Др Тијана Перић Дилигенски

Тема овог научног рада смештена је у домен друштвене аномије. Ефекти деловања појавних облика друштвене аномије изазивају друштвену ентропију и указују на трајну актуелност теме. Друштвена аномија разара друштвене процесе, обезвређује институције и девастира темељне вредности на којима почива заједница, па је Друштвени значај истраживања неупитан. Научна оправданост садржана је у потреби да се појаве и процеси из домена друштвене патологије расветле. Циљ истраживања је да се посматране појаве: дефинишу, класификују, систематизују и да се понуде оптимална решења за њихово превазилажење. Рад за Предмет истраживања има: откривање и дефинисање појавних облика друштвене аномије, указивање на штетност деловања ових неформалних oблика друштвеног понашања, као и давање предлога решења за превазилажење настале ситуације како би се штетна деловања отклонила. Аутори у раду полазе од: метода посматрања, анализе садржаја, развојног метода, упоредног приступа, метода унакрсних култура те низа метода из правних наука. Предметни оквир истраживања креће се у простору: социологије, социјалне патологије, политичких и правних наука.

Рад је усредсређен на нормативну анализу антикорупцијског институционалног инжењеринга у државама насталим на подручју бивше Југославије. На темељу анализе садржаја националних антикорупцијских нормативних аката постјугословенских република долази се до налаза о институционалној логици сузбијања корупције као неформалне институције и системске девијације. Учинци превентивног и репресивног сузбијању корупције у постјугословенским републикама указују да се најбољи резултати у институционалном дизајну постижу конституисањем нових независних институција уместо редизајнирања постојећих. Компаративна искуства кривичноправних реакција на коруптивне облике криминалитета указују на диспропорцију између броја аката које доносе репресивни органи (број кривичних пријава, подигнутих оптужница и правоснажних осуда) и одсуство статистичких података о броју процесуираних јавних функционера.

Правни нихилизам се у тексту рада поима као селективна, произвољна и неформална политичко-командна примена права која резултира његовом злоупотребом. Као правни нихилисти детектују се политички актери, правосудни функционери и грађани и све њих карактерише дефицитарна правна свест која се огледа у непоштовању или релативизовању правних норми и вредносних судова инкорпорисаних у њих. Након теоријских промишљања о правном нихилизму као појавној манифестацији неправне свести, у раду је портретисана практична страна овог феномена примарно кроз руски а секундарно и кроз српски архетип. Закључује се да се правни нихилизам јавља у амбијентима правне несигурности, ауторитарних тенденција и поданичке политичкокултурне матрице. Као парадигматични примери наводе се Русија и Србија као државе у којима налог владавине права и етос грађанске облигације никада није истински заживео.

У раду је анализиран сукоб интереса јавних функционера као par excellence форма корупције у државама насталим на подручју некадашње Југославије. Применом упоредноправног метода коаутори су анализирали варијетете у нормативном и институционалном дизајнирању концепта сукоба интереса носилаца јавних овлашћења у позитивном антикорупцијском законодавству Србије, Хрватске, Словеније, Црне Горе, Македоније, Босне и Херцеговине. Налази рада потврђују да је превенирање сукоба интереса у државама обухваћеним узорком интернационализована категорија, изнуђена механизмима условљавања Европске уније.

Наше истраживање се превасходно фокусира на питање да ли су судови политички актери и у чему се огледа улога политичког у европском и америчком моделу примене права. У страницама које следе аутор који изворно долази из правног домена, настојаће да објективно анализира импликације судске акције (при­мене права) на политику и политички систем и vice versa. У том правцу компаративно анализирамо англосаксонску и европску литературу и праксу о односу политике и судова, о интеракцији судова и законодавца и о утицају политичких интересних група на судовање. Наведене истраживачке јединице критички се осврћу на политичку и вредносну неутралност судске функције, судске професије и најзад, судске одлуке. У раду се испитују узроци непопуларности ове теме у европској литератури и, с друге стране, хиперпродукција чланака и студија на исту тему са друге стране Атлантика.

