Мирослав Бркић

У раду је представљена компаративна анализа етичког кодекса Савеза регионалних удружења стручних радника у социјалној заштити РС, у односу на међународни етички кодекс социјалног рада са једне, те етичке кодексе удружења социјалних радника Србије, Хрватске и Словеније. Циљ рада јесте утврдити предности и недостатке националног етичког кодекса у односу на универзалне са једне, и националне етичке кодексе држава у окружењу са друге стране, а све у правцу његове ревизије и даљег развоја. Компаративном анализом националног етичког кодекса Републике Српске, са Етичким документом Међународног удружења социјалних радника, Кодексом професионалне етике социјалних радника Републике Србије, Етичким кодексом социјалних радница и социјалних радника у дјелатности социјалног рада, и Кодексом етике социјалних радника и радница Словеније, дошли смо до неколико основних закључака о недостатцима националног етичког кодекса, који захтијевају ревидирање: 1) структура има обиљежја традиционалног приступа професионалној етици као етици дужности; 2) не заснива се на социјалној правди, у димензији дужности критичког односа и друштвеног дјеловања против неправедних политика и пракси; 3) не разрађује у довољном обиму нити садржају начело људских права у односу према корисницима; 4) не препознаје обавезу супервизијске рефлексије у случају стручне дилеме у професионалној пракси, као ни одговорност за развој етичке компетенције социјалног радника; и 5) нема начело доступности, као ни било који елемент професионалне саморегуације.

Деинституционализација је тесно везана са правима особа са интелектуалним и менталним тешкоћама на живот у заједници и развојем услуга у заједници којима се ови процеси подржавају. Влада Републике Србије се акционим планом у оквиру предприступних преговора за поглавље 19 обавезала да ће усвојити стратегију деинституционализације. У раду се приказују резултати истраживања који су за циљ имали утврђивање ставова запослених према деинституционализацији у шест домова за смештај одраслих и старијих са интелектуалним и менталним тешкоћама. Реч је о дмовима који су били укључени у пројект „Подршка деинституционализацији и социјалном укључивању особа са менталним потешкоћама и менталним обољењима“ (ИПА 2011) и који су оквиру њега развијали услугу становања уз подршку. Резултати истраживања су показали да запослени генерално подржавају процесе деинституционализације, при чему ниво и интезитет подршке зависе од радног места/образовања, година радног стажа и бројем похађаних обука.

На нивоу ЕУ не постоји јединствена политика из области социјалне заштите. Сагласно принципу супсидијарности државе чланице суверено регулишу ову област. Из тих разлога, постоје концептуалне и садржинске разлике међу европским државама у зависности од традиције и историјских околности. Последњих десетак година у Србији се интезивно спроводи реформа система социјалне заштите. Донет је нови Закон и већи број подзаконских аката у циљу стварања ефикаснијег и ефективнијег система, прилагођеног европским начелима, идејама социјалне правде, али и тржишним условима привређивања. У овом раду се приказују и анализирају основне карактеристике система социјалне заштите у Србији, Великој Британији, Шведској, Немачкој, Шпанији и Чешкој, као типичним представницима глобалних модела (либерални, социјалдемократски, корпоративни, медитерански и источноевропски). Резултати анализе показују да је систем социјалне заштите у Србији по својим карактеристикама најближи источноевропском, при чему садржи и решења која су присутна у другим моделима.

Увођење система квалитета био је један од кључних стратешких циљева реформе система социјалне заштите. Стратегијом развоја социјалне заштите било је предвиђено да се прописи којим се дефинишу стандарди услуга и њихова имплементација остваре до краја 2008. године. Услед различитих субјективних и објективних околности, Правилник о ближим условима и стандардима за пружање услуга социјалне заштите донет је у мају 2013. године. Тиме су испуњене формалне претпоставке за увођење си­стема квалитета. Практичне ће остварити тек онда када се стан­дарди, као захтеви који се постављају пред све пружаоце услуга имплементирају у систем. У овом раду приказују се основне карактеристике стандарда у социјалној заштити, са становишта врсте, процеса њиховог увођења у регулаторни систем, разлика између стандарда, процедура и закона.

