Урош В. Шуваковић

Протеком нешто више од две деценије од увођења Верске наставе у школски систем Србије, настала је и научна и друштвена потреба да се провере ставови садашњих студената у погледу њеног статуса, примењеног модела и утицаја похађања Верске наставе на формирање социјалних ставова по одређеним друштвеним питањима, о којима цркве и верске заједнице имају своје ставове. Истраживање, спроведено методом испитивања, техником онлајн анкете, на грудвастом узорку, је извршено током маја и јуна 2022. године, међу студентима свих учитељских факултета у Србији. Избор студената учитељских факултета као статистичког скупа, повезан је са чињеницом да су учитељи ти који се у склопу школске социјализације први сусрећу са ученицима и значајно утичу на формирање њихових социјалних ставова у раном периоду институционалне социјализације. Стога је било важно проверити њихове ставове по овом питању. Резултати истраживања су показали да постоји сагласност о потреби постојања Верске наставе као предмета, и то чак кроз залагање да тај предмет стекне обавезни статус у основној школи, али да у још већој мери постоји сагласност о потреби трансформације модела (садржаја) верске наставе из потпуно конфесионалног у комбиновани. Студенти сматрају да је у периоду ране школске социјализације (I-IV разред основне школе) потребно да Верска настава задржи свој конфесионални карактер, док је у старијим разредима основне школе (V-VIII) потребно да она буде заснована на неконфесионалном моделу, који би омогућавао како спознају других религија и њиховог учења, тако и разматрање религије у кључу важне друштвене појаве (историјски, филозофски, морално, социолошки, итд). Истраживање је потврдило утицај похађања Верске наставе на формирање одређених социјалних ставова код испитаника, па са тог аспекта треба посматрати и истрајност цркава и верских заједница за њеним одржавањем у школском систему, и то према конфесионалном моделу.

У раду се указује на друштвене ефекте које је произвела пандемија COVID-19. Они су таквог значаја да су у великој мери изменили свакодневни живот људи на Планети, довеле до продубљивања социјалног раслојавања, битно утицале на геополитичке односе у савременом свету, чак довеле у питање и науку као облик људског сазнавања света и њен ауторитет, што се од настанка рационализма није могло ни замислити. Полази се од претпоставке да је пандемија COVID-19 директна последице хипер убрзаног процеса глобализације, што је и омогућило да у кратком року изазове велике друштвене промене у читавом свету. Глобални капитализам, заснован на неолиберализму (глобализму) као свом идејном темељу, је идеално окружење не само за ширење пандемије изазване новооткривеним SARS-CoV2 вирусом, већ и за изазивање читавог низа друштвених последица. Ипак све те последице и бројност промена до којих је дошло, није (за сада) проузроковало промену система. Глобални капитализам и даље испуњава своју основну функцију: увећање профита најбогатијих. Све ово захтева значајно ангажовање друштвених наука у истраживања пандемије COVID-19, посебно са социолошког аспекта, те стога и заснивање посебне социолошке дисциплине - Социологије COVID-19.

У раду се анализира садржај изборног документа тадашње Демократске опозиције Србије "Програм за демократску Србију" (назван и "Уговор с народом"), пре свега она обећања - 10 тачака - која је ДОС представио као акте које ће усвојити „првог дана првог заседања новоизабране Скупштине“. Са дистанце од две деценије могуће је утврдити у којој су функцији била обећања ДОС-а на изборима 2000, да ли су тада дата обећања испуњена и у којој мери, те извести закључак о неуспешности власти ДОС-а и тешким последицама те политике по земљу. У циљу објективизације оцене о неуспешности ДОС-ове политике примењени су критеријуми објективизације напретка и назатка које је својевремено утврдио академик Радомир Лукић.

У раду се даје преглед и врши анализа програмских ставова најутицајнијих партија у Србији у односу на породицу, родитељство, породичну и популациону политику. Указује се на сличности и разлике у партијским опредељењима по овим питањима и чини покушај вршења класификације по основу њихових ставова према породици, родитељству и рађању.

У раду се аргументује теза да је један од оних теоретичара који су уочили процес глобализације, био управо Карл Маркс. Насупрот њему, многи савремени мислиоци су сматрали да је глобализација наступила с падом Берлинског зида (нпр. Гиденс), не увиђајући да је то заправо дуготрајан историјски процес. Тај процес Маркс везује за капиталистичко друштво и за потребу ширења тржишта изван националних граница, с циљем остваривања већег профита. То наравно делује и на све остало што би спадало у идејну надградњу. Према томе, глобализација није процес кога озбиљни научници нису могли да предвиде, већ се ради о процесу који је Маркс предвидео још у XIX веку, терминолошки га означавајући као космополитизам.

