Изабери језик:
Тема броја

ПРОМИШЉАЊЕ ПОЛИТИЧКИХ ФЕНОМЕНА - ТЕОРИЈА И ПРАКСА

KОНЦЕПТУАЛИЗАЦИЈA ОТПОРНОСТИ У НАУКАМА БЕЗБЕДНОСТИ

Сажетак

Отпорност је последњих деценија постала свеприсутан термин у академском и стручном дискурсу услед, имплицитног или експлицитног, прихватања недостатака традиционалног приступа превенције. Изведеница из латинског глагола “resilire” – скочити уназад, отпорност означава способност или капацитет система да се врати у стање равнотеже након ремећења, али и способност система да се суочи са променом и да се на њу адаптира. Примена термина има дугу традицију у различитим научним дисциплинама – психологији, социологији, екологији, менаџменту – док се почетком XXI века овај термин широко усваја и у наукама безбедности. У последње две деценије приметно је све учесталије коришћење овог термина као и његове бројне концептуализације и операционализације како у научним радовима, тако и у стратегијским и легислативним документима. Пролиферација нових безбедносних претњи створила је атмосферу небезбедности на глобалном нивоу и приморала практичаре и законодавце да антиципирају одговоре различитих сегмената система на спољње и унутрашње чиниоце који представљају претње по функционисање система. Аутори су анализирали како је концепт отпорности дефинисан и операционализован у различитим потпољима наука безбедности, као што су национална безбедност, заштита и управљање катастрофама и корпоративна безбедност. Шире посматрано, у наукама безбедности постоје два тока промишљања отпорности – једно које посматра отпорност као жељено стање система, било да је реч о држави, заједници или организацији, и друго које отпорност посматра као стратегију менаџмента оних ризика које карактерише висок степен неизвесности. Термин отпорности је данас присутан у стратегијама националне безбедности великих сила и других развијених држава, а означава тежњу ка одржавању прихватљивог нивоа функционисања, структуре и идентитета државе. Популарност концепта безбедности у пољима управљања ванредним ситуацијама и катастрофама у складу је са премисом да људи и заједнице поседују адаптивне и организационе капацитете што је довело до закључка да надлежне институције не треба да просто управљају, већ да помажу и допуњују природне тенденције самопомоћи и самоорганизације особа и заједница изложених неповољним догађајима. Комплексна природа организација као социо-техничких система такође је окарактерисана њиховом способношћу адаптације на непредвиђене негативне догађаје, а која може бити унапређена кроз адекватне политике, процесе и организациону културу које могу помоћи организацијама да одрже циљани ниво функционисања током и након реметилачког догађаја. Напокон, отпорност се посматра не као жељено стање система већ као стратегија за управљање ризицима са високим степеном неизвесности, насупрот антиципацији и традиционалном менаџменту ризика заснованом на идентификацијама претњи и проценама вероватноће настајања нежељених догађаја. Ипак, треба напоменути да приступ отпорности није без противника, а напади најчешће долазе са позиција Нове левице који оптужују овај приступ за „деполитизовање социјалних структура”, „прикривање односа моћи”, „ре-натурализацију друштва” и представљају је као нео-либералну стратегију којом се одговорност за одговор на ризике помера са доносиоца одлука на оне који трпе последице догађаја. Даља истраживања о могућностима операционализације концепта отпорности су неопходна како би се дале конкретне препоруке како систем може „постати отпоран”, односно како се концепт може применити на управљање системским ризицима и неизвесностима.

кључне речи:

