Изабери језик:

Александар Саша Гајић

  • Адреса: /
  • Email: /
  • Телефон: /
  • LinkedIn: /

Институт за европске студије

периодика

OД РЕПУБЛИКАНСКОГ ДО ИМПЕРИЈАЛНОГ УЗОРА: КРАТАК ПРЕГЛЕД РИМСКО-АМЕРИЧКИХ ПОРЕЂЕЊА

У савременом јавном и стручном дискурсу честа су поређења између САД и Римског царства, најчешће базирана на сличностима њиховог империјалног настанка, развоја и позиције у међународним приликама својих епоха. Рад посматра историјску генезу овог поређења крећући се од времена када су Америчке колоније биле део Британске империје и када су римске републиканске врлине, као део класичног европског образовања, представљале узор америчким колонистима. Надаље се показује како су ови републикански узори били коришћени у Америчком рату за независност као антиподи британској монархистичкој тиранији, а затим и током првог периода америчке самосталности. Тада се римски републикански прваци користе као узори нижих, радничких и аграрних сталежа у борби против отуђене олигархије, док се, са друге стране, богати слојеви користе такође римским примерима који показују како су демагози, користећи се незадовољством нижих слојева, срушили републику и створили недемократско царство. Ове две перцепције биће пригрљене пре и током Америчког грађанског рата, прва на Југу, а друга углавном на Северу. Крајем 19. века, римско америчка поређења почињу да се виде или у кључу евангелистичког морализма или као по први пут афирмативни примери империјалне моћи и луксуза. Ова виђења, тек донекле модификована опстају до Хладног рата, након чега постају део једне готово манихејске геополитичке слике о супротстављености демократског републиканизма и тоталитарног империјализма. У постхладноратовској епохи поређења САД и Рима попримају различита лица, крећући се од преиспитивања теза о неизбежности успона и пада великих сила, преко повлачења аналогије са униполарном моћи Америке у донедавном међународном систему, до критике урушавања републиканских врлина и установа услед империјалне концентрације моћи и корозивних дејстава корупције.

периодика

АКТУЕЛНА ГЕОПОЛИТИЧКА ПОЗИЦИЈА СРБИЈЕ: ИЗМЕЂУ АТЛАНТИЗМА, ЕВРОАЗИЈСТВА И КИНЕСКОГ УТИЦАЈА

Полазећи од класичног геополитичког значаја Балкана и места српског народа на њему, рад промишља актуелне геополитичке процесе и утицаје великих сила у региону. Уочавајући не само неспрону превласт атланстиста на Балканском полуострву, већ и пораст утицаја других сила, рад се усмерава на њихове нове енертетско-транспорне стратешке пројекте. У закључном делу рада, анализирају се последице које ови пројекти могу да донесу за српске земље као и могући одговори оних геополитичких актера који желе да спрече њихову реализацију по цену шире регионалне дестабилизације.

периодика

EВРОАТЛАНТСКЕ ИНТЕГРАЦИЈЕ, СРБИЈА И ЗАПАДНИ БАЛКАН ПОСЛЕ „БРЕГЗИТА“: ГЕОПОЛИТИЧКЕ ОКОЛНОСТИ

У раду се посматрају последице «Брегзита» на односе унутар ЕУ и евроатланске интеграције Србије и региона «Западног Балкана. Док је у претходни деценијама ЕУ тежила да утиче на стабилизацију простора Балкана услед бојазни од ширења «балканизације» на просторе Европе, данас неинтегрисани део Балкана страхује од последица «брегзитизације» ЕУ. Први део рада посвећен је разумевању концепта «Западног Балкана» у савременом политичком дискурсу и класичних геополитичких одлика овог поднебља, а затим и геополитичке позиције Србије. У другом делу рада се прелази на тумачење савремених геополитичких односа у контексту «Брегзита» и његових последица, да би се на крају рада анализирале могуће последице свих ових односа евроинтеграције Србије и Западни Балкан узимајући у обзир све постојеће геополитичке околности.

