Снежана Грк

Национална економија и политика улазе у турбулент­но раздобље. Интерна и екстерна стабилност земље и даље ће бити неизвесна, и под сталном контролом међународних експерата. Економски модел базиран на високој државној потрошњи, увозу и задуживању у иностранству је неодржив. Ако се тај модел веома брзо не промени уследиће крах економског система у Србији. А корупција и криминал који владају на овим просторима удаљиће Србију од Европске уније.

Аутор овога рада детаљно и критички анализира зашто је Србија економски овде где јесте; ко је крив за то; и како даље. Најважнији налази овога истраживања су следећи. Естрадни економисти заваравају народ. Стање у економији и друштву је више него забрињавајуће. Ако се најважнији економски задаци не остваре у кратком року, а они су оштро смањење буџетског дефицита и заустављање раста јавног дуга, уследиће најгори сценарио за државу. Антикризне мере Владе Републике Србије неће дати жељене резултате, будући да не постоји спремност владајуће коалиције да се енергичније и доследније определи за дубље и темељне реформе јавног сектора. Не могу се више одлагати реформе пензијског, образовног и здравственог система, као и унапређење ефикасности јавних инвестиција и субвенција. Понуђене антикризне мере само привремено одлажу проблеме и замагљују стварност, али Србију гурају у клопку економске катастрофе. Политичари не могу да промене економско стање у земљи, јер немају новац. Они само управљају колективним емоцијама друштва, избегавајући да отворено кажу да je држава пред банкротом.

Највећи проблеми са којима се Србија суочава јесу неефикасна државна бирократија, политичка култура елите и висок ниво корупције. Укупна економска ситуација у Србији је тешка због крхких макроекономских и економских перспектива. Посебно забрињава изузетно низак ниво инвестиција, растући спољнотрговински дефицит, растући буџетски дефицит, немогућност раста извоза и сервисирање дуга. Ако не буде задовољавајућег прилива акумулације из иностранства наступиће криза у сервисирању дуга која ће се рефлектовати на привредну кризу. Довођење земље на ивицу економског краха због макроекономске нестабилности која би се рефлектовала на привредну кризу са рецесијом и која би се веома брзо проширила и на финансијску нестабилност не оставља довољно маневарског простора за за деловање српској власти. Неизвесно је каква ће бити судбина ове земље када више ништа не буде имало у њој да се прода. Једини излаз су нови кредитни аранжмани са међународним финансијским организацијама, а посебно са ММФ.

Србија има читав сет проблема. Они се огледају у великим проблемима са корупцијом, у нерешеним политичким тешкоћама, у лошој економској ситуацији. Низ фактора озбиљно прети да угрози стање у економској сфери. То су страх од: инфлације, дефицита платног биланса, ве­ликих спољних и унутрашњих дугова, политике девизног курса, изузетно ниског нивоа инвестиција, растућег буџетског дефицита, немогућности раста извоза и сервисирања дуга, незапослености, сиромаштва, социјалне неједнакости и сл. Највећи проблеми са којима се Србија суочава јесу висок ниво корупције, неефикасна државна бирократија, политичка култура елите. Стога се мора одлучно и истрајно радити на обуздавању инфлације, смањењу јавне потрошње, чвршћој фискалној, оштријој монетарној и строжијој политици дохотка, озбиљној структурној реформи реалног, то јест привредног сектора, али и државног сек­тора.

Данас живимо далеко од савршеног система, јер је идеологија слободног тржишта створила такав тип привреде и друштва у којем је профит постао примарни циљ. Слободно тржиште је до­вело до велике економске несигурности радника, јер је човек као појединац постао најобичнија роба. Од трошења које служи акумулацији дошли смо до обрнутог процеса људи требају штедети ради социјалне неизвесности. Криза је довела људе у неизвесност, у којој су сва богатства релативна. Човек јако брзо може изгубити посао и социјалну сигурност. То производи увећавање броја сиромашних као и оних који се великом брзином приближавају граници сиромаштва. Сиромашни ће постати још сиромашнији, а богати још богатији. Та изражена поларизација становништва ће повећати сиву економију и криминал. А ако криза дуже потраје социјални и политички немири су незаобилазни. Ради тога су неопходне државне интервенције. Дакле, држава мора реаговати како не би системска финансијска криза дуже потрајала и дубље се рефлектовала на економску, социјалну, културну и моралну кризу.