Референце

    • Alexander, David E. 2013. “Resilience and disaster risk reduction: an etymological journey.” Natural Hazards and Earth System Sciences 13 (11): 2707–2716. doi: 10.5194/nhess-13-2707-2013.
    • Aradau, Claudia. 2014. “The Promise of Security: Resilience, Surprise and Epistemic Politics.” Resilience, International Policies, Practices and Discourses 2 (2): 73–87. doi: 10.1080/21693293.2014.914765.
    • Argonne National Laboratories. 2010. Constructing a Resilience Index for the Enhanced Critical Infrastructure Protection Programme. Chicago: Decision and Information Sciences Division, Argonne Labs.
    • Barasa, Edwine, Rahab Mbau, and Lucy Gilson. 2018. “What is Resilience and How It Can Be Nurtured? A Systematic Review of Empirical Literature on Organizational Resilience.” International Journal of Health Policy Management 7 (6): 491–503. doi: 10.15171/ijhpm.2018.06.
    • Baum, Seth. 2015. “Risk and Resilience for Unknown, Unquantifiable, Systemic and Unlikely/Catastrophic Threats.” Environment Systems and Decisions 35 (2): 229–236. doi: 10.1007/s10669-015-9551-8.
    • Bhamra, Ran, Samir Dani, and Kevin Burnard. 2011. “Resilience: The Concept, a Literature Review and Future Directions.” International Journal of Production Research. 49 (18): 5375–5393. doi: 10.1080/00207543.2011.563826.
    • Bicknell, Jane, David Dodman, and David Satterthwaite, eds. 2009. Adapting cities to climate change: Understanding and addressing the development challenges. London: Earthscan.
    • Biringer, Betty E., Eric D. Vugrin, and Drake E. Warren. 2013. Critical Infrastructure System Security and Resiliency. Boca Raton: CRC Press.
    • Buzan, Barry. 1983. People, States and Fear: The National Security Problem in International Relations. University of North Carolina Press.
    • Cannon, Terry, and Detlef Mueller-Mahn. 2010. “Vulnerability, Resilience and Development Discourses in Context of Climate Change.” Natural Hazards 55 (3): 621–635. doi: 10.1007/s11069-010-9499-4.
    • Council of Australian Governments. 2011. “National Strategy for Disaster Resilience.” Australian Government, Department of Home Affairs. Last accessed 10 December 2019. https://www.homeaffairs.gov.au/emergency/files/national-strategy-disaster-resilience.pdf.
    • Dahlman, Ola. 2011. “Security and Resilience.” Resilience: Interdisciplinary Perspectives on Science and Humanitarianism 2: 39–51.
    • Department for International Development [DFID]. 2011. Defining Disaster Resilience: a DFID Approach Paper. London: DFID.
    • Đorić, Marija. 2018. “On Violence and Nonviolence in Political Theory: Some Conceptual Dilemmas.” Serbian Political Thought 18 (2): 127–140. doi: 10.22182/spt.18212018.8.
    • Diprose, Kristina. 2015. “Resilience is Futile.” Soundings 58: 44–56.
    • Dunn Cavelty, Miriam, Mareille Kaufmann, and Kristian Soeby Kristensen. 2015. “Resilience and (in) security: Practices, subjects, temporalities.” Security Dialogue 46 (1): 3–14. doi: 10.1177/0967010614559637.
    • Ehlen, Mark A., and Vanessa N. Vargas. 2013. “Multi-Hazard, Multi-Infrastructure: Economic Scenario Analysis.” Environment Systems and Decisions 33 (1): 60–75. doi: 10.1007/s10669-013-9432-y.
    • Fjäder, Christian. 2014. “The nation-state, national security and resilience in the age of globalization.” Resilience 2 (2): 114–129. doi: 10.1080/21693293.2014.914771.
    • Fraccascia, Lucca, Ilaria Giannoccaro, and Vito Albino. 2018. “Resilience of complex systems: State of art and directions for further research” Complexity 2018: 1–44. doi: 10.1155/2018/3421529.
    • Friedman, Thomas and Robert Kaplan. 2002. “States of Discord: a debate between Thomas Friedman and Robert Kaplan.” Foreign Policy, 129: 64–70.
    • Haimes, Yakov Y., Kenneth Crowther, and Barry M. Horowitz. 2008. “Homeland security preparedness: Balancing protection with resilience in emergent systems.” Systems Engineering 11 (4): 287–308. doi: 10.1002/sys.20101.
    • Holling, Crawford S., 1973. “Resilience and Stability of Ecological Systems.” Annual Review of Ecology and Systematics 4: 1–23.
