Изабери језик:

ИНТЕРВЈУ СА АЛЕКСАНДРОМ РАКОВИЋЕМ

Обележавајући пола века постојања и рада, Институт за политичке студије је организовао више научних скупова на којима су разматране теме од националног значаја. Међу учесницима је био и др Александар Раковић, виши научни сарадник у Институту за новију историју Србије, који је узео учешћа у расправи поводом 100 година од стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца/Југославије.

Раковић је и ту прилику, као уосталом и овај разговор, искористио да укаже на разорност пројекта промене идентитета српског народа и фундаменталну улогу коју у томе имају Ватикан и Хрвати. Циљ је, како каже, да православље прво буде уништено западно од Дрине, а потом да се искорени и у Србији. У реализацији тог великог пројекта против православног идентитета, највећи удар у овом часу трпи Црна Гора, која је део пројектованог «католичког насипа», преко којег је, уласком у НАТО, Црна Гора повезала Хрватску и Албанију - каже, на почетку Раковић.
Он истиче да подршка Србије Србима у Црној Гори није довољна и да би требало да буде већа.
- Расрбљавање и промена идентитета Срба у Црној Гори није од јуче. То је модел по коме се ради већ скоро 200 година. Фалсификовање идентитета има корен у хрватском праваштву средином 19. века. Хрватски идеолози, а сада и црногорски сепаратисти, имали су успеха. Упркос томе, црногорска нација још није склепана и развој пројекта се не одвија како је замишљено.

Међутим, било је и ранијих атака на српске душе и српски простор?
Ватикан је у томе посебно жесток, од половине 17. века, на простору Хрватске, Славоније и Далмације, али и Босне и Херцеговине. Тад је успостављен рат без краја против српског идентитета. То се дешавало Грцима на Сицилији и у јужној Италији где је до 15. века био јак грчки идентитет, а онда су преведени у римокатолике, па у Италијане. Срби су превођени насилно или другим видовима приморавања. Никодим Милаш, епископ далматински Српске цркве, пише да је једно време владало право «фратарско беснило». Врхунац је касније била Независна Држава Хрватска. Процес се наставља и данас јер последњи попис из Хрватске показује одлив значајног броја Срба у «православне Хрвате». То неће ни стати док постоји и један Србин у Хрватској.
Плен је, од друге половине 19. века, постала и Црна Гора. Док је постојао српски државни оквир, то није ишло лако, а кад је престала да постоји Краљевина Црна Гора отворио се простор јер је део мањи део елите био разочаран и дезавуисан. У том разочарењу су од 1919. препустили црногорску емигрантску штампу франковцима. Хрвати су од тада све више обликовали концепт који води расрбљавању Црне Горе. Оно што су дефинисали теоријски, сад практично раде на терену. Уводе Црну Гору у хрватски миље, део хрватског света, или, како је говорио Милан Шуфлај, у припадност хрватској цивилизацији.

Шта су панонско и јадранско римокатоличантво, а шта је «католички насип» и каква је њихова геополитичка функција?
Ватикан има стратешке погледе на то ко може да спроводи редефинисање идентитета и на ком простору. На пример, одабере се нека римокатоличка целина која је менталитетски блиска некој православној средини. Панонско римокатоличанство обухвата Немце, Мађаре и северне Хрвате. Њима се да задатак да раде на покатоличавању и/или разарању православних Срба на суседном или прожетом простору. То покатоличавање није могло да иде по плану јер је идентитет Срба у Панонској низији био чврсто утврђен.
Јачи фактор је био јадрански, где су заједно деловали Италијани и Хрвати. У динарском простору, Лици, Далматинској Загори и западној Херцеговини, Срби су практично очишћени. Срби који су били изложени геноциду у Независној Држави Хрватској и Срби који су етнички очишћени из Републике Српске Крајине, били су остатак српског народа у Хрватској, Славонији и Далмацији јер је већина тамошњих Срба током векова прешла у хрватски идентитет. Такви конвертити били су најгнуснији мучитељи православних Срба. Тај гактор је тренутно напао Црну Гору. Концепт црногорске нације нису осмислили Коминтерна и комунисти, него Хрвати, Хабзбурзи и Ватикан, делом и Италија. Комунисти су то преузели.

