Татјана Драгичевић Радичевић
НОВА ДИМЕНЗИЈА ПОЛИТИЧКЕ ЕКОНОМИЈЕ КРОЗ ПРИЗМУ РАЗВОЈА ДРУШТВЕНЕ ТЕОРИЈЕ
Изазови економске мисли, као што су индустријска револуција, интернационализација пословања довели су до алијенације у економским односима, класним поделама, успостављања различитих циљева и интереса појединих учесника економских активности и укључивање иновативног приступа у развоју економије. Од економије појединца, у којој је материјализација играла минималну улогу, преко економије обима, економије информације и знања, дошли смо до економије мозгова, у једном дијалектичком процесу „негација негације“. Са једне стране имамо висок степен друштвено-економског развоја, док са друге стране долази до занемаривања појединца у економским односима и његову подређеност општим колективним интересима. На тај начин врaћамо се познатим постулатима политичке економије, односима појединца и његовог рада и надокнаде, али и питањима правичне расподеле новостворене вредности, чије су темеље поставили Смит, Рикардо, а касније надоградили Малтус, Мил, Џевонс, Маркс и Енгелс. Дакле, нова призма економске мисли, презентована кроз овај истраживачки рад, бави се питањима хуманизације данашње економије кроз економску социологију, али и ренесансу нове политичке економије, првенствено сагледавајући питања новостворене вредности, њене правичније расподеле, класних подела, материјализације и комплементарности циљева и интереса појединаца у друштву, као ствараоцима нове вредности. Закључак јесте да нова призма економске мисли треба да рефлектује комплементарност економије као науке са друштвом у целини, а с обзиром да економски субјекти, њихови циљеви и интереси имају значајну улогу у напретку и развоју друштва у целини.
КОРПОРАТИВНИ КАПИТАЛИЗАМ, КРАЈ ЈЕДНЕ ДОКТРИНЕ - АПСТРАКЦИОНИЗАМ ИЛИ КРЕАТИВНА ДЕСТРУКЦИЈА
Капитализам као уређење своју егзистенцијалну функцију започиње напуштањем феудалног уређења, од средине 16. века. Прошао је кроз три фазе: трговачки капитализам (XVII и XVII век), индустријски капитализам (XIX и XX век) и корпоративни или транснационални капитализам. Након индустријске револуције развојни пут капитализма улази у фазу акцелерације. Убрзава се производња и стопа раста, али и прометна фаза изражена кроз потрошњу. На тај начин долази до убрзања репродуктивног циклуса, који капитал дели на новчани и предузетнички. На тај начин, наглашава се улога финансијског тржишта, хартија од вредности и берзе. У фази индустријализације започиње процес отуђења радника од ефеката уложеног рада, управо кроз машине чији је он креатор, и власника од сопственог капитала. Фром истиче да управо у капиталистичком начину производње, доминирају појединачни циљеви (радник, менаџер, власник), и да се у њему они зову закони тржишта, а у сваком другом имали би синоним у анархији. Такво отуђење доводи до потпуне реификације човека и апстраховања човека не само од других већ и од самог себе. Човек постаје пројекција ирационалног зависника од материјализоване форме духа зване новац. Гигантске корпорације, географски и функционално распрострањене, еталон су корпоративног капитализма. На страни капитала долази до степена отуђења у смислу његових улога и начину коришћења. Висок степен кредитног финансирања обезбеђује зависност од финансијских тржишта, па и повећава могућност појаве економских криза. У свом еволутивном развоју капитализма, носиоци привредне делатности су постајали све сложенији и гломазнији, па је и систем отуђења постајао све израженији код свих субјеката (радник-менаџер-власник). Такође, јавља се дилема да ли постоји граница производње и потрошње или њихова корелација условљава бесконачно повећање претераних шпекулација, што и убрзава процесе противречности и изазивања економских криза светских размера и ствара претпоставке и елементе капиталистичког нихилизма. У том смислу, отвара се дилема да избор неће бити између корпорација и њихових конкурената, већ у начину избора у правцу побољшања социјалних и економских резултата агрегата крупних корпорација. Са једне стране отварају се нове форме етичких и моралних норми, али и поставка нових вредности, манифестована кроз разне видове реформи у системима дру штва. Рад као покретач производних односа, могуће је посматрати не само са аспекта продуктивности, већ и етичких и моралних принципа. Односно, данашња дешавања указују на проблем изналажења трајног решења у виду нове етичке доктрине, која за свој циљ има преиспитивање објективних домета и историжских ограничења капиталистичког начина производње. У том поимању норми и вредности „капитализам једе своју децу“.
