Изабери језик:

Марија Караникић Мирић

  • Адреса: /
  • Email: /
  • Телефон: /
  • LinkedIn: /

Правни факултет, Универзитет у Београду

периодика

УГОВОРЕНА ФОРМА УГОВОРА О ОТУЂЕЊУ НЕПОКРЕТНОСТИ

Серија скорашњих измена законских правила о форми уговора која регулишу пренос права својине на непокретним стварима везана је за поступак увођења јавног бележништва у домаћи правни систем, те за различите друштвене реакције на овај процес, а пре свега за вишемесечну обуставу рада адвоката. Правило које је тренутно на снази резултат је компромиса који је постигнут између државе и представника адвокатске професије. Предмет овог рада јесу смисао и домашај тог правила, а пре свега допуштеност уговарања строже форме уговора о отуђењу непокретности од оне која је законом прописана. Домаћа стручна јавност се поделила о овом питању: По једном схватању јавни бележник није овлашћен за јавно састављање уговора о отуђењу непокретности, већ само за његово јавно потврђивање. То даље значи да уговори управљени на пренос права својине не производе правно дејство ако су сачињени у форми јавнобележничког записа, изузев ако је лице које тако отуђује непокретност пословно неспособно. Другим речима, уговорне стране нису слободне да споразумно пооштре законом прописану форму јавнобележничког потврђивања (солемнизације) уговора о отуђењу непокретности. Насупрот томе стоји схватање да и овде важи опште правило из чл. 69 ЗОО да уговорне стране могу да се споразумеју о посебној форми као битној. То, даље, обухвата и могућност уговарања строже форме од оне која се по закону неопходна. Ауторка нуди аргументе у прилог овом потоњем разумевању.

периодика

ОДГОВОРНОСТ ПРОИЗВОЂАЧА ВАКЦИНЕ У ПРАКСИ ЕВРОПСКОГ СУДА ПРАВДЕ

Ауторка покушава да допринесе стишавању буре која се у стручној медицинској и најширој нестручњачкој јавности неоправдано подигла поводом погрешних медијских интерпретација одлуке Европског суда правде у случају C–621/15 (N.W and others v Sanofi Pasteur) из јуна 2017. У том циљу приказује чињенично стање и начин на који се овај француски случај нашао пред Европским судом правде, разматра спорна правна питања и начин на који је Европски суд на њих одговорио, указује на различитост појмова узрочности у праву и у медицинској науци. Пресуда Европског суда не мења постојећи режим одговорности произвођача вакцине, већ разјашњава стандарде које национална правила доказног поступка треба да испуне да не би била у супротности с правилом из чл. 4 Директиве о одговорности за производе с недостатком. По том правилу терет доказивања недостатка у производу, настале штете и узрочне везе између недостатка и штете пада на оштећеника. Када не постоје научна сазнања о томе да ли је одређена вакцина узрок односно да ли доприноси појави одређеног обољења, правична расподела повећаног ризика у условима убрзаног технолошког развоја и асиметрије информација налажу да се не искључи свака могућност да се узрочна веза у судском поступку доказује и другим средствима, а не само резултатима медицинских истраживања.

ç