Слађана Ћурчић

Предмет рада се односи на анализу здравствене безбедности на нивоу Европске уније пре и током пандемије КОВИД-19 кроз сагледавање стратешко-нормативног, политичког и институционалног оквира ЕУ у овој области. Циљ је да се утврди да ли су промене у области јавног здравља на нивоу ЕУ, подстакнуте пандемијом КОВИД-19, допринеле дефинисању јасног приступа Уније здравственој безбедности и јачању њеног глобалног актерства у том пољу деловања. Иако је сам концепт здравствене безбедности и даље подложан различитим и широким интерпретацијама, његов практични значај долази до изражаја превасходно у периодима здравствених криза. Тако су и на нивоу ЕУ, пандемије и епидемије заразних болести, али и претње од биотероризма, подстакле интензивнија промишљања о здравственој безбедности у теоријском, политичком и практичном смислу. Методолошки, рад почива на анализи садржаја, најпре академске литературе о здравственој безбедности, затим најважнијих стратешких докумената, здравствених политикаи механизама ЕУ. Исходиште ове анализе, јесте да област здравствене безбедности на нивоу ЕУ још увек није развијена у тој мери да би се могло говорити о заокруженом концепту,односно кохерентном приступу здравственој безбедности који одражава колективно (европско) опредељење, те ни о глобалном актерству ЕУ у овој области. Пандемија КОВИД19 јесте изнедрила низ иницијатива у овој области и подстакла амбиције ЕУ о лидерству у глобалном здрављу, али се, бар у овом тренутку, то пре може посматрати као научена лекција и само један корак ка јачању будуће позиције ЕУ у глобалној здравственој безбедности.

Рад се бави применом концепта епистемичких заједница у области безбедности, са циљем да се идентификују епистемичке заједнице у домену контроле нуклеарног наоружања, укаже на практичне импликације њиховог деловања, али истовремено испита и аналитичка вредност концепта. На темељу прагматичног конструктивизма, као теоријског оквира рада, указује се на делатни потенцијал епистемичких заједница, као актера безбедности, као и на њихову трансформативну улогу, као генератора промена на практично-политичкој равни. Посматрано шире, из визуре свеобухватног приступа безбедности, ширење дијапазона безбедносних проблема, њихово усложњавање и прожимање, подразумева активну улогу нових и све бројнијих актера, односно субјеката безбедности, али и умножавање објеката заштите, те се епистемичке заједнице, као синтеза организација цивилног друштва, научних института, независних експерата, представника универзитета и академске заједнице, могу посматрати и као специфични субјекти безбедности. Ауторка закључује да, по угледу на успешан пример контроле нуклеарног наоружања, бавећи се и другим безбедносним проблемима, епистемичке заједнице могу развијати и унапређивати безбедносне политике и праксе. Стога се у теоријском смислу, релевантност истраживања огледа у тематизацији безбедносних епистемичких заједница, кроз специфичну примену концепта на област контроле нуклеарног наоружања, чиме се уједно подстиче даља разрада концепта, нарочито у области безбедности.

Концепт људске безбедности представља алтернативни приступ безбедности, који се појавио и развијао у складу са променама у реалности, где државоцентрична безбедносна парадигма више није била адекватна за разумевање нових процеса и односа и истовремено представља користан оквир за сагледавање и евентуално мерење степена остварености људских права, слобода, опште сигурности и квалитета живота, који заправо детерминишу безбедност људи. Један од битних аспеката људске безбедности, јесте безбедност животне средине, чије све присутније апострофирање на глобалном нивоу, рефлектује развој свести о скопчаности судбине човечанства са природом, те и нужности очувања животне средине здравом и одрживом. Стога овај рад, у најширем смислу тематизује еколошку безбедност и то анализом утицаја деградације животне средине на здравствену, безбедност хране, економску и политичку безбедност, као димензије људске безбедности. Базирајући се на сазнањима и резултатима постојећих теоријских и истраживачких радова, извештајима, документима, анализама и прeдвиђањима релевантних међународних организација, у раду се указује на комплексност и свеобухватност проучаване проблематике, оличене како у интеракцији и међузависности свих димензија људске безбедности, тако и неодвојивости људске безбедности од државе, регионалних и глобалних процеса. Кључно исходиште ове анализе, јесте да се деградација животне средине, посматрана као нарушена еколошка безбедност, неповољно одражава на све димензије људске безбедности, директно или индиректно, те да ће се, следећи логику овог узрочно-последичног ланца, снажније и одлучније залагање за заштиту животне средине, позитивно одразити и на све остале аспекте људске безбедности. Истовремено, одговор на ове изазове, у циљу општег унапређења људске безбедности у практичном смислу, такође мора бити интегралан и кохерентан и обухватити напоре појединаца, друштава, међународних и глобалних институција.