Милан Крстић

Уједињено Краљевство Велике Британије и Северне Ирске званично је напустило Европску унију 2020. године. У складу са овом великом променом, званични Лондон је изградио нову интегрисану стратегију деловања тзв. „Глобалне Британије” у међународним односима. Овај рад настоји да пружи одговор на питање шта се може очекивати од политике Уједињеног Краљевства према Србији и региону, те на који ће начин стратешки избори Србије утицати на билатералне односе две државе. Како би се то утврдило, полази се од анализе стратешких докумената у области одбране и спољних послова, које је Влада Њеног Величанства објавила марта 2021. године, као и од праксе деловања Уједињеног Краљевства према Србији од 2016. године до данас. У раду се тврди да ће деловање Уједињеног Краљевства у региону бити у великој мери одређено глобалном британском стратегијом запречавања ширења руског и кинеског утицаја. Такође, тврди се и да ће, услед рата у Украјини, однос Србије према Русији и у мањој мери према Кини, примарно утицати и на будућност односа Београда и Лондона. Остале теме које ће имати утицај биће став Београда према Косову и Метохији, Босни и Херцеговини, безбедносној сарадњи са НАТО, те друга регионална питања.

Предизборна кампања уочи избора 3. априла 2022. године одвијала се у специфичним условима. Свега девет дана након што је 15. фебруара 2022. године председник Републике Србије, Александар Вучић, расписао превремене парламентарне изборе, Руска федерација извршила је инвазију на Украјину. Рат који је трајао је током читаве предизборне кампање, креирао је специфичан комуникациони изазов за политичке странке. Осим тога, рат је утицао и на гласаче, побуђујући анксиозност услед евентуалног преливања негативних последица рата (безбедносних, економских, политичких, емотивних) на Србију. У овом раду управо анализирамо утицај ратом индуковане анксиозности на изборно понашање гласача. Квантитативни истраживачки дизајн подразумевао је анализу истраживања јавног мњења спроведеног непосредно након одржаних избора. Упитник постизборне сондаже био је фокусиран на проверу две хипотезе о утицај анксиозности на изборно понашање: (1) преусмеравање пажње гласача са унутарполитичких на спољнополитичке теме; (2) промену преференција гласача када је у питању доношење одлуке за кога ће гласати на изборима.

Многи аналитичари очекивали су радикалну промену у спољној политици председника Џозефа Бајдена, посебно у поређењу са претходним председником Доналдом Трампом. Годину дана након изборне победе, мишљења о томе колико је Бајден заиста променио спољну политику САД су подељена и варирају од оних који виде револуционарну промену до оних који виде само разлику у тону у већини кључних аспеката. Овај рад настоји да допринесе дебати кроз анализу континуитета и промене у спољној политици нове администрације према региону Западног Балкана. Иако су многи очекивали да Бајденова политика буде сличнија приступима председника Барака Обаме или чак Била Клинтона, овај рад аргументује да нова администрација задржава значајан део заједничког курса са Трамповом. Међутим, приметне су и одређене промене и модификације, али чини се да оне нису важније од елемената континуитета који постоје између односа две администрације према региону. Рад се такође обраћа узроцима оваквог континуитета и тврди да главни разлог за то лежи у структуралним факторима на нивоу међународног система. Остали разлози се могу наћи на државном (унутрашњем нивоу), као и на индивидуалном нивоу анализе.

Генеза регионалне сарадње на Западном Балкану протекле две и по деценије имала је различите етапе, уз дуготрајне кризе и проблеме у вези са развојем властитог концепта. У овом раду аутори стога анализирају њене досадашње домете, са посебним акцентом на период након трансформације Пакта за стабилност у Југоисточној Европи у Савет за регионалну сарадњу почетком 2008. године, као и на покушај реконцептуализовања сарадње у оквиру Западнобалканске шесторке током 2013. године. Истовремено они пажњу посвећују и дометима Берлинског процеса након 2014. године и стварања новог облика преласка регионалне сарадње у регионалну економску интеграцију (Заједничко регионално тржиште) с краја 2020. године. У том контексту аутори разматрају да ли ће да уследи и продубљивање политичке сарадње кроз евентуално оснивање заједничког парламента Западног Балкана и увођење редовних састанка председника влада и министара иностраних послова. Аутори зато указују и на одређена страховања у региону да би већ отпочета интеграција у области економске сарадње, која би била праћена и продубљеном политичком сарадњом, могла резултирати оснивањем „Балканске уније”. То суштински наилази на значајне отпоре и противљења у региону Западног Балкана због страха да ће она постати трајно решење, које као такво дугорочно искључује чланство држава региона у Европској унији.

У овом раду аутори анализирају настанак и развој Берлинског процеса (2014–), као иницијативе коју је покренула Савезна Република Немачка према државама Западног Балкана, а са превасходним циљем убрзања њихових европских интеграција, економског и инфраструктурног развоја, као и унапређења регионалне сарадње. СР Немачка је успела да захваљујући ојачавању своје улоге на Западном Балкану, у Берлински процес укључи Аустрију, Француску и Италију. Веома је битно да државе Западног Балкана у што је могуће већој мери испуне и спроведу оно на шта су се обавезале у оквиру Берлинског процеса, а како би убрзале приступање Европској унији и унапредиле међусобну сарадњу превасходно кроз решавање бројних нагомиланих билатералних проблема. Са друге стране, Немачка је обећала финансијску и стручну помоћ у реализацији бројних инфраструктурних, енергетских и образовних пројеката у региону Западног Балкана.