Дакле, улога Ватикана у борби против Срба је кључна. Како се одразила на концепт Југославије?
До распада не би дошло да Хрвати нису ударили у Југославију. Наши преци су били у забуди верујући да са Хрватима могу да успоставе заједничку државу, посебно знајући да је трећина Хрвата била за, трећина против и трећина неутрална. Наши преци су се 1918. осећали толико победнички да су веровали да ће решавање хрватског питања бити лак посао. Били су опијени победом јер је српска држава померила границу 600 километара на запад, из Шапца на Алпе.

Да ли се Хрвати осећају као да ће лако завршити посао са српским питањем?
Прво, они су пројекат који треба да служи као батина. За Србе се зна како у настали: мешавином словенског и старобалканског становништва. Хрвати су били мали народ, говорили углавном чакавицом, а себи су приграбили и штокавце и кајкавце, јер су од Ватикана добили улогу «квасца» јужних Словена и интегративног фактора за римокатолике на Балканском полуострву. Хрвати су једна од антинација Србима.

Тако су васпитавани?
И онда и данас. Тако се интегришу против Срба. Данас се осећају силно јер су у НАТО алијанси и јер преко Европске уније могу да утичу на процесе на постјугословенском простору, као и да кују планове како да заузму коридор код Брчког ако буде дошло до покушаја раздруживања Републике Српске. Стипе Месић је објаснио да хрватска војска треба да уђе у дистрикт Брчко и да пресече Републику Српску на два дела.

Шта би била реакција Србије?
НАТО не сме да стаје на страну земље чланице ако она изврши агресију на другу земљу. Зато би НАТО могао да прогласи да је напад Хрватске на Републику Српску одговор на покушај уплитања Србије и Русије.

За то би се осмислио и неки повод адекватан западном поимању морала...
Хрвати, црногорски сепаратисти и Албанаци спроводе акције против Срба без иаквог компаса и контроле или казне са Запада. Они су схватили да је овај простор слободан да Србима раде шта желе, а да за то неће сносити никакву одговорност.

Шта може да ослаби хрватски фактор, да ли је ово стање непоправљиво?
Хрвати ће временом бити све слабији, јер их има све мање. Славонија и Крајина су већ сад празне. Неко ће у неком моменту тамо морати да дође да живи. Ако то не буду Срби који се враћају својим кућама, то ће бити неки муслимански народ.

Међутим, Хрватска је у стратешкој предности захваљујући свом чланству у ЕУ. Загреб може да Србији припреми немогуће услове за прихватање нашег чланства у ЕУ, уколико такав моменат дође у догледно време?
Услови ће бити знатни, а не симболични. Њихове маштарије су неспутане. Моћи ћемо да видимо оно што нама ни не пада на памет. Али, верујем да на крају нећемо дотле ни доћи, јер ће Европска унија ослабити и раздружити се.

Да се вратимо на минули период. Како је текла хрватизација Србије и Црне Горе, и Срба, у Првом светском рату?
У окупираним земљама, аустроугарски агресор је културну и административну политику препустио франковцима из Хрватске и Босне и Херцеговине. У обе земље је забрањена ћирилица, а уџбеници за децу су допремани из Хрватске. Одатле је доведен и један број наставника,а домаћи наставници су морали да потпишу да ће спроводити њихову просветну политику. Ко је одбио ишао је у логор.
Иначе, нисмо довољно истражили колико је та окупација ударила темељ садашњем расрбљавању Црне Горе. Краљ Никола је имао неке сараднике који су радили на хрватизацији Црне Горе. Затим нисмо размишљали да ли је увођење латинице у Србији 1915. ударило темеље доцнијој па и данашњој латинизацији. Да би се нарушио српски идентитет прво треба увести латиницу, па рећи да су сви Срби који говоре ијекавицом Хрвати преведени у Србе. Следбеници Анте Старчевића су 1916, у новинама «Хрватска круна» у Задру, објавили да су се Хрвати и Бугари срели на Морави где је њихова природна граница. Дакле, Хрвати као део аустроугарске војске и окупационог апарата. Њихове претензије, сезале су до Мораве, чак и до Тимока. Питање је шта би било да је окупација потрајала? Степинац је у Београду, кад је 1934. као викарни бискуп полагао заклетву пред краљем Александром Карађорђевићем, рекао да би му требало 20 година да преведе Србе у римокатоличку веру. Морамо да покажемо да смо дорасли тим изазовима које нам испоставља Ватикан преко Хрвата.