Приказ књиге: Душан Чкребић, Коминтерна: бурни догађаји по СФРЈ и Србију, Завод за уџбенике, Београд, 2018, 264 стр.

У раду се, применом оперативне методе анализе садржаја документа, истражују политички ставови политичких партија у Србији у погледу атлантских интеграција. Циљ анализе је да покаже како је и зашто ово питање дошло на политички дневни ред у Србији тек по окончању НАТО агресије на СРЈ 1999. и после петооктобарских промена 2000. године. У периоду који је томе претходнио, ово политичко (војно-безбедносно) питање није уопште разматрано кроз партијске документе. Анаизом се долази до закључка да је подршка атлантским интеграцијама у Србији континуирано опадала и да је данас сведена на програмска опредељена ванпарламентарних странака, што не значи да и у неким парламентарним партијама не постоје фракције које се залажу за атлантске интеграције.

У овом периоду, који је један конституишући период за партијски плурализам у Србији, нема ни једне релевантне политичке партије која се залаже за независност Косова, са изузетком албанских партија на Косову и Метохији које не признају државу Србију нити њен конституционално-политички систем. Чак и Албанске партије из јужног или средишњег дела Србије не траже то, него се само залажу за либерализацију превођења непокретне имовине, са скривеном политичком намером да олакшају исељавање Срба и Црногораца са Косова и Метохије под притиском. Иако националистичка еуфорија није успела да доведе на власт у Србији протагоносте радикалних националистичких идеја, као што је то био случај у свим другим бившим југословенским републикама, са изузетком Црне Горе, сигурно је да су најутицајније парламентарне политичке партије биле износиле радикалне националистичке ставове и захтеве и у својим програмима и у својим дневнополитичким активностима. У исто време треба да се помене да се са развојем и консолидацијом партијског плурализма у Србији један такав радикално-националистички, па чак и шовинистички тон у њиховим програмско-политичким ставовима и опредељењима смањивао, тако да су те политичке партије у Србији одбациле неке од њихових „кључних“ и „трајних“ радикално-националистичких програмских опредељења и намера већ неколико година после њиховог појављивања у 1990-им годинама. У питању није било само одбацивање ових и таквих програмско-политичких ставова и опредељења, него истовремено прихватање потпуно супротних политичких опредељења. Социјалистичка партија Србије показује највећу консистентност у својим програмско-политичких опредељењима у односу на Косово и Метохију, док су друге парламентарне партије знатно промениле своја програмска опредељења.

У спровођењу Интернет јавномњењских испитивања кључни проблем са којим се истраживачи суочавају јесте прављење исправног узорка који одговара реалној популацији која се испитује и стандардима које наука захтева приликом стварања узорка. У неким врстама Интернет испитивања прављење таквог узорка није могуће, док друге врсте то дозвољавају. Постоји и значајно неподударање у броју и особинама корисника Интернета у односу на број и особине реалне популације која се испитује, толико да је у неким земљама, укључујући и Србију, могуће говорити о два јавна мњења: виртуелном и реалном. Развој и степен примене информационо-комуникационих технологија у највећем броју земља данас практично онемогућује спровођење развијенијих научних Интернет испитивања, што код најразвијенијих земаља није случај. Техничко-технолошки развој омогућио је, већ данас, у најразвијенијим земљама света, попут САД, Јапана, Канаде и др. употребу Интернета у спровођењу научних јавномњењских испитивања, што се чини најчешће применом панел-узорка и коришћењем e-mail или применом виртуелног фокус-интервјуа. Када је о Србији реч, употреба интерактивних Интернет анкета на WEB презентацијама представља злоупотребу у сврху утицаја на обликовање јавног мњења, а никако не може представљати поступак научног испитивања јавног мњења.

Осврт на књигу: Љубиша Р. Митровић, Транзиција у периферни капитализам: огледи из социологије глобалних и регионалних промена, Институт за политичке студије, Београд, 2009.

Since the appearing in the bourgeois society, political par­ties have been the basic institutional intermediary between the will of citizens and representative institutions of repre­sentative democracy. Considering the fact that political parties have appeared together with national state, and that these were “made simultaneously with elections and parliamentary proce­dures” (M. Duverger), the question is if in “the global age” (Giddens) the necessity for political parties to per­form the function of political representation stops. Re­garding the Europe, organizational, political and other adaptations of political parties are not comparable with measure of moving the field of making political decisions from national states to Euro-institutions, еven in the case of establishing so-called European parties. The similar situation is with global institutions, like the OUN. On the other hand, the influence of nongovernmental organiza­tions within national states pretending to represent politi­cal subjects strengthens even more, regardless the absence of legitimacy from the citizens and often without the in­ternal election legitimacy within themselves. Their international connecting, involvement in UN and EU bodies, influence to public opinion, pressure for making different state decisions give them political strength and influence that even political parties do not have. On their side, political parties are burdened with problems of political corruption, loss of ideological identity, “con­cern for votes”, which force them additionally into non­principle coalitions for gaining power. All this addition­ally compromise them in the eyes of citizens on whose sup­port they rely and whose interests they should represent. All this lead us to the question if political parties live their last days and if we can imagine democratic institutions that will not be based on party political representation?