периодика

ТРИ ФАЗЕ ПОЛИТИЧКЕ ИГРЕ У КАСПИЈСКОМ ПОДРУЧЈУ

У овом раду аутор истражује димензије и развој геополитичког надметања око коришћења и транспорта енергената из Каспијског подручја до светског тржишта, као и његове шире геоекономске и политичке циљеве. Уочавајући главне државне актере, њихове интересе и циљеве, рад се усмерава на објашњавање тока «Нове велике игре» и њене три досадашње фазе: ону пре 11. септембра 2001. године, која је протекла у руским покушајима задржавања прима­та у транспорту енергената на овом делу постсовјетског простора; другу, након 11. септембра 2001. године, која је протекла у знаку «ускакања» САД на овај простор и њихове иницијативе која је претила да промени однос снага; и трећу, након 2005. године, која представља период поновног преокрета у коме Русија и њени савезници поново преузимају примат у «Новој великој игри» и највећи део овога простора до даљњег претежно задржавају у сопственој интересној сфери.

периодика

ИЗМЕЂУ ЦАРСТВА „ЗЕМАЉСКОГА“ И „НЕБЕСКОГА“

Рад проучава процесе и дешавања у Србији након кулминације косовске кризе у кључу „косовског завета” односно „косовског мита”. Указујући на његове погрешне интерпретације у односу на изворно хришћанско значење о опредељењу „између земаљског и небеског”, као и историјски значај и животни утицај не само на идентитет већ и за сва преломна опредељивања у историји српског народа, у раду се надаље садашња ситуација у Србији посматра кроз призму “косовског завета”, како у јавнополитичкој, тако и приватној сфери, у којима се одиграва „свакидашњица избора између небеског и земаљског”.

периодика

ДУХОВНЕ И ЦИВИЛИЗАЦИЈСКЕ ОСНОВЕ СВЕТСКЕ ЕКОНОМСКЕ КРИЗЕ

Објашњавајући савремену светску економску кризу насталу кроз увишестручавање финансијског капитала у односу на реални капитал што је кроз процесе глобализације дислоциран, а потом информатичким средствима даље умножаван и убрзаван у свом кретању, рад показује да је његов теоријски темељ у виду уверења у перманентни, бесконачни раст иманентан слободном тржишту има вредносне, цивилизацијске темеље. Посматрајући кроз призму вредносних и цивилизацијских уверења његове духовне основе и филозофске изразе, аутор у њему проналази симптоме краја модерне епохе и немогућност да се, из перспективе модерности и постмодерности, економско цивилизацијска криза превазиђе, будући да је њен главни проблем, одношење појединца и заједнице, човека и природе, творевине и Творца, у свом корену, и историјски и суштински, духовни, односно религиозни.

периодика

ПСЕУДОМОРФОЗА ЕЛИТА: КУЛТУРНО-ИСТОРИЈСКИ ПРЕГЛЕД

Постоцијалистичка транзиција источноевропских земаља две деценије je протицала у преузимању западног неолибералног културног обрасца и друштвеној трансформа­цији у складу са њим, по принципу одозго на доле, од елита према народу. Она је довела, у различитом степену и са различитим последицама, до друштвене псеудоморфозе до културноисторијске појаве када се један културни образац, његове форме и дискурси „неприродно“ накалеме на други културно-историјски тип и његово наслеђе, потисну његов развој, стварајући вештачке друштвене форме, отуђење на линији елита-народ, водећи ка клијентилистичкој стагнацији друштва у којој постоји дубоко неразумевање и „кул­турни рат“ на релацији „доминантних мањина“ и обесправљог „унутрашњег пролетеријата“ (Тојнби). Рад стога дaje историјски преглед типичних псеудофоморфоза елита и њиховог сукоба са народом, од античких времена преко компра­дорског феномена у периоду колонијалних освајања све до, за постсоцијалистичку анализу кључног, „руског случаја“ и осталих случаја псеудоморфоза под руководством елита са намерама модернизацијских стремљења (кемалистичка Турска, шахов Иран итд.) као и њима супротних примера, како би се кроз овај преглед уочиле основне историјске тенденције „културног рама“, друштвених поларизација и сукоба као последица културних промена у њиховом вишелинијском развојном току.