Порука овде изнете анализе, о курсу као параметарској функцији економске политике, јесте да је данас примарни проблем у Србији тај да се антиинфлациона политика не може више водити одвојено од развојне политике. Ниједна концепција стабилизације не може да успе уколико није усмерена у правцу подстицања производне активности, раста производње и ширења инвестиционе базе. На веома кратак рок влада може мало шта да уради на плану курса, али може на дужи рок променом своје економске политике. На кратак рок на курсу може много да уради централна банка, иако њој курс није приоритет. Централној банци је на првом месту инфлација.

Порука из истраживања у овоме раду јесте: да за отклањање проблема финансирања социјалних и пензионих фондова ће у наредној деценији или две “увезена” радна снага бити покретач развојног производног циклуса. То је једино решење да се донекле ублаже негативне последице вођења више деценијски лоше економске и демографске политике у Србији, а које се рефлектују на јако неповољну сразмеру броја запослених и пензионера. Дакле, жељени привредни развој Србије може да се обезбеди преко већег прилива страних и домаћих инвестиција, применом нове технологије и запошљавањем високообразованих кадрова из земље и иностранства. То је уједно услов да се створе стабилни извори прихода за државу и социјалне и пензионе фондове. Али, пошто пензије нису искључиво ствар државе оне ће зависити и од догађања на тржишту и од понашања појединаца. Спровођење реформе пензионог система највише ће зависи од политичке воље за његову реализацију.

Финансијска и економска криза у свету последица је много дубљих поремећаја и назнака опаснијих трендова. Србија је ушла у економску кризу много пре избијања последње светске финансијске кризе. Земља ће осећати дуготрајне последице сопствене кризе због спорих структурних реформи и погрешне макроекономске политике, каква се водила. Висока државна потрошња, увоз и задуживање у иностранству неће више бити могући због тога што ће и земље од којих Србија зависи још осећати последице кризе. Додатни проблем је што су на помолу нове кризе великих размера у свету, због скока цена хране, а следеће ће бити због недостатка неког ресурса као што је вода за пиће или енергија. Нове кризе ће се манифестовати на различите начине на разним континентима. Србија која јесте део Европе и света мора сопственим моделом макроекономске политике да се одбрани од негативних фак­тора који ће тек доћи из екстерног окружења, али и да се одупре факторима који су деценијски генератор интерне кризе. Економски проблем Србије нису локалне последице глобалне кризе, већ је проблематичан њен модел раста. Корени вођења деструктивне националне економије и поли­тике су дубоки. А нове турбуленције на економској сцени Србије изазване новим кризама ће бити учестале и дуготрајне и додатно ће погодити реални сектор и становништво. Нова социјална и дужничка криза ће дубоко погодити највећи део предузећа, радника, потрошача и кредитора. Догађаји који ће уследити још више ће изоштрити друштвену и политичку кризу. У време када се Европа и свет суочавају са новим кризама намеће се питање: да ли је Србија каква је данас потребна Европској унији?

Веома упозоравајућа лоша економска ситуација у Србији наметнула је потребу да Влада Србије изради стратешки документ економског развоја Србије од 2011. до 2020. године. Овај документ направљен је по узору на документ који је донела Европска унија под називом Нови Лисабон. У документу Европске уније тачно су дате смернице односно стратешки правци развоја Уније у наредном десетогодишњем раздобљу. У овоме раду дат је кратак осврт на стратегију Европа 2020. и стратегију Србија 2020, а и на разлоге због којих неће моћи да се остваре зацртане пројекције у земљи. Такође се анализирају разлози због којих Србија неће моћи још дуги низ година да уђе у Европску унију. Улазак у Европску унију јесте државни пројекат, али су га од почетка у Србији обележили привредни интереси и стратегије. Посматрајући из овог временског хоризонта чини се да су све досадашње стратегије у Србији биле погрешне. А актуелни модел привредног раста je неодржив. На то указују макроекономски па­раметри који су више него забрињавајући. Поред интерних фактора који представљају кочницу даљег привредног раста и развој у Србији, бројни су и екстерни фактори. Најдоминантнији су нерешена питања у нашем региону, као и светска економска криза која је утицала да дође до замора проширења и једне опште кризе идентитета унутар Уније. Србија која жели у Европску унију мора да спроведе неопходне реформе и испуни све обавезе и критеријуме, које су морале да испуне све земље чланице Уније. Србија мора и да усвоји европске стандарде које Европска комисија од ње захтева, што значи да заиста покаже да је проевропски оријентисана.