У раду се даје резултат анализе програмско-политичких ставова највећих партија учесница парламентарних и председничких избора маја 2012. у вези са решавањем проблема на Косову и Метохији. Примењеном методом анализе садржаја најновијих основних програмских и изборних-програмских докумената ових партија и, по изузетку, изјава њихових лидера и председничких кандидата, дошло се до закључка о еволуцији у погледу партијских ставова у вези са Косо­вом и Метохијом. Сем тога, иако је највише партија и председничких кандидата настојало да проблеми на Косову и Метохији не буде централна тема њихове политичке кампање, истраживањем је утврђено да је управо однос према решавању проблема на Косову и Метохији и перцепција тог односа у бирачком телу Србије, била један од значајних фактора који је определио победника овогодишњих председничких и парламентарних избора у Србији.

У раду ће бити разматран период од осамдесетих година прошлог века, закључно са 2013. годином. Ово се временско одређене поклапа и са вршењем транзиције у нашој земљи, са свим њеним карактеристикама. На основу доступних докумената, података и интерпретација других научних радника који се баве овим питањем покушаћемо да дођемо до аргументованог закључка о томе да ли је албански тероризам на Косову и Метохији првенствено верског (исламског) карактера или се ради о етнополитички мотивисаном насиљу.

Две промене су одредиле промену у програмским ставовима политичких партија у Србији у односу на проблеме на Косову и Метохији: а) стављање јужне српске покрајине под привремену управу Организације Уједињених нација (ОУН) 1999. године, која је омогућена Резолуцијом 1244 Савета Безбедности Уједињених Нација и чиме је окончана агресија НАТО на нашу земљу, а истовремено читав политички процес решавања овог проблема максимално интернационализован, и ОУН потпуно увучене у наставак његовог решавања; б) Петооктобарске политичке промене у Србији 2000. године довеле су на власт оне политичке партије које су у претходној деценјии биле опозиција, и у таквом статусу нису се много, чак уопште, изјашњавале о косовским проблемима, а када су то чиниле углавном су пратиле ставове западних влада по том питању, па се сазнањем те чињенице може разумети и једнодеценијска еволуција њихових програмско-политичких ставова од залагања за укидање аутономских покрајина у Србији, уз предлагање читавог спектра радикално-националистичких и шовинистичких мера, до залагања за широку покрајинску аутономију. Многе политичке партије у Србији су званично усвојиле потпуно нове политичке програме у првим годинама 21. века. Оне које то нису урадиле, извршиле су ревизију постојећих програмских докумената кроз различите конгресне резолуције, декларације и сличне документе. Многи мање или више екстремни захтеви са почетка последње деценије 20. века испоставило се да су били не само популистички, засновани на говору мржње, него и нереализујући. Међутим, одбацивање таквих ставова је у случају неких партија водило у супротност, што им је прибавило позицију антисрпског програма са ставом који је фаворизовао признавање независности Космета. Осим таквих партија, још неке нове партије настале након Петог октобра у Србији заступају такав став. Идентификација таквих политичких ставова у „не-мањинским партијама“ (партијама које не представљају само националне мањине) пре 5. октобра 2000. године било је незамисливо у Србији. Историјски низ догађања потврдио је озбиљност основе програмских ставова оних политичких партија које су доследно заступале примену аутономије Космета у Србији. Имајући то у виду, било би оправдано закључити да ће напор за сачување Косова и Метохије у Србији наставити да буде један од глобалних друштвених циљева у Србији, са циљем да се овој покрајини да статус суштинске аутономије.

У раду се прати еволуција правног положаја политичких партија у нашој земљи, од времена њиховог настанка до наших дана. У том смислу, анализира се уставни и законски положај по­литичких партија у Краљевини Србији, Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, Краљевини Југославији, Демократској Федеративној Југославији и Федеративној Народној Републици Југославији у временском распону од 1881. године када је донет први закон о зборовима и удружењима Краљевине Србије до 1963 године го­дине када је угашен последњи страначки лист у социјалистичкој Југославији. Промене у правном положају политичких странака у нашој земљи, одржавале су дубље друштвено-политичке промене у процесу демократизације.