периодика

САД И РАСПАД ЈУГОСЛАВИЈЕ - Поглед из двадесетогодишње перспективе

У раду се из двадесетогодишње перспективе преиспитује улога политике САД у периоду распада Југославије имајући у виду уобичајена мишљења стручне јавности о две њене фазе; прве у којој су се САД декларативно залагале за очување СФРЈ насупрот немачким захтевима за признавање независности Словеније и Хрватске, и друге, од почетка 1992. године када су САД почеле да предњаче у заговарању признања независности свих југословенских република и кажњавању Србије, тј. СРЈ. Рад прати еволуцију целог процеса распада СФРЈ, имајућу при томе у виду однос начина мешања САД у југословенску кризу, њене стратешке приоритете и циљеве, као и неспорне исходе који су, у готово свим битним елементима, одговарали овим циљевима. САД на простору бивше Југославије, али и ширих геополитичких планова. На основу свега тога намеће се хипотеза да су у свим фазама југословенске кризе САД биле вођене пре свега интересним, реалполитичким разлозима, који су се у својим различитим видовима тј. начинима мешања у ток кризе мењали у зависности од међународних прилика и стања на терену, будући да се ови стратешки циљеви никако нису могли остварити без јасног и консеквентног стратешког деловања.

периодика

ПЕРСПЕКТИВЕ СРПСКО-РУСКИХ ОДНОСА У КОНТЕКСТУ САВРЕМЕНЕ СВЕТСКЕ КРИЗЕ

Посматрајући добро познате културно историјске темеље (порекло, сродни језици, традиција источно-византијског православља) српско-руских односа кроз кратак пре­сек њиховог развоја у претходна два века, у раду се описују три актуелна стуба сарадње Србије и Русије: културно-политички, интересно спољнополитички и стратешко геоенергетски и геополитички. Указујући на бројне аналогије у историјским процесима два друштва што упућују на дубинску, судбинску и духовну повезаност рад надаље посматра перспективе српско-руских односа у контексту свеобухватности савремене светске кризе као кризе краја модерности, управо у развојном контексту и српског и руског друштва те њиховим досадашњим постоцијалистичким развојем.

периодика

КОСОВО И МЕТОХИЈА - ПОСТМОДЕРНИ ГЕОПОЛИТИЧКИ ЕКСПЕРИМЕНТ

Приказ књиге: Миломир Степић, Косово и Метохија - постмодер­ни геополитички експеримент, Институт за политичке студије, Београд, 2012.

периодика

„ЗАПАДНИ БАЛКАН“ У САВРЕМЕНОМ ПОЛИТИЧКОМ ДИСКУРСУ

Појмови у јавној сфери често представљају оруђа политичког дискурса који сугеришу знамења, мењају перцепцију а потом и понашање оног ко их усвоји, што је и крајњи циљ дискурзивног деловања. Појам „Западног Балкана“ jeдан je од таквих појмова у регионалној географији и политици где се обједињује историјско-развојна перцепција са стратешким интересно-политимким пројекцијама, управо кроз њихово именовање и одређење. Термин je измишљен крајем двадесетог века од стране званичника ЕУ и везан је за постконфликтни менаџмент простора бивше Југославије од стране Европске уније, а потом и за евентуалне евроинтеграције. У раду се анализирају бројне импликације које овај термин дискурзивно пројектује - oд вредносне неупитности односа „периферије“ ка интегративном „центру“, заклањања не­ких нежељених аспекта прошлости, преко интересних пројекција и оквира у којима ce одвија „добросуседска сарадња“, па све до погледа на ове аспекте из угла српских интереса, као и на адкеватност перспективе овог концепта у измењеним међународним приликама након избијања Светске економске кризе и приближавања мултиполарне епохе.

периодика

ГЛОБАЛИЗАЦИЈА КУЛТУРЕ И ИДЕНТИТЕТ - О ЈЕДНОЈ ЛОКАЛНОЈ ЗАБЛУДИ

Процеси глобализације културе воде ка прилагођавању, тј. модификации постојећих култура и културних образаца, као и постепеном прихватању оних културних вредности које су сабразне принципима либералне демократије и тржишне економије. У односу на виђења глобализацијских процеса, истраживачи културне глобализације се претежно деле у четири главне групе: оне који у културној глобализацији виде хомогенизацију културе, «сценарио засићења», «периферијско кварење» и «сценарио глобалне локализације» (глокализације) као културне хибридизације. Рад се бави различитим виђењима исхода глоклизације као «интеракције глобалног и локалног» према питањима идентитета, и покушава да уочи њене проблеме и могуће исходе посматрајући везе индивидуалног идентитета и културног идентитета локалних култура према глобалним утицајима.