Систем Србије урушава сам себе. Уколико једни те исти економски експерти буду водили државу, промене се не могу очекивати. Земља само може да иде у већи суноврат. Застрашујуће је што се данас политика схвата као шанса за напредак појединаца. Жеље за променом целокупног друштва нема. Зато је незапосленост досегнула до рекордних размера, сиромаштво расте, а један број моћника се богати. Морал већ одавно не постоји у држави Србији. Томе још више доприносе српски експерти који задужују земљу и њено становништво преко сваке мере, и истовремено прокламују реформе, које су сада само козметичке. Потребно је хитно истински кренути у реформе и престати са задуживањем. У про­тивном, нова надолазећа криза јавног дуга и неликвидности гурнуће земљу још дубље у економско и друштвено безнађе. Таква реалност ће распршити илузије о европском сну.

Из историје је познато да је праћење финансијских циљева без освртања на опште добро увек водило и води у пропаст. Данас смо сведоци вођења класног рата против остатка друштва. Гомилање новца на једној страни значи задуживање на другој. Ту ситуацију сада имамо у Европској унији. Мере штедње ЕУ нису дале позитивне ефекте, него су донеле ново задуживање, безвредне дугове, незапосленост, сиромаштво и масовну беду. Савремени финансијски експеримент у социјалној лабораторији поништава резултате глобализације. Створени су доходовни диспаритети. Социоекономска динамика старења становништва је евидентна у неким земљама света, а у неким другим земљама имамо надирућу младост. Велика незапосленост млађе популације и највећи удео у историји старије популације које зависе од презадужених држава може експлодирати у бунт широких размера. Велика презадуженост држава разара Европу, а све веће разлике између најбогатијег слоја становништва и свих осталих прете да садашња велика незадовољства сиромашних претворе у ризике који би већину човечанства могло довести у дистопијску будућност. Наиме, будућност у којој ће на једном месту бити људи који тешко подносе животне тешкоће, оскудицу, беду и губитак вере у боље сутра. Сценарио дистопије неће заобићи ни Србију, ако се у њој још више погоршају економске и друштвене прилике. Будућност ће бити бременита проблемима због вођења изопачене економије.

Европа је на ивици амбиса. Бременита проблемима неједнакости између севера и југа у еурозони, чини се да нема изласка из клопке у коју је упала. Наиме, њене велике економске неједнакости у појединим државама стварају велике политичке неједнакости, а ове опет генерирају економске неједнакости. Такво чудно стање у којем се налази Европска унија кочи даљи развој регије, доводи у питање просперитет западног Балкана, па и опстанак еурозоне. Уколико се тако чудно стање продужи, Европа ће се наћи у дугом раздобљу економске стагнације, или чак и нечега горег. Европска унија није држава, односно није чврст систем, већ је састављена из много појединачних система, и зато би могла бити мање отпорна на интерне и екстерне факторе. Највећа опасност за ЕУ јесте дефлаторна клопка дуга која прети да уништи још недовршену политичку унију. Надвила се тамна сенка над највећи мировни пројекат у људској историји. Промисао аутора овога рада јесте да пружи истраживање о димензијама криза у свету, и о могућностима спашавања европског пројекта утемељеног на принципима и вредностима идентитета унутар Европске уније.

Године које долазе ће бити веома тешке за становништво у Србији због јако лоше ситуације у привреди и друштву. Томе до­приноси пад индустријске производње, пад бруто домаћег производа, највећа инфлација у региону, највећа незапосленост, најниже плате у региону, највиша цена капитала односно камата у региону, високи јавни дуг, нестабилан курс. Србија економски и друштвено вртоглаво понире. Ако се не смањи буџетски дефицит и ако се не смањи раст јавног дуга, што највероватније економски експерти на власти неће моћи сами да спроведу, тада ће Србија, ако изостане помоћ међународних финансијских организација, отићи у економ­ски суноврат. Време у којем живимо је врло опасно јер су људи несрећни. Крајње је време да интелектуалци из друштвених наука, укључујући и економију, преиспитају своју савест.