Да ли је персонификација великохрватских аспирација Иво Пилар, чије су се идеје оствариле у НДХ?
Пилар је 1928. најавио велики обрачун са Србима, а његове идеје су се остваривале од усташких следбеника до данас. И Колинда Грабар Китаровић је пре неколико година изнела став да су Срби политички Хрвати. Нит траје од Анте Старчевића и Славка Кватерника, преко Ђуре Дежелића, Јосипа и Иве Франка, Стјепана Радића, Иве Пилара, Милана Шуфлаја, Анте Павелића па хрватских комуниста склоних франковлуку – Мирослава Крлеже, Владимира Бакарића, Савке Дабчевић Кучар и Фрање Туђмана.

Чему је, пре само коју годину, служила међународна ПР кампања која је пласирана кроз однос Вучић-Китаровић. Чак је у Београд долазила са хаљинама на којима је писало: љубав. Да ли је то требало да буде део кампање за обнову неког заједничкој, неојугословенског, економског простора и сличних концепата који су јавности представљани путем медија? И како смо се опет вратили на повампирење усташтва и интензивну кампању против Срба у Хрватској?
Усташка идеологија је доминантан наратив од Туђмана до данас. Током Санадерове и Јосиповићеве власти је био мало мање видљив, јер Хрватска тада требало да приступи Европској унији и НАТО. Притом, њих двојица су били против усташизације. Сада, када су те интеграције обављене, више не подлежу контроли и од Хрвата се очекује да сами решавају своја питања. Усташтво је опет испливало на тако бруталан начин да је Аустрија забранила њихова окупљања у Блајбургу, која су била највећи скупови нациста у свету. Колинда се у Београду понашала у складу с диктатом Брисела.

Шта најављује све агресивније усташтво?
Српски фактор јача јер Република Србија и Република Српска заједно могу да уједине Србе. Хрватска као антисрпски пројекат мора да се хомогенизује и оснажи идеологију и кроз легализацију усташких симбола и поклича. Хрватски праваши и муслимански фанатици су у два светска рата успешно сарађивали. Такође и у последњем грађанском рату у Југославији. Данас, хрватски праваши са северне стране Саве и вахабијска насеља са јужне стране уз границу са Републиком Српском могу у савезу да ударе на западну српску државу.

Како би се Република Српска од тога одбранила?
Ако би до агресије дошло, Србија би морала да се укључи. Притом, ако би Русија била у ситуацији да заштити Србе, све ће бити повољније. Међутим, још не видимо Русију у тако јасној позицији. Морамо се приоритетно ослонити на своје снаге и сачекати тренутак који неће бити далеко, за 30 или 50 година.

Римокатоличка црква је у Црној Гори мешетарила неометано и за време Југославије. Његошева капела на Ловћену је срушена...
Барски надбискуп је 1956. у спомен књизи манастира Острог практично написао да ће Црногорци бити део католичког света; а 1969. је митрополиту црногорско-приморском Данилу стигло писмо у ком стоји да «свети отац папа» подржава рушење Његошеве капеле и да је спреман да пружи подршку новом црногорском народу «који нема више ништа са великосрпском идеологијом». Из Ватикана је у Боку которску 1977. дошао кардинал Фрањо Шепер, с поруком да је православље у одумирању и да се стичу услови «за повратак одељених источњака у католичко јединство» у Црној Гори, Хрватској и Босни и Херцеговини. То је само 30 година после Јасеновца.

