Др Сања Стошић

Јован Јањић. 2023. Историја у логору. Рехабилитовање НДХ умањивањем броја жртава у Јасеновцу. Београд: Фондација „За српски народ и државу”, стр. 153. 

Геополитичко сучељавање Русије и Запада, односно Русије и Америке, чији корени сежу у прошлост, а последице се рефлектују како на актуелни тако и на будући светски геополитички пејзаж, детерминисано је не само супротстављеним геоекономским интересима поменутих великих сила, него и идеолошким размимоилажењем и цивилизацијским расколом између њих. Полазећи од премисе да је Кубанска ракетна криза (1962) подржана руским нуклеарним наоружањем деловала као катализатор преобликовања дотадашњег међународног система биполарне природе у потоњи униполарни, оличен у хегемонистичкој владавини САД као доминантне суперсиле, циљ овог рада је да компаративном анализом укаже и на катализаторске одлике Украјинске кризе, односно актуелног оружаног сукоба Русије и НАТО снага предвођених тзв. колективним Западом, тј. превасходно Америком. Наиме, као и Кубанска криза, Украјинска криза се рађа у духу постхладноратовског контекста са потенцијалом да ескалира у фатални, нуклеарни рат масовног уништења, и истовремено делује као генератор убрзане реконфигурације постојећег светског поретка успостављеног на глобалном прекомпоновању равнотеже снага и мултиполарности. Као закључак рада намеће се питање особености кризе у Украјини и рехабилитације нацистичке идеологије, као и геополитичке перспективе Европе и Евроазије, и уопште новонасталих односа између Истока и Запада.

У раду се најпре презентује уводни теоријски и методолошки предложак католичког српства кроз историју. У раду је приказано шта о свом етно-језичком идентитету кажу дубровачки и други Срби католици. Посебан аспект рада чини приказ Покрета Срба католика у Дубровнику и њихов политички и национални ангажман од осамдесетих година 19. века па до почетка Првог светског рата. Посебно је упечатљива њихова национална и културна делатност кроз бројна културна, уметничка, књижевна и друга удружења, закључно са највишом националном културном институцијом – Матицом српском у Дубровнику. У раду је представљен и краћи преглед Срба католика у Босни и Херцеговини и Славонији, кроз призму културне, политичке и националне делатности њихових најзначајнијих књижевника, културних и јавних делатника. Најзад приказан је процес гашења католичког српства и њиховог претварања у Хрвате, којим је отпочео процес политичког католичанства – стварања хрватства на католичким основама, што је постала доктрина Првог хрватског католичког састанка 1900. године, који је организован под покровитељством папе Лава XIII, затим настављен у периоду прве и друге Југославије, све до слома заједничке југословенске државе. Овај процес приказ је на примеру новије и савремене историје Дубровника.

Зборник „Историја као инструмент геополитике” који је приредио др Зоран Милошевић, има неоспорну вредност политичког пројекта будући да осветљава принципе креирања историографског наратива као инструмента легитимације нових држава или нација, насталих у смеру стварања синтетичких нација које су биле плод ширих геополитичких интереса. Циљ овог рада је да покаже како путем фрагментације територијалног суверенитета словенских држава и аутономних тежњи национално недефинисаних етницитета у оквиру ширих геополитичких интереса, уз свесрдну подршку како регионалних тако и глобалних сила, долази до редизајнирања постојећих етничких идентитета и стварања нових националних идентитета као геополитичког пројекта великих сила утемељеног на разарању језичко-културног јединства и верско-националној конверзији држава мета. У том смислу, представљено дело јесте сведочанство и слика данашњег времена у коме се сваки појединац суочава са механизмима дехуманизације, денационализације и свеукупног преформатирања историјских чињеница о културном идентитету словенских народа.

Бавећи се питањем (пре)обликовања културно-политичког идентитета Србије и Кине, у првом делу рада објављеном у претходном броју часописа анализирани су различити аспекти кризе коронавируса и одбрамбени механизми Кине у сусрету са пандемијом. На основу прeтпoстaвкe o међузависности и глобалне повезаности између држава које су директно повезане са актуелним кризама, у овом делу рада акценат је стављен на проучавање како унутрашње тако и спољне политике Србије у односу на утицај и импликације које је поменута криза изазвала у држави. Истовремено, на основу холистичког приступа и сагледавања одговора Србије на последице кризе, анализирана је стратегија одбране против пандемије од првог па до трећег таласа, али и политичка култура Србије као један од кључних фактора у изградњи стратешко-политичких пракси неопходних у процесу прилагођавања кризним ситуацијама и очувању националне безбедности.