 

периодика

КРИТИКЕ ИДЕЈЕ СВЕТСКЕ ДРЖАВЕ

Идеје и покушаји реализације формирања Светске државе уз помоћ универзалистичких идеала, заговарања мира и поретка током људске историје доживљавале су многобројне критике и суочавале се са отпорима и замеркама. Иако због преовлађујућег става у политичкој филозофији и практичној политици да су ци­вилизована друштва која настањују планету организована у одвојене политичке заједнице које се међусобно односе на различите начине, а који је деловао очигледан и лако уочљив у стварности, одбацивање идеје о Светској држави, у највећем броју случајева, није било ни образлагано аргументима, у историјској перспективи могуће је уочити развијање критике идеје о Светској држави. Овај рад проучава уобличавање критике од времена античких стоика, преко ранохришћанских и средњовековних црквених отаца, све до савремених теоретичара друштвених наука, и класификује три групе аргумената против Светске државе. Прву групу представљају «географски аргументи», доминантни од времена Августина до Пуфендорфа, који сматрају да је становиште Светске државе су­протно физичко-географским датостима, односно социогеограф­ским и културним разликама међу људима и народима. Друга гру­пу аргумената тиче се ,,скептичних аргумената”, који збирно стоје у закључку како су предвиђене добити изградње Светске државе заправо или мање од губитака, или потпуно бесплодне, пре свега што се тиче институционалног спречавања избијања ратова и одржавање мира у свету. Трећа група агрумената концентрише се око бојазни од прерастања политичког, космополитиског идеализма, услед утицаја реалних околности, у застрашујући вид глобалне тираније, која би се обрушила на слободе појединаца и друштвених колективитета.

периодика

ПРЕДМОДЕРНЕ ИДЕЈЕ О СВЕТСКОЈ ДРЖАВИ

Посматрајући развој предмодерних идеја о Светској држави, рад почиње проучавањем заједничких карактеристика архаичних империјалних претеча ових идеја везаних за личност императора као носиоца обједињене, двоструке, духовне и световне власти из којих израста оријентални концепт владара као одуховљеног зако­на (nomos empsychos). Са друге стране се описује настанак филозофских концепција космополитизма у периоду распада хеленске обичајности као носиоца вредности полиса које са спајају са раније уоченим оријенталним виђењем власти, а које заједно творе империјално-космополитску идеологију хеленистичке и римске Светске државе. Описујући процес касније хришћанизације и превредновања античког универзализма, рад се надаље усмерава на развитак средњовековних концепата о Светској држави на запад­ном и источном делу Европе.

периодика

МОГУЋНОСТ ГЕОПОЛИТИЧКЕ ПРЕОРИЈЕНТАЦИЈЕ СРБИЈЕ У САВРЕМЕНИМ МЕЂУНАРОДНИМ ПРИЛИКАМА

Покушавајући да пружи поуздани одговор на запитаност о могућностима геополитичке преоријентације Србије у савременим међународним приликама, рад прво обрађује низ одговора на низ претходних питања (где се Србија налази сада, шта нас је до тога довело и ка чему смо тренутно геополитички оријентисани да би нам био потребан отклон, односно преоријентација?). У том смислу посматра се „класичан“, историјским константама и промењивима одређен геополитички значај Балкана те његове савремене димензије, односно одређење актуелног положаја Србије у постхладноратовској епохи, након ратова за југословенско наслеђе. Овај положај се суочава са перспективама нарастајућег мултиполаризма и сада већ уочљивих геополитичких тенденција које је убрзала светска економска криза, па се на основу свега тога анализирају постојећи и потенцијални услови за евентуалан геополитички преокрет Србије у наредном периоду.

периодика

ГЕОСТРАТЕШКИ ОКВИРИ РУСКО-ИРАНСКИХ ОДНОСА

У раду се посматра стални успон билатералних руско-иранских односа (и њихова стратешка димензија) који су у сталном успону од краја Хладног рата, а нарочито од почетка 21. века. Узимајући у обзир историјат међусобних односа у преходним вековима између две империје чије су савремене наследнице Руска федерација и Исламска република Иран, те њихово историјско приближавање које у задњим деценијама прераста у партнерство, па и савезништво, на све то се гледа из призме њиховог геополитичког положаја и теорија класичне геополитике, а у светлу комплексне сарадње о оквиру савремених међународних процеса који воде ка мултиполаризму. У пресеку геополитичког фактора и реал-политичког прагматизма, као и значајног степена подударности националних интереса у дугорочној перспективи, надаље се прати како геополитика надвладава историјско наслеђе и доводи до повећања стратешке сарадње са својим циљевима и досадашњим учинцима.

