Тијана В. Речевић
,,ЕВРОПЕИЗАЦИЈА” КОЛЕКТИВНОГ СЕЋАЊА: СЕЋАЊЕ НА ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ У ПРОШИРЕНОЈ ЕВРОПСКОЈ УНИЈИ
Иако се процес изградње колективних сећања најчешће смешта у оквире домаћих ,,арена сећања”, најдинамичнија препакивања историјских наратива у протеклој деценији се нису одвијала унутар државних граница, већ на нивоу политике сећања Европске уније (ЕУ). Далеко најважнију, па и парадигматску промену у политици сећања ЕУ представља растућа институционализација и промоција тзв. политике антитоалитаризма, засноване на повлачењу својеврсног знака једнакости између нацистичких, фашистичких и комунистичких злочина. Циљ овог рада је да укаже на ову промену, те да истражи иницијалне последице овакве ,,европеизације” колективних сећања држава чланица везаних за Други светски рат и тоталитаризме који су обележили ратни и послератни период. Основна теза овог рада је да тежња ка изградњи паневропског историјског наратива о Другом светском рату није само неодржива, већ и потенцијално опасна. Да би постала универзална и била усвојена, норма антитоталитаризма је морала да буде ,,денационализована” и очишћена од партикуларних историјских контекста. Са друге стране, да би била примењена у сваком појединачном друштву, она мора да буде изнова реконтекстуализована. Управо вакуум који настаје оваквом деконтекстуализацијом и реконтекстуализацијом колективних сећања отвара простор за злоупотребу европске политике антитоталитаризма од стране ревизионистички расположених националних политичких елита, и то неретко у сврхе дијаметрално супротне оснивачким циљевима Уније. Емпиријску потврду ове тезе рад пружа кроз анализу случаја Хрватске, показујући како хрватске политичке елите успевају да ову политику искористе или као легитимацијску основу или као накнадно оправдање домаћих ревизионистичких тенденција које иду у правцу релативизације хрватске фашистичке прошлости.
УТИЦАЈ ХРВАТСКОГ УЛАСКА У НАТО И ЕВРОПСКУ УНИЈУ НА БЕЗБЕДНОСТ БАЛКАНА
Чланство у НАТО-у и Европској унијије Хрватској донело нова права и обавезе на пољу безбедности, што се одразило на безбедност читавог Балкана. У анализи ових последица аутор полази од две теорије копенхашке школе безбедности: теорије регионалних безбедносних комплекса (ТРБК) и секторског приступа безбедности. Проматрањем безбедносне архитектуре Балкана кроз ТРБК, дошло се до закључка да је Балкан део европског безбедносног комплекса унутар кога, због неједнаког успеха у евроатлантским интеграцијама, постоји и Западни Балкан као својеврстан регионални безбедносни поткомплекс. Како нерешени посткомфликтни проблеми нису нестали чланством у НАТО-у и Европској унији, Хрватска није ,,отишла“ са Западног Балкана, већ се данас налази на пресеку две безбедносне заједнице, једне зреле и једне незреле. Ипак, позиција Хрватске на Балкану јесте ојачана, што представља безбедносни изазов за сваки од пет сектора безбедности. Будући да све преостале балканске земље желе у Европску унију, а већина и у НАТО, да ли ће се овај изазов претворити у претњу или у шансу зависи од тога да ли ће Хрватска употребити или злоупотребити своју нову позицију.