У овоме раду се анализирају интеграциони процеси, не само због регионалне повезаности међу државама, већ због тога што ти процеси имају своје велике економске предности. Такође, анализирају се велике структурне неједнакости глобалне економије које су довеле до дубоког јаза између богатих и исувише сиромашних, како појединаца тако и држава. Из садашње визуре на делу су нове развојне економске и финансијске политике које би требале да ублаже пукотине економских система изазваних финансијском кризом. Одмеравају се снаге између Запада и Истока. Сједињене Америчке Државе и Европа су у структуралној транзицији. Кина је у загрљају Русије. Лидери нове архитектуре светског економског поретка постају САД-ЕУ и чланице групације BRICS (Бразил, Русија, Индија, Кина, Јужна Африка). У одмеравању снага великих економских играча на геоекономској сцени, највећа економска сила на свету ипак ће бити “Evro-Amerika”. Политичке идеје које промовише актуелна власт у Србији покушавајући да придобије и Запад и Исток “љуљају” земљу мало десно мало лево. Хоће према Европи, а и према Русији. На којим светским економским координатама ће се Србија заиста задржати остаје да се види. Тренутно је она у сенци новог светског економског поретка.

Светска економија није у добром стању. Европа је ве­лика економија, a економије ЕУ поново се суочавају са стагнацијом, и новим таласом рецесије. Дуготрајна рецесија снижава потенцијалпи раст Европе. Евидентне су рекордне стопе незапослености а реални БДП по глави становника у већини држава ЕУ на нижем је нивоу него пре рецесије. Спо­ром опорављању од кризе доста су допринеле мере штедње. Оне су направиле проблем у Европи. Економија Србије није у добром стању. Србија je y peцесији, за коју je карактеристично присуство дефлације. Погрешне политике какве су се водиле у земљи довеле су до незапослености и недостатка раста. Централној банци je у средишту инфлација. У фокус интересовања ставља ce курс, који je y функцији задржавања инфлације под контро­лом. Круцијални проблем je недостаток потражње. Није ce избегао буџетски дефицит и дуг. Субвенције и државне гаранције су нам велике. Мере штедње Владе Србије које ce односе на смањење плата и пензија не представљају начин структурное прилагођавања, већ принудну прерасподелу дохотка од становништва ка држави. Прибегавати мерама штедње као решењу изласка из економских проблема велика je погрешка. Нигде у свету мере штедње нису дале резултате у смањивању јавног дуга и буцетског дефицита. Са падом запослености не постоји стопа смањења плата и пензија која може да обезбеди одрживе јавне финансије. Проблем je политика, а не економија, односно доношење политичких одлука које онда утичу на економске. Овде се ради о друштвеној одговорности. Од мера штедње би се требало одустати. Зашто? Одговор се налази у тексту који следи.

Србија је кренула путем према Европској унији, па као и све потенцијалне чланице мора задовољити прецизне копенхашке критеријуме, којих се земље чланице Европске уније не придржавају увек доследно, али се стриктно траже од оних који приступају Унији. Привреда Србије далеко је од тога да испуни те услове, а најкрупнији проблем са којим се држава суочава јесте макроекономска неодрживост, и карактеристике развоја су такве да су укупни издаци димензионирани далеко изнад могућности бруто домаћег производа. Србија је већ у фази када систем постаје неодржив. Висок јавни дуг, буџетски дефицит и незапосленост највећа су претња домаћој економији. Пада број запослених, куповна моћ је све мања, стандард грађана пада, иностране инвестиције и дознаке грађана се смањују, док трошкови пословања расту у изузетно неповољној пословној клими за привређивање у којој нарастају сива економија и црно тржиште. Привреда је за Унију недовољно атрактивна и неприхватљива у тако неодрживој макроекономској ситуацији, да је ургентно њено реструктурирање, отклањање дубоких структурних диспропорција, а за то је потребно више времена, и сам тај процес ће бити праћен са више ризика због стварања нових непредвидивих поремећаја. Србији предстоји велики економски заокрет. На појединцима је да одлуче желе ли прихватити оно што економисти и политичари нуде у економији и друштву или људи морају разгибавати сопствену свест ради своје будућности.