Ратко Љубојевић

Аутор полази од хипотезе да је Балкан богата територија која је привлачила освајаче или су они, у циљу великих освајања или ратних сукоба, морали да пређу простор Балкана. Велике силе, па чак и савези Великих сила нису могли да удовоље сопственим интересима а да не угрозе интересе балканских народа. Велики рат је посведочио да велики сукоби за собом остављају велика разарања. И поред жеље да се рат предупреди дипломатијом, међународним конференцијаамас, склапањем међудржавних савеза ситуација неретко измакне контроли. Због тога је важно истраживати узроке сукоба и на време решавати надолазеће кризе.

На основу искустава из новије прошлости, посебно од 2000. године, може се закључити да је утицај страног фактора на централном Балкану био веома изражен и увек је био повезан са геополитичким, економским, војним и другим интересима који су кроз различите форме и облике вршили перманентни утицај на стабилност политичког система Републике Србије и већине земаља у њеном ближем окружењу. Међутим, на даљи развој политичког система Републике Србије константно утичу интеракције чинилаца политичке власти и народа унутар саме државе, што се дефинише заједничким именитељем „унутрашња политика”. Међутим, на исту ту унутрашњу политику утичу спољашњи фактори, првенствено из земаља региона. Ови спољни фактори рефлексивно усмеравају своја интерна политичко-социолошка дешавања на ток живота и одвијања свеукупних друштвених процеса у Републици Србији. Ефекте тих дешавања осећамо интензитетом којим дескриптивна свест не може да перцептује. Степен демократског развоја државе, изградња и јачање политичке културе нације есенцијална су основа даљег прогресивног кретања политичке реалности савременог друштва у Републици Србији, што директно имплицира осликавање флуентних параметара узлазне физиономије политичког живота и државног уређења Републике Србије, што је свакако императив данашњице, од националног интереса. Међународни односи у региону су стабилна и значајна кордината за економску, безбедносну, социјалну и културну стабилност, јер од међународних комплементарних кордината условљен је даљи развој политичког система Републике Србије.

Неконтролисана сила османских власти није била стихијна већ систематична, у функцији њихове освајачке политике. Насиље османских власти у балканским земљама различито се испољавало у периоду јаке централне власти и у периоду њеног слабљења. Док је централна власт била снажна, основни облици насиља на још неосвојеним територијама били су у функцији пустошења пограничних територија ради њиховог лакшег заузимања и материјалног исцрпљивања у периоду вазалства. Kaдa би нека територија била коначно заузета, насиље je било у функцији подмлађивања војних редова и државне администрације хришћанским робовима, као и у функцији прикупљања пореза за царску благајну. Када је ослабила централна власт, насиље је попримило нове облике застрашивања и материјалног исцрпљивања.

Аутор полази од хипотезе да су корени савремених геополитичких подела на Балкану настали као плод моћи и надмoћи великих сила, чији je резултат насиље и подела. Предиспонирана природним и рудним богатством, територија Балкана била је и остала занимљив и пожељан плен свим освајачима. Развезивање балканског чвора аутор препознаје у владавини права, а никако у брзом и насилном решењу, као што нам чувени филозоф Николај Берђајев шаље поруку: “Свако добро које се уводи на силу постаје зло”.

У раду се разматрају различити основни и сложени појавни облици политичког насиља на примеру терора османских власти над српским народом у време распа­да Османског царства на крају 18. и почетку 19. века. Српски народ је за време османске власти стално био изложен различитим облицима политичког насиља. У том смислу се насиље османских власти над српским народом може сматрати политичко-историјском појавом дугог трајања. Облици насиља су се мењали у зависности од моћи централних власти, али је страховлада, као њихов начин испољавања стално опстајала. Док су у време успона царства Османлије спроводиле политичко насиље у функцији своје освајачке политике, дотле је у време распада османске државе ово насиље било у функцији одржања на власти. У време расула легалне османске власти, на крају 18. и почетку 19. века, политичко насиље добило је најгоре облике. Терор и одмазде над рајом као и политички атентати над српским старешинама примери су неконтролисане силе јаничарских предводника који су били незадовољни губљењем положаја у хијерархији османске државе.

Приказ књиге: Милош Кнежевић, Неизвесни прелазак: демократија и транзиција, Институт за политичке студије, Београд, 2012, 264 стр.

Аутор полази од хипотезе да у време распада Осман­ског царства, нејака политичка влита балканских народа није могла да има јасну визију о интересима великих сила у њиховим геополитичким освајањима. Још мање су политички представници од Османлија тек ослобођених народа могли да имају свест о томе колико су ови интереси били сукобљени. Аутор показује како си се ови супротстављени интереси преламали на простору Србије, да би на крају кулминирали Великим ратом.