У овом раду аутори анализирају реформу правосуђа у Србији, која се спроводи у процесу приступања Србије Европској унији. Посебно је издвојен период од 2008. до 2012. године, иако се почеци реформе правосуђа могу идентификовати од 2001. године. Рад је подељен на два основна дела. У првом делу се укратко износе основни подаци о реформи правосуђа, при чему је посебна пажња посвећена избору носилаца правосудних функција. У другом делу су аутори разматрали утицај процеса европских интеграција на реформу правосуђа у Србији, анализом докумената које су усвојиле Европска унија и Србија у процесу приступања Србије овој међународној организацији. На основу свега изнетог, аутори изражавају бојазан да уплив политике на судство није прошлост, и да „реформа реформе“ правосуђа неће допринети његовој независности и непристрасности.

Приказ књиге: Петар Матић, Редизајнирање локалне самоуправе, Институт за политичке студије, Београд, 2012.

У раду је анализиран феномен политичке корупције, њени појавни облици, утицај који остварује на политичке институције, као и механизми за борбу против ове системске девијације у коор­дината политичког система постсоцијалистичке Србије. Ову државу запљускује четврти талас демократизације и институције њеног политичког система још увек нису демократски консолидоване, што их чини рањивима и подложним корупцији на највишим државним нивоима. Као најзначајније коруптивне агенсе аутор овог рада мапира политичке партије, законодавно тело које доноси за­коне по диктату политичких и приватних интересних кругова, као и судске и тужилачке инстанце које праве коперниканске преокрете у предузимању кривичног гоњења и спровођењу антикоруптивне стратегије, у зависности од директива политичких интересних картела. Да би дошло до сузбијања политичке корупције, у оквиру нормативног дизајна, потребно је укинути корпус дискреционих права и тиме спречити арбитрарност у процесу доношења политичких одлука.

Предмет анализе овог рада је концепт државе из перспекти­ве неомарксизма. Неомарксизам као теоријски супститут маркси­зма наставио је да негује марксистички концепт државе са варијететима који завређују посебну анализу. У оквиру неомарксизма не постоји консензус о јединственој теорији државе, већ се јавља тензија између две теоријске позиције, чије су полазне премисе у раскораку. Инструментализам, оличен у опусу Ралфа Милибанда полази од парадигме модерне државе као државе у капиталистичком друштву и он позиционира у други план структуру друштва. За разлику од ове позиције, структурализам Никоса Пуланцаса даје примат структури и подвлачи да је модерна држава ништа друго, до капиталистичка држава. Пуланцас пледира за полуаутономну позицију државе, која у крајњој инстанци задржава класни детерминизам.

Овај рад описује анатомију антикоруптивне парадигме у Републици Србији, која је скопчана са процесом међународних интеграција, пре свега са процесом придруживања Србије Европској унији. Рад је подељен у две тематске целине. У првомделу рада аутор анализира постојеће нормативне антикоруптивне капацитете Републике Србије, пре свега фокусирајући се на анализу Националне стратегије за борбу против корупције у Републици Србији (2013-2018) и на анализу сета антикоруптивних закона. Други део рада је посвећенинституционалној анализи антикоруптивних механизама коју карактерише постојање великог броја међусобно неусаглашених антикорупцијских тела.

У раду је анализирана актуелна мигрантска криза, кроз историјске, нормативне и институционалне корелате. Рад је конципиран у две истраживачке јединице. У првој, коаутори анализирају нормативни дизајн међународних миграција и понашање европских институција у актуелној кризи. Аутори полазе од тезе да миграциону платформу Европске уније карактерише одсуство системског приступа, ad hoc реакције и давање приоритета очувању европских и националних граница у односу на заштиту људских права. Друга истраживачка целина посвећена је анализирању улоге Србије у међународним мигрантским токовима, који су се слили у Европу током 2015. године.