периодика

ДА ЛИ ЈЕ САВРЕМЕНО ДРУШТВО – МАСОВНО ДРУШТВО?

„Масовно друштво“, контроверзни појам у савременој друштвеној теорији, често се погрешно поистовећивује са „модерним друштвом“ или са „индустријским друштвом“, премда се ради о појмовима што се односе на аспекте појава које се преплићу, али не и подударају. Рад, кроз разне дефиниције овог појма и историјски развој две школе које су проучавале масовно друштво – „аристократску школу критике масовног друштва“ и „демократску школу критике масовног друштва“, уз све њихове сличности и разлике, покушава да одреди основне карактеристике масовног друштва које га суштински разликују од свих његових претходника. То су: приступачност елита, расположивост не-елита и масовно понашање (са карактеристикама губитка и потраге за ауторитетом, пропадањем заједништва и ектремним понашањима да се ово стање отуђености превазиђе). Пратећи историјски лук развоја овог друштва пре свега кроз односе елита и маса, рад надаље анализира савремене одлике масовног друштва и његове развојне перпспективе што упућују на одговор питању из наслова рада: савремено позномодерно/постмодерно друштво по својим главним карактеристикама још увек јесте масовно, али је на путу да у догледно време то више не буде.

периодика

ЕУ И РУСИЈА: ИЗМЕЂУ НОРМАТИВНОСТИ И РЕАЛ-ПОЛИТИКЕ

Полазећи од вредносних оквира који не само да утичу на самоодређење и перцепцију „другог“ у међународној политици, већ и знатно доприносе виђењу сопствених главних и споредних интереса, рад се усредсређује на савремене односе између ЕУ и Русије. Супротстављање ЕУ и Русије тиче се не само конкретних спорова већ има и има своје реперкусије и на теоријска гледишта која се развијају на обе стране. ЕУ себе види као ексклузивну „постмодерну силу“ са супериорним нормативним садржајима која гледа на Русију као на заговорника застарелог реал-политичког приступа што тежи обнови империје. Са друге стране, Русија себе види као државу која се придржава вестфалског, сувереног концепта моћи у међународним односима на основу свог културно историјског наслеђа које је обавезује да се понаша у реал-политичким оквирима. Из ове перспективе, она „нормативну силу“ ЕУ види као израз лажне супериорности иза које се крију геополитички интереси новог „похода на исток“. У раду се надаље детаљно анализира нормативистичка спољна политика ЕУ, вредносно и интересно размимоилажење између ЕУ и Русије, као и руска спољна политика која ствара предуслове за мултиполарни суверени свет са Русијом као његовим „централним балансером“. Закључни део рада објашњава да свака од ове две силе следи логику самодефинисања и својих вредносних оквира која, међутим, није пуко опонирање и ривалска реакција другој сили, већ логични наставак сопствене унутрашње политике и тамошњег доминантног културно-колективног резоновања, а тек секундарно реакција на изазове које му упућује ривал.

периодика

ЏОЗЕФ НАЈ И СПОРНЕ ДИМЕНЗИЈЕ РУСКЕ МОЋИ

Савремена наука о међународним односима на различите начине дефинише моћ држава: као циљ држава и њених политичких елита, као меру утицаја односно контроле, као израз безбедности и као способност коришћења ресурса. У раду се анализира текст „Будућност руско-америчких односа“ познатог америчког стручњака за међународне односе, Џозефа Наја, који покушава да одреди и измери различите аспекте тврде и меке моћи савремене Русије и на тај начин да процена какву је политику нацелисходније да САД воде према њој. Уочавајући читав низ једностраности и генерализација у овој анализи, у раду се указује како се, из половичних и спорних закључака које даје Нај, извлачи крајње спорна и контрадикторна Најева процена о будућности руско-америчких односа.

ç