Др Никола Младеновић

Истраживање популизма је већ дуже време присутно у политикологији, а последњих година је дошло до велике пролиферације радова. Ипак, новији радови који анализирају популистичке тактике политичких странака у Србији су релативно малобројни. У досадашњој литератури су постојале сугестије да је владајућа, Српска напредна странка популистичка, али су популистички елементи дискурса опозиционих странака матице потпуно занемаривани. Овај чланак настоји да допринесе политиколошкој литератури анализирајћи елементе популизма и владајућих и опозиционих странака у њиховом скорашњем деловању. Чланак покушава да од мноштва интерпретација које је популизам имао направи синтезу оних карактеристика које су имале проминентно место у литератури, те да тиме покуша да донекле поједностави разумевање ове, и даље сложене појаве. Значај чланка се огледа у томе што указивање на популистичке елементе скорашњих страначких тактика може да буде од друштвеног значаја и може да допринесе разумевању појава које имају потенцијал да негативно утичу на демократију. Чланак закључује да распрострањеност популистичких тактика у Србији може да има забрињавајуће последице. Оне отежавају ЕУ интеграцију Србије, као и трансфер демократских вредности и норми. Даље, вредности политичке понуде за реформски оријентисане бираче су умањени. Коначно, грађани имају ограничену могућност изражавања незадовољства политичком понудом.

Приказ књиге: Pippa Norris and Ronald Inglehart. 2019. Cultural Backlash: Trump, Brexit, and Authoritarian Populism. Cambridge: Cambridge University Press, 540.

Чланак се бави косовском политиком странака у Србији током раних двехиљадитих година. Већина странака матице је тада заговарла непроменљивост граница на Балкану. Оне су такође начелно прихватале политику „стандарди пре статуса“, по којој је коначни статус Косова и Метохије требало решавати тек по достизању стандарда УН за територију. Међутим, поменута политика је и ишла на руку заговорницима независности територије, како у међународној заједници, тако и на самом Косову и Метохији. Стога чланак критички промишља да ли је олако прихватање ове политике било корисно за Србију. Он сугерише да би раније адресовање статусног питања оснажило потенцијалну преговарачку позицију Србије и представљало бољи одговор, уз свест о тежини одлучивања о датом проблему.

Чланак објашњава модел картел партије и сагледава новије тенденције картелизације политике. Модел картел партије означава колузију партија и њихово сраставање са државом, а подстакао је значајан број радова у скорије време. Ипак, анализа партијске политике у Србији кроз призму овог модела је до сада изостала. Зато се чланак бави проблемом да ли су у српској страначкој политици присутни елементи картелизације, имајући у виду упоредни контекст. Он се конкретно бави отежаним условима уласка на политичко тржиште за нове партије и одсуством великих идеолошких сукоба. Закључује да су приметне типчне одлике картелизације. Новим странкама је улазак на политичко тржиште изузетно отежан у поређењу са другим вишестраначким системима. Даље, странке власти и опозиције се сукобљавају око способности и заслуга лидера, али су веома сличних размишљања о политикама. Чланак сугерише нове правце анализе модела картел партије.

Приказ књиге: Florian Bieber. 2020. The Rise of Authoritarianism in the Western Balkans. Switzerland: Palgrave Macmillan, 155.

Чланак се бави проблемом зашто је Србија показивала „крени–стани” шему политичких прилагођавања ЕУ. До сада су се аутори користили претежно социолошким институционализмом, док овај чланак почива на рационално–теоријском приступу. Сугерише се да је крајем 2008. године дошло до намерног успоравања процеса интеграције. Српска власт је преферирала избалансирану проевропску и прокосовску политику. Међутим, акцијама ЕУ она је била приморана да бира између два добра. Она је фактички бирала наклоност Унији, али је ово реторички прикривала. Власт је избегавала и одлагала проевропске политике како се не би изразито и очигледно удаљила од политичког центра. Чланак сугерише да отпори европским адаптацијама нису само израз вредносне неусклађености, већ калкулација тактичке природе. Политички актери нису искључиво заинтересовани за интеграцију или да јој опонирају. Као и у етаблираним демократијама, политичари максимирају користи увећавајући шансе за реизбор. Ово постижу останком близу политичког центра. Прихватање и одлагање проевропских политика је последица максимирања користи. Чланак се користи анализом језика и просторном метафором политике.

Аутор анализира позиционирање најважнијих странака у Србији, у периоду од 2004. до 2012. године. Он анализира да ли су странке конвергирале ка медијани. Досадашња литература која потиче из приступа теорије рационалног избора не нуди јасан закључак какво позиционирање странака треба очекивати, нарочито у вишестраначким системима. Да ли за њих важи да велике странке теже медијани као у двостраначким системима? Чланак се користи просторном метафором страначког надметања и квалитативном анализом језика политичара. Основни закључак до којег аутор долази јесте да су ДС, ДСС, странке које су формирале владе, као и СРС, уз новонастали СНС, у начелу тежиле да се приближе политичком центру, или да му се врате. Међутим, странке нису увек биле слободне да заузимају позиције које би преферирале. У појединим тренуцима посматраног периода на њихове позиције су утицале акције ЕУ, која их је одвлачила од центра.

У овом раду ће бити речи о улози религије у програмима нјаважнијих политичких странака у Србији. Србија је уставом дефинисана као секуларна држава и најзначајније политичке партије начелно афирмишу принцип одвојености цркве и државе. Међутим, пажљива анализа програмских докумената партија указује на то да поједине партије афирмишу значај религије за државу. Странке избегавају јасно дефинисање политика према религијским питањима јер им то омогућава прагматично понашање на власти. То прагматично понашање је постојало још у Југославији и заснивало се на „дуалном моделу односа.“ Рад се заснива на интерпретативном приступу као једном од основних у политикологији. Рад покушава да одговори како се могу интерпретирати намере о односу странака према религијама, на основу програма. У Србији се међу најважнијим странкама могу уочити оне које не истичу значај религије и оне које у програмима истичу њен значај за државу. У Србији се може уочити раст утицаја религије и СПЦ и мека десекуларизација државе.

Рад примењује просторну репрезентацију страначке конкуренције на анализу вишестраначког такмичења. Досадашња литература је била фокусирана на анализу двостраначког такмичења које је повезано са већинским изборним системима. На основу скупа претпоставки блиских Даунсовим, рад теоријски дедукује могуће позиционирање странака, а онда предлаже примену анализе на позиционирање странака у Србији, у периоду 2003–2012. У вишестраначком надметању постоји тежња ка медијани (као код двостраначког такмичења), али и подстицаји за позиционирање на екстремима димензије политике. У раду се аргументује сличност теоријских предвиђања са емпиријским подацима из Србије и ранијим судовима експерата о позицијама најважнијих странака у њој.