Изабери језик:

ИНТЕРВЈУ СА ДР МИЛОМИРОМ СТЕПИЋЕМ

ИНСТИТУТ за политичке студије ове године прославља „златни јубилеј“. Протеклих пет деценија у српској и светској историји прошло је у бурама и затишјима, а ИПС, није био само њихов сведок, већ је и доследно играо улогу – научног арбитра. Са те позиције, у контексту обележавања 50 година постојања и рада, ИПС је припремио четири научна скупа: о политикологији, феномену 1968, о Југославији и о левици.

Председник Научног одбора скупа који је био посвећен стогодишњици проглашења југословенске државе, научни саветник др Миломир СТЕПИЋ,слику минулих пола века види овако:

- Био је то буран период светске, европске југословенске и српске политичке историје. Институт је почињао са радом у време «ледене фазе» Хладног рата, истовремено са почетком Прашког пролећа, неколико месеци пре «врелог београдског јуна», тј. студентских демонстрација, у периоду доношења амандмана који су претходили Уставу из 1974. године и били основ за каснији насилан слом СФРЈ. У почеку са малим бројем истраживача, ограниченим пољем рада и невеликим амбицијама, Институт је постепено растао и заузимао све значајније место међу институцијама које проучавају друштвене феномене. Логично је да није остао имун на турбулентна идеолошка кретања и престројавања, домаће пројекције смене светских поредака, појаву вишестраначја и тзв. дивљег капитализма, процес ланчаних сецесија и разбијања Југославије, поновно отварање српског питања, евроентузијазам и евроскептицизам, косовско-метохијски проблем... На све те изазове Институт је научно реаговао, нарочито у другој фази свог развоја, када је почела плодна издавачка делатност. Данас континуирано објављује неколико часописа, тематске зборнике и зборнике са научних скупова, научне монографије, организује расправе о значајним и актуелним темама, прати изборне процесе и врши истраживања јавног мњења.

Да ли ће се задаци ИПС у будућности разликовати од онога што је до сада радио?
У будућности, биће нужно да Институт више пажње посвети научној прогностици и сценаристици, да прати интензивне геополитичке промене и њихов утицај на српски простор, те да резултатима својих истраживања непосредније утиче на доносиоце политичких одлука.

У каквом односу су политика, политикологија и геополитика?
«Опросторење политичког» увек је пресудно утицало не само на опстанак и просперитет друштва, народа и државе, већ и на глобалне односе, хијерархију моћи, интересе великих сила и њихове антагонизме који су доводили до ратних крвопролића огромних размера. Политика, иако се то често занемарује, није имагинарна и виртуелна, већ се догађа у простору и њен крајњи исход је борба за простор. Геополитика је њен теоријско-концепцијски и практичан израз. Иако свест, знање и проучавање односа географске средине и политике постоји од давнина, геополитика је, у научном смислу, релативно млада – појавила се тек на размеђу 19. и 20. века. Због нацистичке злоупотребе дуго је била проскрибована и скрајнута, те су је се одрицале и географија и политикологија. Са појавом глобализације чак се помодарски сматрало да је, услед експанзије геоекономије, она постала непотребна и да је дошао њен крај. Међутим, убрзо се показало да је простор, у његовом квантитативном и квалитативном смислу, предмет још интензивнијег надметања него раније. Геополитика доживљава неслућени успон у сваком кутку света. О њој се већ може говорити као о самосталној науци, са сопственим предметом проучавања, развијеним појмовним апаратом и методологијом, бројним дисциплинама и субдисциплинама. Без геополитичких знања није могуће разумети како функционише и куда иде савремени свет, нити одредити позицију појединих народа и држава.

Са позиције сва три становишта, да ли смо правилно разумели судбински битне феномене као што су југословенство и југословенска држава?
Нисмо их разумели тада, а посебно је опасно што их са становишта српског националног интереса не вреднујемо ни данас. Све је и даље прекривено копреном идеолошког застрањивања и споља индукованог «обуздавања» српског чиниоца помоћу југословенства. Упркос веома заступљеној југословенској идеји код српских интелектуалаца, Нишкој, па Крфској декларацији, те другим документима и политичким одлукама, кључно питање и даље остаје да ли је југословенска држава 1918. године настала као плод истинске српске воље или геополитичке изнуде? Геополитичка логика указује да се пре ради о овом другом. Да ли неко стварно мисли да је на једном круцијално важном Балкану било могуће направити тако велику и добро позиционирану државу само на основу (дискутабилне) српске жеље, без обзира на сјајну победу, велике жртве и фактичку контролу простора, а без интереса атлантистичких сила-победница? Пресудан је био њихов циљ да она, у потребним габаритима и са мултиетничким карактером, буде део «Санитарног кордона» од Балтика до Средоземља, инсталираног у антинемачке и антируске (антисовјетске) сврхе. Геополитичка позадина постојања и функционисања Југославије била је преовлађујућа све до њене насилне деструкције, а наставила се и у контексту процеса у постјугословенском простору. Управо о томе је било речи на научном скупу Југословенска држава: од остварења «племените идеје» до слома «вештачке творевине», који је, у организацији Института за политичке студије, био одржан на стогодишњицу и на месту уједињења – 1. децембра 2018. године у Кући Крсмановића у Београду.