Докле је стигло чишћење на западу, да ли је у Хрватској готово? Да ли су у Хрватској решили проблем Срба? Или следи фаза у којој Срби треба да реше свој проблем у Хрватској?
Од нас зависи да ли имамо способност да се наш народ врати на тај простор. Тешко је убедити некога да се врати у крајеве где ће прилике дуго бити нестабилне. Ништа се ново неће десити у Хрватској нити ће се околности променити у односу на последњих неколико векова, сем ако Хрвати не доживе неки велики војни пораз од Срба, уколико изврше агресију на Републику Српску.

Да ли би имало смисла да кажемо овако: ми смо претрпели геноцид, страдали смо као Јевреји, нисмо добровољно отишли из Хрватске и сада у тој Хрватској тражимо она власничка права која Србима реално припадају, а ако ми желимо да то што је наше стоји празно и чека генерације које ће моћи да се населе- то је наша лична и слободна воља у располагању својом имовином...
Таква логика би требало да постоји, али не постоји. Да би се дошло до такве реализације, требало би да имамо подршку коју имају Изреал и јеврејски народ. Они имају подршку целог западног света.

Да ли ми можемо да рачунамо са подршком источног света?
Не можемо.

Зашто? Да ли смо је тражили? Да би нас неко подржао, ми морамо да то нешто кандидујемо као свој циљ.
Апсолутно. Али, ми немамо дефинисан национални циљ. Кад га дефинишемо, знаћемо и стратегију и тактику. Наш циљ треба да буде уједињење српског народа.

За сада су бар званично декларисани само циљеви чланства у ЕУ и неутралност по питању срвставања у војне савезе. Ускоро ћемо обележити годишњицу НАТО бомбардовања. И у том послу-разбијања Југославије сецесионизмом и бомбардовања Србије, био је јак ватикански фактор.
Ватикан је дао толики замах сепаратизму Хрватске и Словеније, па и Босне и Херцеговине, да су и Американци тиме били затечени. Својом дипломатском акцијом Ватикан је навео Немачку и Аустрију да се реванширају Србији за пораз у Првом светском рату и Другом светском рату. Кад су видели да је готово, Американци су постали локомотива, јер тако велика земља не може бити вагон.

Подгорица се данас без скривања ослања на Хрватску и то конкретно у војној сарадњи са НАТО.
То је тај «католички насип» којим је преко Црне Горе успостављена веза између Хрватске и Албаније и који је остварен тек уласком Црне Горе у НАТО. Међутим, Срби су тврд орах. Не знамо како ће се решити ситуација у Црној Гори: Срби могу да победе, црногорски сепаратисти могу да збришу Србе с подршком Запада, а може да остане статус qуо. Српско становништво у Црној Гори нема очекивану подршку Србије, али је срећом у тој републици опстала Српска православна црква као матични оквир српског народа након губитка српског државног оквира Црне Горе.

Зашто Ватикан није признао такозвано Косово?
Није згодно да признају оне који су палили цркве. Не желе да додатно нарушавају имиџ, јер су већ јако уздрмани банкарским скандалима и аферама око педофилије. Постоји и велико «али», јер албанска римокатоличка јерархја на Косову и Метохији представља интелектуални замајац албанског сепаратизма, посебно измишљотина да су Срби преузели албанске средњовековне цркве и од њих направили своје.

За крај, поменули сте да српски циљ треба да буде уједињење. Како се то постиже? Којом стратегијом и тактиком?
Мислим да сам – после западне стигматизације којом су Срби од петокотобарског преврата сатерани у аутоцензуру и мимикрију – први јавно саопштио да циљ мора да нам буде ново српско уједињење. Сада је та наша идеја водиља, коју су нам оставили славни преци, поново стекла «право грађанства». Треба да убедимо председника Александра Вучића да је то наш циљ. Председник Милорад Додик је то већ прихватио и преузео водећу улогу. Ако су две Немачке могле да се уједине, могу и две Србије – Република Србија и Република Српска. Затим с нама и Црна Гора па и македонски народ ако то буде желео. Дошло је време да се храбрије искорачи.

ç