Методолошки се аргументују разлози немогућности опстанка традиционалне дијалектичке дихотомије политичких партија на левицу и десницу у савременом добу и нужности њеног прерастања у класификацију. Наглашава се темпорални и географски карактер појмова партијске левице и деснице, те указује да су и у случају класификације, без обзира на број њених чланова, нарушени принцип доследности, с обзиром да се критеријум деобе мењао током историје, али и критеријуми потпуности, исцрпности, међусобне искључивости група истог нивоа и довољне дискриминацијске способности, који сви представљају методолошке захтеве за правилно спроведене класификације. У XXI веку је потребно извршити поново препознавање политичких идеја и практичног деловања политичких странака и назвати га таквим именом које би истински одражавало њихова суштаствена обележја.

Argumentation in favor of the attitude on exceeding the long ago established division of scientific researches to qualitative and quantita­tive is discussed in the work. Considering the attitude of materialistic dialecticians that every scientific research must deal with a subject, the attitude is represented according to which it is impossible to perform any quantitative research without prior establishing the quality that is being investigated. Since nothing cannot be investigated, but always only something, it means that it is necessary to establish precisely (to define) the quality that is being researched and to do this it is necessary to perform an adequate research. This is valid for all researches, including measuring, for which it is considered in the literature that these are only quantitative researches. It is shown on the example of designing two instruments for measuring successfulness of political parties the scale and the quotient of party successfulness and the Bogardus's scale of social distance On the other hand, even the expressively qualitative research methods (e.g. qualita­tive content analysis, case study, method of biography, etc.) as the rule comprehend certain quantifications. Aiming to methodological correctness, it would be the most accu­rately to consider as surpassed the existing dichotomy to qualitative and quantitative research, and to establish typology of scientific researches to qualitative-quantitative (prevailing element is qualitative) and quan­titative-qualitative (prevailing element is quantitative) researches, de­pending on which element in the research is more dominant, with clear establishment of their interconnection.

У раду се износе резултати теоријско-емпиријског истраживања односа процеса транзиције и модернизације. У методолошком поступку примењена је теоријска анализа класичних схватања о модернизацији и њеним вредностима, као и секундарна анализа садржаја емпиријских података о резултатима процеса транзиције, пре свега на примеру Србије. Основна теза која се испитивала јесте да је транзиција, иако спровођена и идеолошки образлагана као модернизација, заправо представљала антимодернизацијски, неоконзервативистички процес у транзиционим друштвима, што се добро уочава у појединим сегментима друштвеног кретања у Србији после 2000. Она је истраживањем и потврђена.

У раду се разматра покушај вршења лустрације у Србији са становишта њене националне безбедности. Уз анализу суштинских различитости између Србије и пост-реалсоцијалистичких земаља у којима је она извршена, аутор указује на могуће последице, пре свега, по националну безбедност Србије, да је лустрација, као део транзиције, била спроведена на основу донетог Закона о одговорности за кршење људских права који је 2013. престао да важи.

Рад је заснован на емпиријском истраживању етничке дистанце, применом класичног инструмента мерења – Богардусове скале, учетворогодишњем периоду у три временске тачке: 2009, 2012. и 2013. године, на квотном узорку студената Приштинског Универзитета са седиштем у Косовској Митровици. На основу ових мерења, несумњиво је утврђено да поред релативне трајности утврђених диспозиција, ставови студенатапрема пожељности сарадње са појединим народима показују осцилације које је могуће довести у везу са повећавањем политичких тензија, нестабилности и неизвесности даљег живота на овом подручју. На то упућују резултати према којима студенти традиционално исказују велику дистанцираност према албанском народу, као и према припадницима више етноса који су некада чинили конститутивне народе Југославије (СФРЈ). Такође, забележени су високи скорови етничке удаљености студената према припадницима појединих европских народа чије државе имајукључну улогуу покушају наметања решења статуса Косова и Метохије.

У раду се разматрају политички ставови главних политичких партија у Србији у вези са питањем Косова и Метохије током кампања за парламентарне изборе у Србији 2014. и 2016. године. Циљ је да се укаже на промене у ставовима по овом питању, до којих је дошло након прекомпозиције политичке сцене у Србији после 2008, посебно након потписивања тзв. Бриселског споразума 2013. Применом методе анализе садржаја документа на програмске ставове политичких партија у Србији или на „програмске говоре“ њихових лидера, дошло се до закључка да се питање Косова и Метохије више од српских политичких партија не третира једнообразно, већ да је могуће уочити скалу различитог третирања проблема наше јужне аутономне покрајине: од тога да се ради о најважнијем националном и политичком питању Србије до тога да се оно третира у склопу евроинтеграција Србије и као спољнополитичко питање. Оваква ситуација је свакако политички, државно и национално штетна за међународну политичку позицију Србије у вези са заштитом њеног територијалног интегритета на Косову и Метохији.