Младен Радуловић
АРТУР ЕВАНС - ИЗМЕЂУ ПАТРИОТСКЕ ДУЖНОСТИ И ИДЕАЛИСТИЧКЕ ФИЛАНТРОПИЈЕ
Турбулентни догађаји који су проткали историју Балканског полуострва обликовали су менталитете и карактере народа који су обитавали на том простору, те 1877. године када су Илирска писма истекла из пера тадашњег дописника Manchester Guardian-а, а каснијег чувеног археолога и откривача античког града Кнососа на Криту и минојске цивилизације, Сер Артура Еванса. Наиме, константан опрез становништва ових простора обликован је вишевjековним тежњама разноразних експанзионистичких сила, од античких времена наовамо, које су у дужим или краћим временским периодима запосједали територије Балкана. У таквом процесу створене су околности из којих је произилазио став овдашњег становништва према свим званичним и незваничним страним представницима, који је варирао и мијењао се од позитивног ка негативном и обрнуто: све док је окупација непосредна, а казна за непослушност моментална, дотле је и став према окупатору обиљежен растућим незадовољством домаћег становништва, као што је то био случај са влашћу Османлијског царства на Балкану, док се остале велесиле, као што је то примјер Британске империје која сопствене интересе остварује индиректно преко дипломатских представништава у Бечу, Пешти и Истанбулу, нажалост неријетко као резултат заблуде, посматрају као потенцијални ослободиоци напаћеног народа који им упућује вапаје за ослобођењем. Атмосфера општег страха који је владао међу све три групе које су сачињавале становништво у побуњеној Босни, а која је проузрокована, како спољним, тако и унутрашњим факторима, нимало није ишла на руку, тада младом и препуном полета и илузија о револуционарним идејама о јединству јужнословенских народа под капом Аустроугарске, Сер Артуру Евансу. Страх бегова у Босни почивао је на очекивању новог устава Високе порте који би им у знатној мјери ограничио овлаштења над осталим, мање имућним муслиманским и православним становништвом. Босански муслимани лошијег материјалног статуса у страху од врло извјесне одмазде беговата, уколико би им окренули леђа и прикључили се побуни православног становништва које је већ ионако живило у непрестаном страху за голи живот, одабрали су улогу неутралних посматрача. У таквој ситуацији извјесно је за претпоставити да је свака од три наведене групе могла двојако посматрати присуство Сер Артура Еванса у Босни: као вјесник прољећа њиховој зими незадовољстава проузрокаваном постојећим стањем или као злогуки наговјештај да им тешка времена тек предстоје. Овим радом покушаћемо да расвијетлимо евентуалне мотиве и намјере који се крију иза његовог боравка у Босни. Тачније, настојаћемо да утврдимо да ли је Сер Артур Еванс као истински човјекољубац дошао да помогне побуњеничком покрету православног становништва у настојању да се једном заувијек ослободи османлијског или било чијег другог јарма или да као понизни слуга британске владе и општег става британског јавног мњења допринесе коначном разријешењу источног питања и предаји Босне у руке, како ће се врло брзо испоставити, нове окупационе власти Аустроугарске.
