Изабери језик:

Дијана Вукомановић

  • Адреса: /
  • Email: /
  • Телефон: /
  • LinkedIn: /

периодика

ПОЛИТИЧКЕ СТРАНКЕ И СРПСКИ НАЦИОНАЛНИ ИНТЕРЕС

Анализа je усмерена на процес редефиниције концепта "српског националног интереса" који политичке и интелектуалне елите у савременој Србији настоје да утемеље на три кључна стуба: историјским, традиционалним интересима српског народа, поукама слома југословенске државне заједнице и етничким сукобима током деведесетих година и новонасталом геополитичком окружењу на Балкану и Европи на прагу XXI века. Премда су програми најрелевантнијих политичких партија у Србији још увек утемељени на меморандумској матрици о бездржавности и обесправљености Србије, преовлађујући концепт српског националног интереса у савремености све више губи националистички, и задобија продемократски предзнак.

периодика

ТРАНСФОРМАЦИЈА ЕКОНОМСКОГ И ПОЛИТИЧКОГ КАПИТАЛА ЕЛИТА У ПОСТ-КОМУНИЗМУ

Рад је усмерен на идентификацију трендова у генези пост-комунистичких елита и њихове контекстуалне, системске експликације. Анализа je утемељена на концептима француског социолога Пјера Бурдијеа концептима „поља“ и „капитала“ који су нарочито погодни за анализу трансформације елита. Бурдије наглашава да су позиције акте­ра унутар поља објективно дефинисане њиховим рангом у структури (ре)дистрибуције моћи или капитала (економског, политичког, социјалног и културног) који су конвертибилни један у други. Изложене су три главне теорије о процесу трансформације елита у региону Централно-Источне Европе: теорија репродукције елита, теорија циркулације елита, те теорија класне репродукције елита. Ауторка запажа да се формирала нова политичка класа пост-комунизма, идеолошки хетерогена, али социјално-класно хомогена, која, упркос томе што декларативно заговара демократију, тежи хегемонији. Овај хегемонистички блок моћи састоjи се од бивших комунистичких технократа, нове пост-комунистичке политократије и интелектуалне елите која je креатор јавног мнења. Механизам владања овог хетерогеног блока моћи je „менаџеризам“ који je постао идеологија нове пост-комунистичке елите.

периодика

КОНЦЕПТ СЛОБОДЕ У ПРОГРАМИМА РЕЛЕВАНТНИХ ПАРТИЈА У СРБИЈИ

На основу изложених одломака из програма политичких странака посвећених слободи може се закључити да су након го­тово две деценије партијског плурализма све релевантне стран­ке у Србији СПС, СпО, ДС, ДСС, Г17 Плус, у преовлађујућој мери коначно и СРС, нормативне концепте слободе утемељиле у либералној матрици. Ипак, дефиниција слободе је у партијским програмима рудиментарна и није развијена у пуном варијетету либералне мисли. У партијским програмима концепт слободе се првенствено везује за идеју грађина као аутономног појединца, који слободу користи у циљу постизања самоостварења. Дакле, партије у својим програмима наглашавају позитивни концепт слободе (пре свих СПС, као и Г17 Плус), док је негативни концепт слободе инсистирање на одсуству спољашњих ограничења у другом пла­ну. Партије стављају тежиште на корективни принцип ограничење слободе слободом другога, који је уграђен у програме четири странке: СПС, СПО, ДС и Г17 Плус, у експлицитном норматив­ном значењу који је формулисао Џон Стјуарт Мил. Приметно је да се у партијским програмима слободан грађанин још увек налази у његовом првобитном статусу натуралис природном стању слободе у којему је он још увек индивидуализирано биће, а не активни грађанин који своју слободу користи да би достигао пун грађански статус статус цивилис. Ипак, Г17 Плус и СПО чине корак даље у односу на друге странке у том правцу у својим про­грамима излажу једну комунитарну концепцију која поред права на слободу наглашава и елемент одговорности према широј заједници. Истовремено, СПО је, уз СРС, и злоупотребила овај свој декларативни принцип слобода изражавања мишљења се у првобитним програмима ове две странке дегенерисала у пропагирање говора мржње према припадницима националних мањина. Ипак, и ове су две странке у потоњим програмима направиле нормативни прескок у либерално поље људских права и слобода. Дакле, међу релевантним партијама у Србији је успостављен либерални консензус нелиберални нормативни постулати нису више прихватљиви као легитимни.

