и вредности те промене служе. „Микро-мега“ правило и модел максимизације мандата којима су у прошлости објашњаване изборне реформе нису успели да објасне промене изборних система појединих стабилних демократских држава у току деведесетих година прошлог века. Показало се да, осим политичара, у реформски процес могу да буду укључени и други актери, нарочито уколико се ради о екстремном и неефикасном изборном систему. Вођени том идејом, анализирамо типове изборних реформи у Србији, испитујемо степен екстремности српског изборног система и предлажемо решења која би могла да га учине ефикаснијим.

периодика

СТРУКТУРНА ДИНАМИКА НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ 1991-1993. ГОДИНЕ

Чланак анализира промене у страначкој и социјалној структури првог вишестраначког сазива Народне скупштине. Он је методолошки оквир у којем ће се спровести лонгитудинално истраживање структурне динамике српског парламента од почетка редемократизације до данас. Анализа страначког система и социјалне структуре посматра се у контексту промена политичке елите у Србији у распону од преко две деценије. Први сазив Народне скупштине у периоду 1991-1993. године наговестио је тектонске промене у партијском систему и структури политичких елита. Укидањем монопартизма веома брзо се фрагментисала вишестраначка сцена Србије. На првим вишестраначким изборима учествовало је 44 политичке странке од 53 колико је било основано. Кроз Народну скупштину у том периоду прошло је укупно 17 странака. Већински изборни систем обезбедио је останак на власти реформисаним старим комунистичким елитама. Нове политичке елите, политички и програмски утемељене на антикомунизму и либералном моделу демократије и економије биле су изразито подпредстављене у Народној скупштини. Социодемографске каракатеристике посланика у првом сазиву показују радикалан раскид са дотадашњом делегат­ ском праксом. Из скупштинских клупа нестали су индустријски и административни радници, сељаци и припадници комунистичке номенклатуре који су доминирали у делегатским скупштинама, али и млади и жене који су такође у великом броју били репрезентовани у делегатским парламентима. Национални састав прве легислатуре наговештава процес етничке хомогенизације : 80% посланика по националном опредељењу изјашњавали су се као Срби што не одговара структури становништва у којој су Срби чинили нешто више од 65% становништва. Бојкот избора од стране Албанаца на Косову и Метохији основни је узрок слабијој заступљености ове националне мањине. Мађари и Муслимани имали су број посланика који је био у складу са њиховим уделом у укупном становништву. Међу посланицима су доминирали појединци у средњој животној доби од 41 до 50 година. Посланик је имао просечно око 45 година. Млади су били изразито подпредстављени, чинили су свега 2% у укупном броју посланика. Исто важи и за посланике у старијој добној скупини од 51 до 60 година којих је било 4,4%. Образовни ниво посланика био је знатно изнад структуре станов­ништва: чак 82% посланика имали су факултетско образовање, а њих 16% и највише академске титуле. Број жена је био поражавајући. Са 23% колико их је било у делегатским скупштинама, њихов број је пао на свега 2%. Четири жене седиле су у посланичком клубу социјалиста. То је наговестило потребу институционалних интервенција у изборни систем како би се обезбедила њихова боља заступљеност.

ç