    • Hollnagel, Eric. 2012. “Coping with Complexity: Past, Present and Future.” Cognition, Technology & Work 14 (3): 199–205. doi: 10.1007/s10111-011-0202-7.
    • Hollnagel, Eric. 2014a. “A Tale of Two Safeties.” Nuclear Safety and Simulation 4 (1): 1–9.
    • Hollnagel, Eric. 2014b. “Resilience engineering and the built environment.” Building Research & Information 42 (2): 221–228. doi: 10.1080/09613218.2014.862607.
    • Hollnagel, Eric, Jean Pariès, David D. Woods, and John Wreathall, eds. 2011. Resilience Engineering in Practice, A Guidebook. Farnham: Ashgate.
    • Hollnagel, Eric, David D. Woods, and Nancy Leveson, eds. 2006. Resilience engineering: Concepts and precepts. Burlington: Ashgate.
    • International Federation of Red Cross and Red Crescent Societies [IFRC]. 2010. World Disasters Report. Focus on Urban Risk. Geneva: International Federation of Red Cross and Red Crescent Societies.
    • International Organization for Standardization [ISO]. 2016. ISO 22316:2016, Organizational Resilience. Geneva: International Organization for Standardization.
    • Judkins, Gabriel, Marissa Smith, and Eric Keys. 2008. “Determinism within human-environment research and the rediscovery of environmental causation.” The Geographical Journal 174 (1): 17–29.
    • Kaufmann, Marielle. 2013. “Emergent self-organisation in emergencies: resilience rationales in interconnected societies.” Resilience 1 (1): 53–68. doi: 10.1080/21693293.2013.765742.
    • Keković, Zoran, and Jelena Dinić. 2016. “Transformacija nacionalne bezbednosti: rezilijentnost u strategijama bezbednosti velikih sila kao odgovor na globalne bezbednosne pretnje [National Security Transformation: Resilience within National Security Strategies of Great Powers in Response to Global Threats].” Zbornik Radova Pravnog Fakulteta, Novi Sad L (4), 1141–1156. doi: 10.5937/zrpfns50-12199.
    • Keković, Zoran, Zoran Dragišić, and Vladimir Ninković. 2014. “Towards Resilient Critical Infrastructure against Terrorism Risk.” In: Comprehensive approach as “sine qua non” for critical infrastructure protection, eds. Denis Čaleta, and Vesela Radović, 45–59. NATO ARW, Amsterdam: IOS Press.
    • Keković, Zoran, Ozren Džigurski, and Vladimir Ninković. 2018. “Determination of Urban Community Development Policies using Urban Resilience and System Dynamics Simulation Approach.” Proceedings of the 5th International Academic Conference Places and Technologies, 26-27.04.2018. Belgrade: Faculty of Architecture.
    • Lidskog, Rolf. 2001. “The re-naturalization of society? Environmental challenges for sociology.” Current Sociology 49 (1): 113–136. doi: 10.1177/0011392101049001007.
    • Longstaff, Patricia H., Nicholas J. Armstrong, Keli Perrin, Whitney M. Parker, and Matthew A. Hidek. 2010. “Building Resilient Communities: A Preliminary Framework for Assessment.” Homeland Security Affairs VI (3): 1–23.
    • MacKinnon, Danny, and Kate D. Derickson. 2012. “From Resilience to Resourcefulness: A Critique of Resilience Policy and Activism” Progress in Human Geography 37 (2): 253–270. doi: 10.1177/0309132512454775.
    • Madni, Azad, M. and Scott Jackson. 2009. “Towards a Conceptual Framework for Resilience Engineering.” IEEE Engineering Management Review 39 (4): 85–102.
    • McAslan, Alastair. 2010. The Concept of Resilience. Understanding its Origins, Meaning and Utility. Adelaide: Torrens Resilience Institute.
    • National Infrastructure Advisory Council [NIAC]. 2009. “Critical Infrastructure Resilience: Final Report and Recommendations.” Cybersecurity and Infrastructure Security Agency. Last accessed 11 December 2019. https://www.cisa.gov/sites/default/files/publications/niac-critical-infrastructure-resilience-final-report-09-08-09-508.pdf.
    • National Research Council [NRC]. 2012. Disaster Resilience: A National Imperative. The National Academies Press.
    • National Security Strategy of the United States of America, May 2010, https://obamawhitehouse.archives.gov/sites/default/files/rss_viewer/national_security_strategy.pdf, last accessed 12 December 2019.