COVID-19 је суочио све нације са мноштвом ситуација и проблемима који имају не само краткотрајне, већ и дуготрајне импликације на питања везана за политичко-економски, али и културни идентитет земаља захваћених пандемијом. Суочен са константним изазовима кризе изазване коронавирусом, свет је постао неизвесно место у коме су једино извесне промене. На основама прeтпoстaвкe o међузависности које су последица глобалне повезаности, а које су директно повезане са актуелним кризама, у раду се aнaлизирaју бројне контроверзе у вези са геополитичким преобликовањем културно-политичког идентитета Србије и Кине. Циљ рада је да се овом питању приступи холистички, односно по принципу циркуларне узрочности, тако да се свака криза сагледа и као претња и као прилика за тумачење савремених питања националне безбедности и социјалне психологије у процесу прилагођавања и изградње стратегије отпорности како Србије тако и Кине. Ипак, због преопширности теме, одговори Србије на актуелну кризу биће представљени у другом делу рада који ће бити накнадно објављен.

Самопроглашење независности Републике Косово 2008. године извесно је допринело јачању тежње ка самоопредељењу као концепту супротстављеном осећају националног идентитета. Другим речима, тежња Каталоније да се као засебна „нација” отцепи од матичне државе Шпаније кулминирала је у периоду 2009–2015 јачањем каталонског сепаратизма и унилатералним проглашењем независности у јесен 2017. године. Када је реч о случају самопроглашене Републике Косово, мора се имати на уму чињеница да је идеја о независности косовских Албанаца од Србије била здушно подржавана од стране Албаније, као и да је формирање Ослободилачке војске Косова (ОВК) било директно омогућено подршком коју је НАТО пружао косовским безбедносним снагама. Ипак, иако је тзв. међународна заједница признала независност Косова, Косово, као ни Каталонија, никада није било самостална држава. Међутим, како у се оба случаја ради о „нацијама” које захтевају отцепљење од матичне државе, фокус овог рада усмерен је ка проналажењу евентуалне аналогије у сепаратистичким тежњама истих. У том циљу, на основу критичко-упоредне анализе јавног дискурса Србије, Косова, Шпаније и Каталоније, дескриптивнo-историјским приступом покушаћемо да истакнемо постојеће сличности и разлике у сепаратистичким настојањима Каталоније и Косова које добрим делом одређују како политичку агенду Србије и Шпаније тако и Европске уније. У раду се заступа становиште по коме концепт права на самоопредељење у данашњој Каталонији, као и борби косовских Албанаца, превазилази традиционалне оквире и обележја чисто националистичког дискурса и стога се мора интерпретирати у оквиру обележја псеудодемократског и јавног дискурса данашњице и граница политичког пројекта.

Циљ овог рада је сагледавање могућности критичке анализе дискурса да у складу са њеним полазиштима, аналитичким методама и теоријским концептима понуди адекватан третман политичких проблема, односно тумачења политичких дискурса. С тим циљем најпре смо приказали главна схватања и концепте ЦДА, потом их приказали у контексту њиховог функционисања спрам дистинктивних одлика политичког дискурса.

Друштвено-политичке, економске и културне промене условљене неолибералним концептом најразвијенијих држава Запада довеле су у питање значај националних  граница и повећале су ниво њихове пропустљивости. Подривајући превасходно економску, али и политичку и културну раван друштва, механизми економског неоколонијализма данас превазилазе оквире националног идентитета и воде неумитно ка његовој културној и идеолошкој реконструкцији и детериторијализацији. Циљ овог рада је да кроз политичко-културолошку призму анализира мултикултурализам савремених либерално-демократских држава, као и изазове које са собом носи повећан степен миграционих кретања, преиспитујући истовремено развој флуидних граница и евентуалне трансформације националног идентитета, који упркос свему опстаје. Ипак, као последица поменутих процеса, долази се до закључка да традиционални концепти као што су „политике признавања“ и „политике разлике“, који почивају на култури као кључном фактору, све више бивају обојени успоном радикалног популизма као доминантним аспектом актуелног политичког дискурса.

У настојању да широј јавности „продају” одређене политичке идеје и вредности, у данашњем дигитализованом медијском свету политичке странке у потпуности су прихватиле препоруке рекламних агенција и, за разлику од некадашњих крутих норми и приступа лишеног креативне слободе, у својим кампањама почеле су да прибегавају смелијем и оригиналнијем изразу заснованом на употреби упечатљивих порука, али и често двосмислених и провокативних слика и слогана. Са друге стране, као неизоставан елемент савремене политичке комуникације, у амбијенту дубоке политичке, друштвене и економске кризе у којој су се нашле како Србија, тако и Шпанија, употреба друштвених мрежа и нових технологија омогућила је развој видео активизма у коме се као доминантан вид политичке борбе издвојило ширење разних пародијских видео импровизација и сатиричних порука пласираних у јавност делимично од стране самих политичких партија, а делимично од стране грађана и нових медија. Са циљем да укажемо на паралеле у актуелним политичким кретањима у Србији и Шпанији и истакнемо сврсисходност присуства хумористичких елемената у области модерне политичке комуникације, у овом раду ћемо анализирати неке од најпопуларнијих комичних садржаја насталих у оквиру предизборних кампања обеју земаља. Приступајући проблематици хумора као специфичној категорији условљеној принципима групне динамике и социјалне интеракције, посебну пажњу посветићемо његовој еволутивној димензији отелотвореној кроз масовну употребу друштвених медија попут Фејсбука, Твитера, Јутјуба и сл. (Facebook, Twitter, YouTube) и све израженије „постдемократско” расположење грађана.

