Павле Недић

Рат у Украјини који је започео 24. фебруара 2022. године уласком руских трупа на територију поменуте земље представља први рат две суверене државе на европском континенту у 21. веку. Овај сукоб изазвао је драматичне поремећаје у више аспеката. Осим поновног отварања питања војне безбедности на тлу Европе, позиција Русије као једног од кључних извозника на тржишту енергената, те значај Русије и Украјине на тржишту хране доводе до додатних поремећаја на међународном нивоу и изискују стратешко прилагођавање и осталих европских држава међу којима је и Србија. Рат у Украјини је коинцидирао са изборном кампањом за председничке и парламентарне изборе у Србији који су се одржали 3. априла 2022. У раду се полази од питања на које начине су изборни актери у изборној кампањи у Србији 2022. године секуритизовали рат у Украјини. Секуритизација одређеног питања подразумева његово померање из политичке у безбедносну сферу. Секуритизацију врше секурутизујући актери специфичним говорним чином усмереним према одређеној публици. Циљ секуритизације јесте стицање подршке за увођење специјалних мера којима би се адекватно одговорило на секуритизовано питање. Аутори уводе посебну категорију секуритизације на изборима који у специфичном друштвеном и политичком контексту обликују процес секуритизације кроз неколико фактора. Користећи овај оквир аутори постављају хипотезу да су у изборној кампањи постојала три приступа изборних актера према секуритизацији рата у Украјини који су формирани на основу њиховог политичког позиционирања и идеологије.

Аутори овог рада испитују могућу промену курса у спољној политици Сједињених Америчких Држава и њено стратешко прилагођавање у односима са Русијом. Сједињене Америчке Државе биле су једина суперсила у свету након завршетка Хладног рата, али савремени међународни систем обележава растућа мултиполарност. Ова промена на међународној сцени узрокована је успоном две велике силе са ревизионистичким тенденцијама – Кине и Русије. Иако Кина представља главног геополитичког супарника САД, Русији не недостаје амбиција да утиче на актуелна светска дешавања. Могући релативни добитак у кинеско-америчком ривалству за САД могао би се постићи ближом сарадњом са Русијом. Иако би ово хипотетичко побољшање односа могло бити од користи за САД, аутори овог рада заузимају став да је приближавање између две земље тренутно мало вероватно. Користећи неокласични реализам као теоријски оквир, рад испитује могућу америчко-руску стратешку сарадњу, укључујући у анализу спољне и унутрашње факторе који утичу на државну спољну политику и стратешко прилагођавање. Рад такође испитује отварање САД према Кини током Хладног рата за време председничке администрације Ричарда Никсона и упоређује га са савременим стањем у свету.

Сарадња Руске Федерације и Народне Републике Кине се развијала након Хладног рата, али једна другој нису биле у спољнополитичком фокусу. Украјинска криза 2014. мења ову ситуацију. Као последица драстичног погоршања односа са САД и Европском унијом, Русија се окреће знатно интензивнијој сарадњи са Кином. Она се посебно испољава у две области: војно-безбедносним питањима и енергетици. Две државе су реализовале неколико изузетно важних уговора о купопродаји оружја и војних технологија. Заједничке војне вежбе су чешће и изводе се на провокативнијим локацијама. Додатно, Кина постаје све већи потрошач нафте и гаса, а Русија се позиционирала као један од примарних извозника ових ресурса у Кину. Кинеске компаније имају удео у неколико значајних руских енергентских пројеката, а кинеске банке су биле спремне да дају значајне зајмове за њихову реализацију. Будући да ће се заоштравање односа Москве и Пекинга са западним државама наставити, сарадња Русије и Кине у овим областима ће се даље развијати. Ипак, не треба очекивати стварање званичног руско-кинеског савеза.

Book review : Zbigniew Brzezinski. 1997. The Grand Chessboard: American Primacy and Its Geostrategic Imperatives. New York: Basic Books, p. 240.