Шта је са српским питањем у оквиру југословенског и постјугословенског друштва?
Формирањем југословенске државе створена је лажна слика да је српско питање решено, будући да се већина Срба и српских земаља нашла унутар једне државе. Али, пренебрегава се важна чињеница: та држава није имала српско име, нити је била српска национална држава. Па сви Срби су једно време били и у саставу Отоманске империје! Зар је то значило да је решено српско питање? У Краљевину СХС/Југославију утопљене су две развојно перспективне и просторно експанзивне српске националне државе – Србија и Црна Гора. Југословенство је постало негација српства, а Југославија наметнути «златни кавез» за Србе. Показало се да је Југославија немогућа као демократска држава, јер кад би била демократска унутар ње би се одмах, логично, у границама српских земаља створила српска политичко-територијална јединица којој Југославија и не би била потребна. У Југославији је процес расрбљавања Балкана достигао огромне размере и спровођен је на више начина: сузбијањем националног идентитета, економским слабљењем, диригованим миграцијама, фрагментацијом тзв. неадекватним унутрашњим границама (прво бановина, а потом република и покрајина) и највише «етно-инжењерингом», тј. издвајањем «инстант-нација» и њихових «припадајућих простора» из српског корпуса и интегралних српских земаља. У постјугословенском периоду тај процес се наставља не само њиховим даљим изграђивањем заснованим на не-српству, већ и на радикалном анти-српству.

Како третирати неојугословенство, колико је оно јако, који су му корени и перспективе, и што је најважније - која су му тренутна упоришта?
Неојугословенство је злокобни изданак титоистичког југословенства, које се може дефинисати као изразито антисрпски мутант комунизма. Комунизам, и то идеолошки веома ригидан, постојао је и у Пољској, Румунији, Бугарској..., али није произвео нове, антипољске, антирумунске, антибугарске... нације. Неојугословенство се може сматрати геополитичком некрофилијом, а корене би јој требало тражити у привидно бенигној југоносталгији, која је вома заступљена и са пажњом се негује баш у Србији, првенствено у Београду. У томе јавно предњаче посленици у култури и «култури» из прагматичних разлога (веће могућности наступа и зараде), али логистику имају у делу анационалне, штавише аутошовинистичке, економске, политичке и научне елите. У ствари, оштра детитоизација и дејугославизација српског друштва није извршена благовремено – још 1990-их. И последице су ту. Кључне институције према којима се споља препознаје национални идентитет дуго су задржале Ју-, Југо-, Југословенски у свом називу (ЈАТ, ТАНЈУГ...). У једном интервјуу 2012. године Драгослав Михајловић, академик САНУ, изјављује да је тада у Србији још увек постојало три стотине разних установа које почињу тим префиксима. И данас се ствари нису много измениле – постоје Југословенско драмско позориште, Југословенска кинотека... У београдској улици Кнеза Милоша упечатљива је табла са називом Југословенско речно бродарство!? Југословенством су прожете уређивачке политике најважнијих медија у Србији, серије, филмови, позоришне представе, рекламе...

Да ли, и у којој мери, постоји аналогија између Југословена и Еуропљанина, односно идеје Југославије и идеје ЕУ?
Заговорнике југословенства и европејства (раније се користио пежоративан назив европејштина) обједињује покондиреност, осећај нелагоде, комплекса и синдрома «тесне коже». Као да је српство нешто мало, ускогрудо, недовољно, спутавајуће, крезубо, балканско, националистичко, сада још и стигматизовано, те би га требало супституисати нечим ширим, грађанским, космополитским, углађеним, фенси. И југословенство и еу-ропејство као идеологије, тј. и Југославија и ЕУ као политичко-територијални оквири, представљају за Србе геополитички нелогичну, прекоредну интегративну опцију. Не постигавши националну интеграцију, Срби и српске земље нашли су се у аморфном стању у наднационалној југословенској интеграцији. Последице су биле катастрофалне. А сада поново срљамо у наднационалну ЕУ-интеграцију, а баш она се свим силама упиње да онемогући стварање целовите српске државе. Српски егистенцијални интерес требало би да се остварује према принципу «ближа ми је кошуља од капута». Ко се облачи супротним редоследом, ако није крајње екстравагантни уметник, онда је «с ума сишавши».