У светлу новонастале светске ситуације изазване неминовним слабљењем економске, политичке и војне хегемоније Сједињених Америчких Држава, немогуће је не приметити све већи значај геополитичког издвајања Бразила и његов успон у односу на остале државе региона. Иако државници ове земље негирају било какав облик свесног вођења политике Бразила као регионалног лидера који се такмичи са САД, сам осврт на његову спољну политику и економски бум којим се Бразил од некадашњег дужника претворио у финансијера не само земаља у региону, већ и самог Међународног монетарног фонда, говори више од било каквих речи. Чињеница је да најновија светска дешавања имају за последицу не само транзицију америчког унилатерализма и новонастали савезнички однос између Бразила и бивше супер силе, већ и развој различитих перспектива у процесу латиноамеричких интеграција. Сажетим прегледом аналитичке мисли водећих политиколо­га и дипломата региона, у овом раду је учињен покушај да се у ширем контексту сагледа нова улога Бразила, али и све присутније јачање левичарских социјалних покрета.

Вођена циљем ка успостављању прекоокеанскe базе на Истоку, шпанска монархија окренула се духовном покоравању Филипина и у периоду од XVI до XIX века Шпанија и Мексико извршили су јак утицај на културни идентитет Филипина. Заправо, већ током XVI века дошло је до коренитих промена у друштвеном уређењу Филипина, а сам колонизаторски дискурс обележио је синкретизам филипинске традиционалне културе, азијских и хиспанских културних елемената. Прожимањем локалних и колонизаторских културних пракси Манила се развила као мултикултурални центар прекоокеанске трговине, а филипински идентитет дубоко је обележила синергија Истока и Запада. Да би представили природу шпанске колонијалне управе на Филипинима, историјско-прегледним методом извршили смо анализу аутохтоног уређења Филипина и дали општи приказ развоја колонијалних Филипина. Такође, у светлу поменутог настојања, посебну пажњу посветили смо феномену политичке моћи који је у већини локалних развијених приобалних заједница карактерисала дијалектика подређености и надређености.

Културна интеракција до које је дошло током шпанског присуства на Филипинима (XVI–XIX века), допринела је развоју различитих перцепција овог раздобља у савременом културолошком контексту. Ослањајући се на аналитички приступ у идентификацији оних историјских записа који могу да се сматрају објективним изворима за квалитетну интерпретацију шпанске колонијалне политике као креативне силе у формирању филипинског националног идентитета, предмет овог истраживања односи се на тумачење друштвеног и политичког контекста који антиципира колонијалне претензије Шпаније ка Азији и одређује политику шпанске круне ка Филипинима. У настојању да се кроз призму историјско-политичког дискурса сагледа значај хиспанског раздобља за развој и формирање филипинског културног идентитета, мултидисциплинарним приступом дат је глобални приказ развојног пута Филипина у време шпанске колонизације. Компаративно дескриптивним и критичким методом сагледан је развој различитих друштвених група и у оквиру њих интересних и економских сфера и изведени су закључци о нераскидивом односу моћи, религије и политике као кључним феноменима за разумевање друштвено-политичког преображаја филипинског колонијалног уређења. Схваћена као израз колективне самосвести, борба за осамостаљењем и изградња националног идентитета приказане су као последице јачања одређених друштвених група и новонасталих народних снага пробуђених управо захваљујући специфичној природи колонијалног контекста.

Приказ књиге: Noam Chomsky, Rekvijem za američki san, Sanford, Zagreb, 2017, 165 str.

Полазећи од културолошког становишта да политички и медијски дискурс неумитно учествују у формирању националне колективне свести, у овом раду покушали смо да укажемо на заступљеност одређених медијских садржаја као стратешких средстава политичке комуникације. Критичким освртом и анализом садржаја медијског простора (првенствено локалних штампаних медија и телевизије) у Србији током 2015. године, указали смо на политику профитабилности или, у најмању руку, бездушну индиферентност према људским правима и личном достојанству човека. Наиме, политички и корпоратвни актери наставили су да прилагођавају своје комуникационе стратегије гајењу културе селебритија и таблоидизацији медијских садржаја који су суштински супротни потребама професионалног медијског извештавања, а концепт ријалитија опет је почео да се намеће као сурогат тема из свакодневног живота и садржаја обојених суровом економском реалношћу. Друштво спектакла и њему својствени закон тржишта оваплотили су се у медијској производњи среће и политизацији медијског простора, чинећи неименоване изворе главним изворима информација и величајући тематику актуелности или тзв. псеудодогађаја. На тај начин, под велом интереса различитих центара политичке и финансијске моћи, а изговором угађања интересовању публике, стратешки је спроведена скандализација медија и бескрајно заглупљивање народа. „Естетизација тривијалног“ не само да је обојила журналистички језик и избрисала границе пристојности у изражавању већ је и увела на велика врата медијску неписменост. Са друге стране, у фокус медија истовремено су стављени насиље и црне хронике, чиме је извршен девијантан утицај на систем друштвених вредности и интензивиран осећај несигурности грађана.