Изабери језик:

Југословенска држава – од остварења „племените идеје“ до слома „вештачке творевине“

Обележавајући педесет година постојања и рада, Институт за политичке студије организовао је научни скуп Југословенска држава: од остварења „племените идеје“ до слома „вештачке творевине“, који је одржан 1. децембра 2018. године у Кући Крсмановића у Београду – тачно на стогодишњицу формирања Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, у згради и сали где је уједињење проглашено.

Темом скупа временски и тематски су обухваћени процеси од окончања Првог светског рата и настанка југословенске државе, до њеног проблематичног функционисања, вишекратног растакања и савременог поимања између антијугословенства и неојугословенства.
Изложена су 22 реферата.
О мултидисциплинарном приступу сведочи учешће стручњака из различитих области: политиколога, правника, историчара, географа, економиста, социолога, филолога и генерала. Аутентичан допринос дало је неколико непосредних политичких актера слома СФРЈ 1990-их година.
У првом делу научног скупа говорило се махом о интересима великих сила-победница у Првом светском рату, који су условили промене политичке карте Европе и сврсисходно стварање југословенске државе. У том контексту, разматрано је важно питање: да ли је уједињење било плод српске жеље или изнуде, упркос великој ратној победи и огромним људским жртвама. Проблематизован је утицај геополитичких постулата Версајског система, прозелитских и експанзионистичких римокатоличких амбиција према српском православаном народу и простору, уставно-правних слабости „прве“ Југославије, њених слабих темеља и унутрашњих противречности, те непремостиве етно-хетерогености, која се, у првом реду, манифестовала у виду незајажљивих хрватских захтева.
Наставак скупа био је посвећен узроцима и последицама „југословенске заблуде“ Срба и њихових вођа. Учесници су саопштили резултате својих истраживања о идеолошким, економским, унутрашњополитичким, геополитичким и другим разлозима неодрживости титоистичке Југославије. Презентовани су чврсти аргументи о њеном антисрпском карактеру и деловању кључних дезинтеграционих чинилаца. Истакнута је погубна улога Устава из 1974. године, неадекватних граница федералних јединица, постојања аутономних покрајина у Србији... У неколико излагања акценат је стављен на Србију као југословенски резидуум, недостатак српске националне стратегије, културу и политику српског сећања на Југославију, те улогу неојугословенства у слабљењу српског идентитета.
У дискусији, постављена су питања о (не)могућности очувања СФРЈ у условима унутрашње расподеле политичке моћи и постбиполарне доминације Запада чији интерес није био да она опстане, као и о опомињућем примеру Југославије као нелогичне, „прекоредне“ интеграције.
Учесници скупа су закључили да би требало наставити истраживања југословенског периода српске историје, да је неопходно научно аргументовано супротстављање стереотипима о тзв. српској кривици за насилно распарчавање СФРЈ и да би резултати политиколошких проучавања југословенског искуства морали да се уважавају приликом одлука о савреманим наднационалним интеграцијама.

Галерија

ç