Жељко М. Будимир

Предмет истраживања овог рада су плурална друштва, механизми њиховог политичко-системског обликовања и функционисања – конкретно компаративно истраживање плуралности и консоцијацијског уређења Европске уније и Босне и Херцеговине. Историјско насљеђе вјерских, националних и идеолошких сукоба градивни су елементи плуралних друштва Европске уније и Босне и Херцеговине. Поред изразите културно-политичке плуралности, заједничка политичко-вриједносна тачка и основ компарације Европске уније и Босне и Херцеговине је консоцијацијска демократија. Компаративна анализа плуралних друштава и консоцијацијске демократије у Европској унији и Босни и Херцеговини и закључци које изводимо у раду доприносе укупном знању о плуралним друштвима и консоцијацијској демократији.

Седам недеља пре него што је јануара 1919. сазвана конференција у Версају настала је југословенска држава. Овај чланак указује да ниједна од сила-победница није битно утицала на такав исход (било у позитивном или у негативном смислу), нити је имала политичку вољу да то учини. Геополитичка логика новостворене државе као евентуалне бране новом продору Мителеуропе ка Јадрану уклапала се ex post facto у тежње појединих, пре свега британских, планера послератног поретка. Анахроно је и историјски нетачно, међутим, закључити да накнадно одобравање свршеног чина од 1. децембра од стране Савезника указује и на њихов претходни ангажман да владу Краљевине Србије охрабре – а камоли принуде – да крене путем уједињења. Напротив, све до завршнице рата опредељење српске владе за „велико” решење представљало је за силе Антанте нежељен реметилачки фактор. Тај пројекат у крајње критичним тренуцима на бојиштима носио је потенцијал усложњавања односа са Италијом и спречавање сепаратног мира са Двојном монархијом, који је доласком цара Карла на престо новембра 1916. деловао реално. Аутори закључују да је уједињење спроведено пре свега вољом регента Александра и уског круга српских политичара. Они су се за тај чин определили без мандата народа у чије су име доносили пресудне одлуке, без озбиљног консултовања са савезницима и без стратешки ваљаног одмеравања дугорочне цене и бенефита таквог потеза. Заједничка држава била је неизнуђено хтење српске политичке елите.

Приказ књиге: Емил Влајки, Увод у политику постмодернизма, Факултет за политичке и друштвене науке Бања Лука, Бања Лука, 2006, стр. 253.

Приказ књиге: Макс Оте, Слом долази, Романов, Бања Лука, 2009.

Постмодерни глобални процеси прете да суоче Европу са дугорочним заостајањем. Најакутнији проблем je дефицит природних ресурса, у првом реду енергената. Увозна зависност од нафте и гаса из Русије одредиће и европску геополитичку будућтост. Трасе нафтовода и гасовода поставу предмет геополитичког сучељавања и инструмент за остваривање геополитичких интереса. Геополитичке импликације имаће и демографски процеси у Европи. Низак природни прираштај и старење аутохтоног европског становништва, створило je „демографску празнину“ за прилив махом исламских досељеника. Будући да се интегрисање имиграната показало неуспешним, етничка структура Европе све више ће се мењати у корист муслимана, а тиме и геополитичка улога Европе.

Хартленд теорија je класично геополитичко учење коje je формулисао Британац Хелфорд Макиндер пре више од једног века. Ова геополитичка теорија спада у најзначајнија геополитичка учења уопште, чија je актуелност констан­та више од стотину година. Основна структура доктрине копнене моћи дата је у Макиндеровом учењу, које је пресудно утицало на спољнополитички приступ поморских држава према евроазијским државама, а нарочито на дефинисање односа између Велике Британије и САД према Русији. Кључне константе англо-америчког геополитичког и геостратегијског мишљења су у великој мери завештање доктрине копнене моћи X. Макиндера. Макиндер je у свом геополитичком опусу пророчки најавио главне геополитичке и геостратегијске изазове поморској моћи у 20. и 21. веку. Хартленд теорија je у геополитичкој анализи референтна тачка од Николаса Спајкмана па до Роберта Каплана.