    • Pavićević, Olivera. 2016. “Koncept otpornosti u sociologiji [The resilience concept in sociology].” Sociologija 58 (3): 432–449. doi: 10.2298/SOC1603432P.
    • Pelling, Mark, and Daniel Manuel-Navarrete. 2011. “From resilience to transformation: the adaptive cycle in two Mexican urban centers.” Ecology and Society 16 (2):11 [online] URL: http://www.ecologyandsociety.org/vol16/iss2/art11/.
    • Pike, Andy, Stuart Dawley, and John Tomaney. 2010. “Resilience, Adaptation and Adaptability.” Cambridge Journal of Regions, Economy and Society 3(1): 59–70. doi: 10.1093/cjres/rsq001.
    • Rankin, Amy, Jonas Lundberg, Rogier Woltjer, Carl Rollenhagen, and Erik Hollnagel. 2014. “Resilience in Everyday Operations: A Framework for Analyzing Adaptations in High-Risk Work.” Journal of Cognitive Engineering and Decision Making 8 (1): 78–97. doi: 10.1177/1555343413498753.
    • Ridley, Gail. 2017. “Resilience and National Security.”. In: The Palgrave Handbook of Security, Risk and Intelligence, eds. Dover, Robert, Huw Dylan and Michael Goodman, 79–98. London: Palgrave Macmillan UK.
    • Righi, Angela W., Tarcisio A. Saurin, and Priscila Wachs. 2015. “A Systematic Literature Review of Resilience Engineering: Research Areas and a Research Agenda Proposal.” Reliability Engineering & System Safety 141: 142–152. doi: 10.1016/j.ress.2015.03.007.
    • Schott, Robin May. 2013. “Resilience, Normativity and Vulnerability.” Resilience: International Policies, Practices and Discourses 1 (3): 210–218. doi: 10.1080/21693293.2013.842343.
    • Therrien, Marie-Christine, Georges A. Tanguay, and Iseut Beauregard-Guérin. 2015. “Fundamental determinants of urban resilience: A search for indicators applied to public health crisis.” Resilience: International Policies, Practices and Discourses 3 (1): 18–39. doi: 10.1080/21693293.2014.988915.
    • UN-Habitat. 2007. Global report on human settlements 2007: Enhancing urban safety and security. London: Earthscan.
    • U.S. Department of Defense. 2010. “Quadrennial Defense Review Report.” U.S. Department of Defense. Last accessed 21 January 2020. https://archive.defense.gov/qdr/QDR%20as%20of%2029JAN10%201600.pdf.
    • U.S. Department of Homeland Security Risk Steering Committee. 2010. “DHS Risk Lexicon.” Homeland Security. Last accessed 9 October 2019. https://www.dhs.gov/xlibrary/assets/dhs_risk_lexicon.pdf.
    • Walker, Brian, Stephen Carpenter, John Anderies, Nick Abel, Graeme S. Cumming, Marco Janssen, Louis Lebel, Jon Norberg, Garry D. Peterson, and Rusty Pritchard. 2002. “Resilience management in social-ecological systems: a working hypothesis for a participatory approach.” Conservation Ecology 6 (1): 14 [online] URL: http://www.consecol.org/vol6/iss1/art14.
    • Walker, Brian, Lance Gunderson, Ann Kinzig, Carl Folke, Steve Carpenter, and Lisen Schultz. 2006. “A handful of heuristics and some propositions for understanding resilience in social-ecological systems.” Ecology and Society 11 (1): 13 [online] URL: http://www.ecologyandsociety.org/vol11/iss1/art13/.
    • Walker, Jeremy, and Melinda Cooper. 2011. “Genealogies of Resilience: From Systems Ecology to the Political Economy of Crisis Adaptation.” Security Dialogue 42 (2): 143–160. doi: 10.1177/0967010611399616.
    • Wildavsky, Aaron. 1991. Searching for Safety. New Brunswick / Oxford: Transaction Publishers.
    • World Economic Forum. 2013. Special Report: Building National Resilience to Global Risks. Geneva: World Economic Forum.
    • World Resources Institute, United Nations Development Programme, United Nations Environment Programme & World Bank. 2008. World Resources 2008: Roots of Resilience – Growing the Wealth of the Poor. Washington DC: World Resources Institute.
    • Zebrowski, Chris R. 2009. “Governing the Network Society: A Biopolitical Critique of Resilience.” Political Perspectives 3 (1): 1–38.
    • Zebrowski, Chris R. 2013. “The Nature of Resilience.” Resilience: International Policies, Practices and Discourses 1 (3): 159–173. doi: 10.1080/21693293.2013.804672.
периодика Српска политичка мисао 1/2020 1/2020 UDC 355.02 153-175
ç