Изабери језик:

Марина Костић

  • Адреса: /
  • Email: /
  • Телефон: /
  • LinkedIn: /

Факултет политичких наука, Београд, докторанд.

периодика

НАРУШЕНИ БИЛАТЕРАЛНИ ОДНОСИ НА ЗАПАДНОМ БАЛКАНУ И БЕЗБЕДНОСТ ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ

Предмет овог истраживања је однос нарушених билатералних односа држава Западног Балкана и безбедности Европске уније (ЕУ) који се истражује кроз употребу класификације нивоа конфликтности одређеног билатералног односа који даје др Марта Зорко. Иако се ова класификација, која обухвата четири нивоа конфликтности и разврстава их у спорове или сукобе, користи за истраживање билатералних граничних спорова, сматрамо да иста представља најпогоднији оквир за ово истраживање. Истраживање нарушености билатералних односа и регионалне сарадње на граничним појасевима Европске уније, који представља и Западни Балкан, постаје изузетно значајно ако узмемо у обзир да су неке од највећих претњи за ЕУ тероризам, пролиферација оружја за масовно уништење и нелегалне миграције, за чије је спречавање потребна добра сарадња држава региона. Резултати истраживања указују на то да регион Западног Балкана још увек није трансформисан у мирољубиву заједницу и да се још увек налази на нивоу коегзистенције. Такође, истраживањем је утврђено да билатерални односи Македоније представљају највећи безбедносни изазов за ЕУ, будући да је идентификовано да она има два нарушена билатерална односа на нивоу сукоба који су социјеталне природе и са државама које су већ чланице Европске уније. Такође, спроведено истраживањеуказује на то да је нарушеност тзв. социјеталних односа трајнија и интензивнија, док се они око границе могу решавати и судским путем, као у случају Хрватске и Словеније.

периодика

ПОЛИТИКА ПРОШИРЕЊА ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ: КОНЦЕПТ, НАУЧЕНЕ ЛЕКЦИЈЕ И СЛУЧАЈ СРБИЈЕ

Процеси у Европи након хладног рата пружили су јединствену прилику државама чланицама Европске уније (ЕУ) да обликују европски поредак. То није било који поредак, већ поредак европских држава, који је не само географски већ и нормативно одређен. Он се успоставља преко међународних установа кроз које се врши дифузија и институционализација начела, норми и правила ЕУ као међународног друштва. Предмет овог истраживања је настанак и развој политике проширења ЕУ као међународног режима насталог у оквиру ЕУ. Циљ истраживања је објашњење како се ова политика, са стеченим искуствима и наученим лекцијама, развијала на такав начин да свој најформализованији и најсложенији облик добија у случајевима оних коју су последњи у низу проширења – у овом моменту држава Западног Балкана и Турске. Наведена теза се истражује у теоријским оквирима енглеске школе међународних односа и теорије режима, као најподеснијих за објашњење настанка политике проширења, као и социјалног конструктивизма, који указује на начине и правце његовог развоја. У методолошком смислу, дедукцијом и анализом се користимо када из постојећег сазнања и искуства о природи ЕУ као међународног друштва изводимо тезе о политици проширења, као једној од међународних установа насталих у оквиру Уније, док се индукцијом, синтезом и генерализацијом користимо приликом извођења теза о последицама искустава и научених лекција ЕУ из досадашњих проширења. У раду се најпре објашњава теоријска утемељеност политике проширења, њен реалистички и нормативистички аспект, а затим развој ове политике применом социјалног конструктивизма. Научене лекције, које постају део знања и „учења“ Европске уније у области проширења наводе се у последњем делу рада.

периодика

ИНСТИТУЦИЈЕ КАО ПАРАДИГМЕ

Осврт: Парадигме у међународним односима из угла „Структуре научних револуција“ Т. Куна.

периодика

ПРЕШЕВО, БУЈАНОВАЦ И МЕДВЕЂА - СТАТУС/МАЊИНЕ, ПАРАЛЕЛЕ И СТАВОВИ ЕУ И САД

Имајући у виду нестабилност на подручју општина Прешево, Бујановац и Медвеђа након завршетка сукоба на Космету 1999. године, спорадичне инциденте и сталне политичке захтеве Албанаца из овог краја, али и спољнополитичке приоритете Владе Србије у вези са чланством у Европској унији (ЕУ), предмет овог истраживања су приступи локалног албанског руководстава, Владе Србије и ЕУ и САД¬а, решавању положаја три општине и Албанаца који живе у њима. Циљ истраживања је да се употребом компаративног теоријско-методолошког приступа утврде сличности и разлике и одреде могуће тачке ослонца различитих ставова, на којима би се градила трајна стабилност. Резултати истраживања указују на то да се пристипи Србије, ЕУ и САД, по питању статуса, разликују од приступа локалних Албанаца, будући да га они посматрају у контексту права националних мањина, а не статуса територије. У погледу паралела са положајем севера и права Срба на Космету, албанска позиција је јединствена, док су Србија, ЕУ и САД става да се ово питање не може решавати на исти начин као положај Срба на Космету. На крају, у погледу укључености међународних актера у овај процес, приступи Србије, ЕУ и САД су да они имају надзорну и улогу гаранта, док албанска страна инсистира на „интернационализации“ и њиховој већој укључености. Препоруке српској страни су да уложи напоре у одржавање постојеће позиције међународних актера, узме у обзир пораст геополитичког значаја овог подручја у условима заоштравања односа Истока и Запада и да питање општина са српском већином на Космету не представља као питање статуса територије. Тежња истраживања је да, пре свега, пружи допринос домаћој литератури.

периодика

САВРЕМЕНИ МЕЂУНАРОДНИ СИСТЕМ У СВЕТЛУ ТЕОРИЈЕ СИСТЕМА РИЧАРДА РОУЗКРЕНСА

Системске теорије међународних односа развиле су се средином прошлог века са циљем превазилажења класичних теорија, које су изворе нестабилности у међународним односима налазиле у људској природи и на нивоу државе. Како би дошле до правилности које владају у систему, услова под којима они могу бити стабилни или нестабилни и ограничења која постављају пред своје актере, системске теорије су користиле пре свега дедукцију и моделовање, а затим и класификацију за разврставање теоријских и историјских модела међународних система. Ричард Роузкренс је један од теоретичара међународних односа који је системском и историјском анализом утврдио постојање девет међународних система и издвојио четири основна елемента од којих је зависила њихова стабилност – усмереност елита, контрола, ресурси и капацитет система. Истраживањем ове четири варијабле у међународном систему на почетку XXI века дошло се до закључка да је он нестабилан због супротстављеног етоса елита (реформистичке и реакционарне), њихових нестабилних мандата, које подстичу једностране и насилне акције, велике покретљивости ресурса и њихове ограничености, као и недовољно снажних капацитета система да помири ове супротности или надокнади губитке страна.

ç