Изабери језик:
Тема броја

ОГЛЕДИ И СТУДИЈЕ

ПРАВНО УРЕЂЕЊЕ НОТАРСКЕ ПРОФЕСИЈЕ У ВИЗАНТИЈИ – ЕПАРХОВА КЊИГА ИЗ X ВЕКА

Сажетак

Аутор у овом раду анализира византијски закон о појединим професијама који је настао у X веку у Константинопољу у време цара Лава VI Мудрог. Овај текст је познат под називом Епархова књига и остао је у употреби више наредних векова. Најопширнији прописи у том извору се односе на професију јавних бележника – нотара, који се у Византији тога доба називају грчким термином тавулари (tavularii), који је био у вези са латинским називом tabelliones. Анализа правног положаја и надлежности византијских тавулара може бити од користи за боље разумевање улоге коју су у српском  средњовековном праву имали пристав, номик и „особе јавне вере“ уопште.

Писац најпре сагледава основне податке о овом недовољно познатом правном тексту, а потом анализара његову садржину. У завршној глави рада указује на неколико спорних питања и сугерише могућа објашњења. Најпре је то питање да ли су два назива (тавулари и симвулографи) коjим се у Епарховој књизи означава ова професија  синоними. Притом истиче претпоставку да је овај други термин тек почињао да се шире користи за ову професију, с обзиром на то да је употребљен само четири пута наспрам опште заступљеног термина тавулари. Друго је питање везано за назив који се користио за „нотарске канцеларије“, јер се у Епарховој књизи јављају три појма која такође делују као синоними: statio (која се помиње само једном), kathedra (која се помиње два пута) и реч trapeza (поменута само једанпут). Сматра да овај последњи термин означавао сам сто за којим је седео тавулар, мада околност да је за њега нови тавулар плаћао шест златних номизми указује да је реч „сто“ употребљена као синоним за право да се обавља професија тавулара.

Најзад, треће је питање да ли се професија тавулара могла наслеђивати. Мада је јасно да није долазило до аутоматског наслеђивања права на бављење овом професијом аутор, супротно уобичајеним ставовима у литаратури, језичким тумачењем релевантне норме из Епархове књиге указује да не постоји забрана да сродници не могу да врше ту професију, већ само да не могу имати предност над другим кандидатима на основу сродничких и других веза.

кључне речи:

Референце

    • Аврамовић Сима, „Правноисторијски аспекти нотаријата“, Јавнобележничко право (прир. Д. Хибер), Београд 2005, стр.35−83.
    • Аврамовић Сима, Станимировић, Б., Упоредна правна традиција, Београд 2017.
    • Максимовић Љубомир, Град у Византији, Београд 2003.
    • Селаковић Никола, „Корени латинског типа нотаријата“, Анали Правног факултета у Београду 65, 3/2017, 153-166.
    • Симоновић Зоран, Епархова књига – Византијски зборник правила из занатства и трговине Лава VI Мудрог (прев. Александар Ђурић), Ниш 2004.
    • Angeliki E. Laiou The Economic History of Byzantium: From the Seventh Through the Fifteenth Century, I, Dumbarton Oaks 2002.
    • Codex Serdicensis, gr. 144 и Codex Atheniensis, olim Panagiu Taphu, 25, J. Koder, 51-55.
    • Papagiani Eleutheria, “Byzantine Legislation on Economic Activity Relative to Social Class”, The Economic History of Byzantium: From the Seventh through the Fifteenth Century  (ed. Angeliki Laiou), Dumbarton Oaks 2002.
    • Saradi-Mendelovic Helen, Le notariat byzantin du IXe au XVe siecles, University of Athens, Series “Library of Sophia N. Saripolou”, No. 86, 1991.
    •  Weiss G., “Antike und Byzanz: Die Kontinuität der Gesellschaftsstruktur”, Historische Zeitschrift 224/1997.
периодика Национални интерес 3/2018 3/2018 УДК 347.961(495.02)(094) 223-237
ç