Више од милион деце и одраслих живи у домовима широм Европе, најчешће изоловани од локалне заједнице, осујећени у задовољавању бројних људских права. Историјски посматрано, Европски систем социјалне заштите карактерисао је примат резиденцијалног смештаја над услугама у заједници. Под окриљем потребе за дуготрајном негом и подршком, већина оних који са становишта функционалистичких перспектива не могу да допри­несу прогресу и стабилности друштва (деца, особе са инвалидитетом, стари) смештани су у домове. Временом су домови постајали својеврсна „гета“, у које су људи долазили као децa и остајали до краја живота. Ова појава је нарочито била изражена код душевно оболелих и особа са интелектуалним тешкоћама. Са савременим цивилизацијским тековинама, које фаворизују људска права, без обзира на различитости, стање је почело да се поправља. Процесе институционализације замењује деинституционализација, која уместо домског наглашава значај живота у заједници. У Србији, као и осталим земљама у региону, овај процес је на самом почетку. Потребно је обезбедити много системских претпоставки да би се из начелне подршке прешло у практичну имплементацију. У овом раду анализирају се идеје и принципи деинституционализације, као и основне претпоставке за његову примену у Србији.

У раду се утврђују обиљежја и врсте вриједности у социјалном раду, те се разматрају импликације ових обиљежја на етички компетентну професионалну праксу социјалног рада. Циљ је идентификовати основне елементе концептуланог одређења вриједности у социјалном раду како анализом различитих приступасамом појмовном одређењу, тако и анализом односа вриједности са сродним концептима принципа, стандарда и етике. Из такве анализе произилазе и различите класификације вриједности, при чему двије основнe подјеле раздвајају личне, професионалне и друштвене вриједности са једне, односно вриједности циља и вриједности средстава у социјалном раду са друге стране. Закључци добијени теоријском анализом и синтезом указују на сљедећа основна обиљежја вриједности у социјалном раду: концепције добра, пожељног, идеали којима се тежи;  општи конструкти;  релативност основног предзнака вриједности - социјални конструкти; когнитивнии емоционални конструкти; релативнотрајни и хијерархијски организовани идеалиутичу на процјену и одлучивање у социјалном раду  иако не одређују директно понашање појединца, указују на ,,приоритет у склоностимаˮ односно представљају позитиван став у односу на дјеловање на одређени начин. Оваква обиљежја вриједности указују на њихове различите врсте и поријекло, као и снажан утицај на опажање, разумијевање, закључивање и одлучивање социјалног радника у професионалној пракси.  С тим у вези, познавање личних, професионалних и друштвених вриједности социјалног радника, као и стална рефлексија на њихов однос са најбољим интересом и перспективом корисника издваја се као један од основних предуслова професионално компетентне праксе социјалног рада.

Бескућништво описује стање људи који немају стално место боравка и нису у могућности да га стекну. Бескућништво као такво утиче на велики број  људи, независно од пола и старости, прати га посебан начин и стил живота, као и посебан систем  вредности који има елементе субкултуре. Кроз испитивање корисника Прихватилишта и прихватне станице у Новом Саду, као једине организоване услуге социјалне заштите бескућника на територији Војводине, аутори овог рада ће покушати да испитају главне узроке и факторе који доприносе настанку бескућништва у Војводини, и то све у циљу бољег разумевања проблема са којима се бескућници суоачавају. Такође, у раду се указује на ризичне  групе  бескућништва, као и на ургентност потребе за креирањем  програма  превенцијe, односно стратегија за  решавањa проблема бескућништва.

