Др Стеван Рапаић

Србија и Русија су земље које деле дугу и сложену историју политичких, економских и културних веза. Њихови односи додатно постају комплекснији након избијања кризе у Украјини, која је генерисала бројне импликације по шире међународне односе, те тако и по односе између две државе. Супротстављање Русије и Запада створило је нове изазове спољној политици Србије позиционирајући је између стратешког спољнополитичког циља прикључења ЕУ и традиционалног пријатељства са Русијом. Овај чланак има за циљ да анализира стање и да приказ односа Србије и Русије од почетка и током кризе у Украјини. Рад ће испитати главне области сарадње између две земље, са посебним фокусом на политичко-економске односе у овом периоду. Рад се ослања на различите изворе, као што су званичне изјаве и документа, медијски извештаји, академске студије и истраживања јавног мњења.

Dans cet article, les auteurs tentent de présenter systématiquement l'évolution des relations économiques entre la Serbie et la France. Pour cela, les auteurs partent d'une revue de l'histoire des relations économiques, nécessaire à la compréhension du contexte contemporain. La revue historique comprend une analyse des relations économiques entre la Serbie et la France à travers les étapes suivantes : 1. 1878-1918 ; 2. 1918-1939 ; 3. 1945-1991, et 4. 1991-2000. Les tendances contemporaines sont examinées pour la période allant des changements politiques en Serbie en 2000 jusqu’au 2020. L'histoire des relations économiques indique l'importance du niveau de coopération économique pour le caractère des relations politiques globales entre les États. Presque en règle générale, on peut remarquer qu'un niveau plus élevé de coopération économique a entraîné l'amélioration des relations politiques entre les deux pays, et vice versa, et que les années ’90 représentent la période des relations économiques et politiques les plus faibles de l'histoire de relations entre la Serbie et la France. Avec ce niveau de relations économiques, on est entrée en un nouveau millénaire. L'observation de la période postérieure aux années 2000 indique cependant l'amélioration des relations économiques entre les deux pays, observée à travers les relations de commerce extérieur et le mouvement des investissements directs étrangers (IDE). La base de l'amélioration des relations est la libéralisation des relations commerciales entre la Serbie et l'Union européenne (UE) réalisée par la conclusion de l'Accord de stabilisation et d'association (ASA), ainsi que l'arrivée d'entreprises françaises en Serbie, qui a été lancée au début des années 2000 avec l'ouverture de l'économie serbe. Cette évolution est à la base d'attentes optimistes quant à une coopération économique productive entre les deux pays dans les années à venir.

Овај рад се бави анализом институционалних детерминанти као подстицајних мера за привлачење страних инвестиција у Републици Србији. Посебна пажња се посвећује институционалним факторима као што су политичка и економска стабилност, ниво корупције, ефикасност судства, затим стабилан и поуздан, уједно и транспарентан законски оквир, којима се покушава објаснити понашање страних инвеститора приликом избора дестинације у коју желе инвестирати. У раду ће се показати да се институционални недостаци Србије покушавају надоместити политиком субвенционисања, чија се економска ефикасност доводи у питање, а последица је управо институционалне неефикасности српског политичког и економског система. Основна интенција рада је да указивањем на институционалне препреке за већи прилив страних инвестиција, понуди и јасне смернице за развој мера и механизама за привлачење оних страних инвеститора, извозно оријентисаних, а који дугоорочно планирају да остану у Републици Србији.

Рад анализира стање и структуру привреда земаља Западног Балкана, њихове економске карактеристике, као и њихов међусобни утицај, који је првенствено изражен кроз спољнотрговински аспект и деловање унутар споразума CEFTA 2006. Приказујући основне макроекономске индикаторе, као и структуру извоза и увоза Албаније, Босне и Херцеговине, Црне Горе, Северне Македоније и Србије, односно њихове најзначајније спољнотрговинске партнере, аутор даје упоредну анализу стања привреда држава Западног Балкана и образлаже доминантну улогу Србије у овом региону. И поред чињенице да све посматране државе највише тргују са ЕУ, Србија се издваја као њихов други најзначајнији спољнотрговински партнер. Аутор открива место и улогу Србије у привреди Западног Балкана, доказујући њену лидерску позицију у регионалној трговини. Као највећа привреда региона и највеће тржиште Западног Балкана, Србија је трговински доминантна у оквиру споразума CEFTA 2006, а осим тога издваја се и као неприкосновена у привлачењу страних директних инвестиција. Аутор у раду образлаже и основне недостатке српске привреде, али и одговара на питање зашто и поред прилива страних директних инвестиција од преко 22 милијарде евра, само у претходних десет година, Србија није успела да оствари значајан привредни раст.

