Изабери језик:
Тема броја

ПОЛИТИЧКИ УЗРОЦИ ВЕЛИКОГ РАТА

КОЛАБОРАЦИОНИ ОДНОС ВАТИКАНА И АУСТРОУГАРСКЕ У ПРИПРЕМИ НАПАДА НА СРБИЈУ 1914 ГОДИНЕ

Сажетак

Аустро-Угарска, феудалистичка и реакционарна монархија, остала једини чврсти ослонац папинства у Европи. И једна и друга страна имале су много разлога да се боје прогреса, који се у то време осећао продорним либерализмом и демократијом. Улога цркве била је посебно важна у земљама са словенским народима, где је незадовољство и отпор према Бечу и Пешти кроз читаву другу половину XIX века све израженије и све опасније за монархију. Народни  препороди северних и јужних словенских народа у монархији, њихова тежња за слободним политичким, економским и културним животом повезују у одбрани још више цркву и монархију. Прве појаве тежње словенских народа на југу монархије да се повежу у једну своју, југославенску државу, која ће обухватити и Словене изван граница монархије, неприхватљиве су биле и за монархију и за Ватикан. Идеја било какве славенске солидарности сматрала се најопаснијом и за католицизам и монархију. Папа је сматрао, да је монархија ”бедем католицизма” у средњој Европи, брана  против опасности с истока, то јест православља. Зато су сматрали да границе Аустро-Угарске треба да остану према истоку на границама католичке цркве. Пошто се границе  могу само проширивати према истоку, требало је да се прошири и територија на којој би се, покатоличио све становништво, али границе се не смију повлачити према западу у никојем  случају. Не шири се само монархија, него се и цркви шири терен доминације. Зато су били јединствени  Ватикан и Аустро-Угарска Монархија у намери да се Србија мора окупирати.

кључне речи:

Референце

    1. Тајни документи о односима ватикана и усташке ”НДХ”, Библиотека новинара Хрватске, Загреб, 1952,
    2. Marc BonnetLa Papauté contemporaine, Париз 1946,
    3. Франо Супило, Политика у Хрватској, Ријека, 1911,
    4. Стјепан Радић, Хрватска мисао, Загреб, 1904,
    5. Иван Клајн и Милан Шипка, Велики речник страних речи и израза, IV издање, Прометеј, Нови Сад, 2008,
    6. Гроф Карло Сфорза, Браћа, а непријатељи, Ново Доба, Сплит, 1933,
    7. Др Животије Ђорђевић, Сатирање српства у 19 и 20 веку, I том, Драслар, Београд, 2012,
    8. Викем Стид, ‘Конопиштански састанак, часопис ”Nineteen Centuary”, свеска за фебруар 1916.године.
    9. Др Јосип Љубић, Непријатељи Југословенства, Сарајево 1927,
    10. Извештај Гизла од 30. маја 1914. године. Oe. U. A, свеска 8, бр. 9774;
    11. Телеграм Rooda, енглеског амбасадора у Риму, 28. јула 1914. године. B.D.бр.231, Телеграм Лихвинског, 29. јула 1914. године. K.II,
    12. Група аутора: Историја Српског народа, Српска књижевна задруга, Друго издање, VI књига, Други том, Београд, 1994,
    13. Hannes Hofbauer, Eksperiment Kosovo povratak kolonijalizma, Albatros plus, Beograd, 2009,
    14. Joachum Petzold, Deutschland im Erstem Weltkrieg, Band 1, Berlin 1969, s. 103,cit. u:Ralph Hartmann, ‘’Die ehrlichen Makler‘’, Die deutsche Anβenpolitik und der Bürgerkrieg in Jugoslawien, Berlin,1999,
    15. Др Радослав Гаћиновић, Насиље у Југославији, ЕВРО, Београд, 2002,
    16. Милорад Екмечић, Дуго кретање између клања и орања – историја Срба у средњем веку 1492 – 1992, Evro-Giunti, Треће допуњено издање, Београд, 2010,
    17. Милан П. Ђорђевић, Србија и Југословени за време рата 1914-1918, Графичко предузеће Просвета, Београд, 1922.
периодика Српска политичка мисао 2/2014 УДК 94(100)”1914/1918”+94(497.11)“1914“ 55-76
ç