Према Конвенцији о правима особа са инвалидитетом прописана су једнака права на запошљавање свим особама са инвалидитетом, што захтева велике промене у политикама запошљавања ове популације свуда у свету. Сврха овог текста је да прикаже проблеме и перспективе, кроз непосредна искуства различитих актера у процесу запошљавања особа са инвалидитетом, како би се боље разумео њихов положаја на тржишту рада. Укључивање особа са инвалидитетом у радни процес отежава дугогодишња искљученост из друштва, те велики број њих нема довољне специфичне и неспецифичне компетенције да се укључи у тржиште рада. Недовољна приступачност ресурса заједнице, а посебно превоза за особе којима је потребна подршке у кретању, значајно утиче на ограничене могућност за запошљавање. Негативни ставови и неадекватан приступ информацијама доводе до тога да послодавци законске могућности доживљавају као додатни намет, а не као подстицајне мере. Посебан проблем огледа се у чињеници да је јавни сектор најазступљенији послодавац особама са инвалидитетом, док су актуелно врло ограничене могућности новог запошљавања.

Ванзаводске санкције и мере у Републици Србији спроводе се од 2008. године и обухватају широк спектар санкција и мера које се спроводе у заједници. За њихово успешно спровођењe неопходан је мултиресорски приступ, односно сарадња различитих служби и система. Са становишта извршења ванзаводских санкција и мера, нарочито је битна сарадња центара за социјални рад и Повереничке службе. У циљу сагледавања до сада постигнутог степена сарадње између стручних радника центара за социјални рад и повереника као и информисаности радника центара о ванзаводским санкцијама и мерама и властите улоге у њиховом спровођењу, током 2016. године реализовано је емпиријско истраживање. Обухватало је стручне раднике у центрима за социјални рад у Шумадијском округу, поверенике надлежне за послове извршења ванзаводских санкција и мера. Резултати истраживања указују на недовољну информисаност стручних радника центара за социјални рад о пробационом раду и њиховим улогама у овим процесима, као и неопходност успостављања комуникационих канала и партнерске сарадње између ових служби.

У раду се анализирају постојећи модели децентрализације система социјалне заштите у Србији. Кроз излагање искустава земаља Европске уније и указивање на недостатке актуелног система социјалне заштите у Србији, трага се за најоптималнијим решењима. Рад се закључује препорукама за унапређење функционисања система социјалне заштите, базираним на успостављању мешовитог централистичко-децентралистичког приступа, који уважава привредне, регионалне, нормативне и културолошке особености Србије.

Предмет рада јесте приказ услова које је неопходно задовољити како би квалитет живота особа са менталним сметњама био на нивоу који мора бити омогућен сваком човеку и указивање не неопходне кораке и приступе у раду са овим особама и заједницом. У тексту се настоји да се укаже на права која све особе имају, па самим тим и особе са менталним сметњама, и која им морају бити обезбеђена. Нека од основних људских права не могу се остварити у условима који су карактеристични за институционални смештај, чија је једна од основних одлика немогућност реализације многобројних животних ситуација и карактеристичних развојних задатака, па самим тим ни изградња задовољавајућег личног идентитета. Нормализација је концепт који настоји да омогући услове живота особама са менталним сметњама који су барем онолико квалитетни колико су и услови у којима живи просечан становник одређене заједнице/друштва. Назначава се који су то услови, које је активности неопходно предузети и дефинишу принципи на којима се рад у циљу остварења ових задатака мора заснивати. У тексту се разматрају и адекватни начини конкретизације циљева нормализације, превасходно кроз валоризацију социјалних улога и лично планирање.

Предмет рада је представљање концепта алтернативног санкционисања и пробационог радакроз сажети приказ теоријских основа, историјског развоја појединих модела система извршења алтернативних санкција као и искуства на спровођењу алтернативних санкција и мера у Републици Србији. Ванзаводске санкције и мере за циљ имају реинтеграцију извршиоца кривичног дела, репарацију причињене штете и повећање сигурности друштвене заједнице. Наведени циљеви су комплексни, мултидисциплинарно оријентисани, те подразумевају партнерско учешће различитих система у заједници. У том контексту посебно је значајна сарадња између система социјалне заштите, пре свега центара за социјални рад, али и других система у заједници (здравственог, образовног, служби за запошљавање) и Повереничке службе. Поменуте службе нису у довољној мери упознате са концептом алтернативног саннкционисања, властитим улогама и одговорностима, те се у томе и огледа основни циљ овога рада.