периодика

КОНЦЕПТИ ПРИВАТИЗАЦИЈЕ У ПРОГРАМИМА ПОЛИТИЧКИХ ПАРТИЈА У ПРВОЈ ДЕЦЕНИЈИ ТРАНЗИЦИЈЕ У СРБИЈИ

Анализа програма релевантних политичких партија у Србији (СПС, ДС, СПО, СРС и ДСС), у периоду 1990-2001. је показала да ниједна од партија није презентовала нормативно “чисту” економску матрицу, већ је свака од њих прибегла еклектицизму у генези њихових програма уочљива је комбинација елемената различитих школа мишљења економиста. Премда се све релевантне партије за­лажу за реституцију приватне својине, либерализацију тржишта, отпочињање процеса приватизације и редефинисање улоге државе у економији, њихови су модели економске политике различити: СПС још увек заговара модел “тржишног социјализма”, СПО је аутентичан заговорник нативистичког руралног традиционализма, док се ДСС залаже за западноевропски социјалдемократски модел “социјално-тржишне економије”. СРС комбинује идеје класичног, Кејнзовог и (нео)либерализма и напослетку ће ДС од идеје “народног капитализма” (Volkskapitalismus) развити варијанту неолибералног “источноевропског тачеризма”.

периодика

ИДЕОЛОШКО ПРОФИЛИСАЊЕ РЕЛЕВАНТНИХ ПАРТИЈА У СРБИЈИ

На основу сумарне анализе партијских програма може се закључити да се шест релевантних партија у Србији могу разврстати, условно речено, у четири дистинктивне идеолошке фамилије: једну групу чине ортодоксни левичари (СПС) и социал-демокра­те (ДС), другу национал-популисти (СПО) и илиберални попули­ста (СРС), посебну групу чине “народњаци” (ДСС), и напослетку, (нео)либерали (Г17 Плус). ДСС је била најдоследнија у очувању своје изворне идеолошке матрице. СПС и СПО у идеолошком смислу нису значајније напредовале у посматраном периоду од протекле две деценије. ДС и СРС су биле најодлучније од свих осталих релевантних партија у прављењу идеолошких прескока, нарочито у домену економско-социјалних позиција на релацији левица-десница. Идеолошка матрица Г17 Плус је у највећој мери норматив­но конзистентна. Може се уочити груписање већине релевантних партија у десном политичком пољу неоспорно се ту сврставају и СРС и СПО и ДСС и Г17 Плус. Две преостале партије, СпС и ДС дугорочно се опредељују за конкуренцију унутар левог спектра политичког поља Србије.

периодика

ЗАШТО (НИ)СУ ЛИБЕРАЛИ - Г17 ПЛУС И ЛДП? ИЗНОВА О „КРХКОЈ ЛИБЕРАЛНОЈ ВЕРТИКАЛИ“ У СРПСКОЈ ПОЛИТИЦИ

Анализа је усмерена на давањe одговора на питање да ли се и у којој мери две релевантне парламентарне политичке странке Г17 Плус и Либерално демократска партија (ЛДП) заиста могу означити као либералне, будући да се оне тако декларишу и саморазумевају. Да би се дао одговор на ово питање аутор укратко излаже кључне тенденције инкорпорације Западне либералне идеолошке матрице у пост-комунистичким земљама Централно-Источне Европе. Посебан нагласак у анализи је стављен на претече данашњих либералних партија у Србији на тзв. „анархолиберале“ про-реформски оријентисане комунистичке лидере који су крајем 60-их и почетком 70-их година прошлог века покушали да у економији спроведу модернизацијски пројекат laisseiz-faire, про-тржишно оријентисаних реформи. Аутор указује на чињеницу дисконтинуитета у одржању тзв. „либералне вертикале“ да су либерално оријентисани политичари и либерално оријентисана политика у Србији готово потпуно утихнули на политичкој сцени Србије у последње три деценије XX века, након пада српских анархо-либерала, 70-их година. Тек ће у другој деценији обнове партијског плурализма са појавом две партије које су предмет овог рада Г17 Плус и ЛДП либерална опција поновно почети да се рехабилитује, да се изнова редефинише и промовише на политичкој сцени Србије. Анализа програмских одредница ових двеју партија у односу на темељне вредности либерализма: немешање државе, принцип грађанства, слободе и тржишне економије показала је да је Г17 Плус успела да конципира идеолошки конзистентну (нео)либералну легитимацијску матрицу, док је ЛДП исказао неуобичајену меру еклектицизма, чак и неочекиваних идеолошких девијација. Од којих су илустративни анархистички анимозитет који ова партија изражава према држави и њеним институцијама, и залагање за спровођење корективне правде лустрације, која су пре симптоматична за револуционарне партије ортодоксне левице. У том смислу се ЛДП може означити као „анархо-либерална“ странка, док су Г17 Плус, у идеолошком смислу „нео-либерали“ У домену економског програма, обе се партије крећу у орбити социјал-либерализма.

ç