Да ли је у тим евроунијатским, тј.евроатлантистичким концепцијама српски народ и његов простор више виђен у функцији геополитичког објекта или субјекта?
Српски народ према својим просторним, демографским, економским и другим капацитетима не може да буде «играч» у глобалним, евроазијским и европским геополитичким «шаховским партијама». Али, на «балканском потконтиненту» он свакако има потенцијала да буде геополитички субјект, у првом реду зато што, како би рекао Ј. Цвијић, «од Беча до Цариграда нема већег народа од нашега». Српске земље налазе се у балканском Heartland-у, надзиру кључне регионалне комуникацијске и геостратегијске правце, управљају «балканским геополитичким чвором», партиципирају у Панонској «лепези», Подунављу и моравско-вардарској проходници, припада јој косовско-метохијска «макро-тврђава Балкана»... Због тих квалитета, а у контексту сагласја српског и руског цивилизацијског (православног) и геополитичког (континенталистичког) идентитета и интереса, Запад константно настоји да на неокенанистички начин «обуздава» српског чиниоца на различите начине – од просторно-популационог фрагментирања и редуковања, до увођења санкција, медијског анатемисања и оружане агресије. Принудним свођењем на «безопасну меру» настоји да га вештачки уравнотежи са хрватским, муслиманским/бошњачким и албанским супарницима, те претвори у минорни, манипулативни објект који више неће бити, по америчко-европском тумачењу, «коњоводац руским козацима до топлих мора». Због тог негативног отклона историјско-геополитичког клатна, нарочито у последњих тридесетак година, нашли смо се у садашњој ситуацији.

Која је препорука геополитике као науке у нашем овладавању и превазилажењу садашње ситуације?
Прво је неопходно познавати два основна постулата геополитике: један, да постоји «природни антагонизам» маритимних и континенталних сила (таласократија и телурократија), и други, који проистиче из претходног, да се на основу тога, укључујући и цивилизацијске сродности, формирају блокови и савезништва у вечном надметању за просторну контролу и експанзију. Сходно томе, потребно је знати, и према томе се управљати, које су и како функционишу глобалне геополитичке концепције актуелних великих сила, те идентификовати како садржинске, тако и географске тачке где се оне сукобљавају, а где поклапају. Најпре се то односи на њихове пројекције на Балкану, инструменте за реализацију интереса, локалне «подизвођаче» (фаворите и аутсајдере), повољне и неповољне историјско-геополитичке услове, могуће последице различитих опција... Срби морају да се суоче са истином: због своје (псеудо)модернизацијске занесености и геополитичке инфантилности обично су се, хтели-не-хтели, оријентисали према западним, атлантистичким савезништвима и интеграцијама, које су потпуно неодговарајуће (штавише, супротстављене) српском идентитету и стратешким циљевима. Због тога су често примали прве и најстрашније ратне ударе, истурани у прве редове и најнеповољније фронтове, имали огромне, ненадокнадиве војне и цивилне жртве, материјална разарања и економске губитке, постајали таоци орочених мултиетничких државних експеримената и данас остали демографски десетковани, просторно сузбијени и без своје интегралне националне државе. Отклон од те геополитичке растрзаности (шизофрености) није више ствар бесконачне научне размене мишљења, већ ургентно питање националног опстанка.

Да ли је препорука геополике као науке да се у интегративним процесима водимо отвореношћу за различите могућности или се подразумева да се држимо курсева који су нам задати досадашњом праксом?
Наш приоритет требало би да буде конституисање српских земаља у српску националну државу. Дакле, прво национална, па онда, ако је могуће и ако је у складу са нашим интересима – и наднационална интеграција заснована на цивилизацијско-геополитичкој компатибилности, комуникацијским везама, економским користима, безбедносним решењима, максимизацији балканског утицаја... Тренутно, готово подразумевајуће опредељење српске политичке номеклатуре ка ЕУ, тј. невешто прикривеном евроатлантизму, ништа од тога не може да нам омогући. Напротив! Стога би требало размотрити неке алтернативне интеграционе могућности. Да ли је то (нео)евроазијство, које није више само руски ексклузивитет, већ се појављује и у кинеској варијанти? Штавише, очигледни су појавни облици њиховог комплементарног наступа као контра-тег америчко-европском атлантизму. Много је оних који ће рећи да је (нео)евроазијство далеко и неоствариво. А шта ако није?

Како би изгледао Балкан и српски простор у контексту будућих геополитичких процеса?
На делу су епохалне глобалне промене и настајање нових геополитичких парадигми. Доминација таласократског, атлантистичког света, која постоји од Колумба, још траје, али је на заласку. Стога је неопходно преиспитати одрживост досадашњих геополитичких поставки. Деклинизам Запада није производ само његових унутрашњих противречности, већ, пре свега, јачања ривала у Евроазији. Обрисе тог необиполаризма одмах идентификује Балкан као «прецизни сеизмограф глобалних геополитичких потреса», а непосредни индикатор је светско разврставање спрам (не)признавања тзв. косовске независности. Ако не буде Армагедона, извесна геополитичка будућност Балкана биће деатлантизација. Она ће подразумевати другачији распоред локалних «добрих» и «лоших момака», природнију политичко-територијалну структуру, адекватније границе, логичније односе политичке и економске гравитације, поделу на неколико интересних сфера усклађених са традиционалним упливима великих сила. Садашњи нестабилан Балкан тек тада ће имати шансу да се како-тако стабилизује, а српски чинилац да стекне статус субјекта, што му по геополитичким одликама и припада.
Диана Милошевић

ç