У тренутку писања овог текста још увек су на снази царине од 100% које је влада у Приштини увела на робу пореклом из Србије и Босне и Херцеговине. Имајући у виду да су поред ове царинске мере, власти у Приштини решиле да укључе и нецаринске баријере, односно административне мере којима се у потпуности спречава увоз српске и босанско-херцеговачке робе, можемо рећи да су на снази санкције Приштине према Србији и Босни и Херцеговини. Последице ових мера значајне су не само за привреду Србије, већ и за регион, а поставља се и питање да ли је овим ЦЕФТА практично престала да постоји? Сматрајући да је трговина једно од основних питања не само економских односа, те да је тренутно камен спотицања у преговорима Београда и Приштине, први део рада представља приказ структуре и динамике трговине између Србије и Косова*, као и анализу чинилаца који су довели до увођења дискриминаторних царина. Посебна пажња у раду посвећена је могућностима које стоје на располагању Републици Србији да одговори на уведене санкције Приштине. Друго важно питање које се намеће све чешће као тема и препрека у преговорима Београда и Приштине, тиче се друштвене и јавне имовине на Косову и Метохији, односно спроведених и планираних својинских трансформација друштвених и јавних предузећа. У том смислу, циљ рада је да укаже на могућности истицања нерешених имовинских проблема у процесу преговарања, посебно имајући у виду актуализацију економских питања у протеклим месецима и последице које по дијалог има пропуштање претварања ових проблема у конкретне преговарачке захтеве.

О страним директним инвестицијама се пуно говорило у деценији која је за нама. Ова врста кретања капитала представљена је у јавности као најефикасније средство у борби против незапослености и сиромаштва у Србији. Сматрајући да је утицај страних директних инвестиција највидљивији и најзначајнији управо на локалном нивоу, где се јасно могу уочити разлике у квалитету живота локалне заједнице, аутор се определио да своје истраживање веже за локални економски развој града Новог Сада. Овај град је изабран, јер представља позитиван пример у привлачењу страних директних инвестиција, од којих је само у нефинансијски сектор стигло преко 2,5 милијарде евра у посматраном периоду. С тим у вези наше основно истраживачко питање гласило је: Да ли су стране директне инвестиције допринеле привредном развоју града Новог Сада? Теза од које полазимо гласи да не постоји нужна каузалност између страних директних инвестиција и локалног економског развоја, односно да стране директне инвестиције неће самим својим присуством, проузроковати ефекте преливања на локалну привреду. Ово смо успели и да докажемо путем корелационе анализе на нивоу града Новог Сада. Наиме, добијене вредности Пирсонових коефицијента корелације између прилива страних директних инвестиција и индикатора економског развоја у Новом Саду недвосмислено показују да између ова два кретања не постоји изражена линерана веза. Као индикатори локалног економског развоја коришћени су демографски подаци, подаци о запослености и зарадама, као и подаци који се односе на приходе буџета локалне самоуправе. Истраживање смо временски ограничили на период од 2001. године, када је држава почела да либерализује своју инвестициону и спољнотрговинску политику, па до краја 2013. године.

Србија је једна од држава које имају либералну политику када је у питању привлачење страних директних инвестиција. Ова либерална политка подразумева изједначеност страних инвеститора са домаћим, а у неким аспектима и њихову фаворизацију. Иако је неспорно да мала држава као што је Србија, мора да се великим делом ослања на стране директне инвесиције на путу свог економског развоја, ипак свака од тих инвестиција мора бити пажљиво размотрена пре него што се и оствари. У овом раду, аутори ће се осврнути како на досадашњу праксу привлачења СДИ, тако и на Закон о улагањима, као нормативни акт који се бави примарно управо инвестицијама, па међу њима и СДИ. Основна теза овог рада тиче се како самог Закона о улагањима тако и степену његовог утицаја на политику привлачења СДИ. Нашу тезу о лимитираности утицаја Закона о улагањима и променама које нови доноси када је у питању прилив СДИ темељимо не на квалитетима или недостацима самог Закона (на које ћемо се такође осврнути) већ пре свега екстерним системским факторима, као што су транспарентност, корупција и владавина права.