Микица Будимировић
МОГУЋНОСТИ УНАПРЕЂЕЊА СОЦИЈАЛНОГ ПРЕДУЗЕТНИШТВА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ
Предузетнички дух настаје идеолошки у предворју настанка капитализма и посебно је присутан у идеологији и економским концепцијама протестантизма. Наравно, профитни принципи важили су и у ранијим историјским периодима, али нису били посебно наглашавани, због укупне неразвијености привреде и посебно размене и трговине. Либералистичке и неолибералистичке концепције економске и социјалне политике изричито су у први план ставиле тржишне законитости и односе у средиште свих друштвених односа, а профит остварен у тржишној утакмици као мерило личне и друштвене вредности. Иако се релативно рано у људској историји јављају различити видови непрофитних, доброчинитељских и добровољних активности, посебно у сфери онога што се данас назива социјалним услугама, социјално предузетништво се везује на настанак демократских друштава и за концепцију државе благостања. Демократско друштво подразумева активну партиципацију грађана у одлучивању о свим битним заједничким потребама, питањима и интересима и подстиче различите облике удруживања и самоорганизовања грађана, посебно на локалном нивоу. Савремене и најдемократскије државе нису у стању да обезбеде социјалну сигурност свих својих грађана, посебно не оне у којима доминира неолибералистички модел економске и социјалне политике, који је директно у супротности са идејама и принципима државе благостања. У принципу, у савременим друштвима тржишно усмерено предузетништво у свим секторима производње и услуга преферира се у односу на друге видове привреде и социјалних и других услуга. Мада, већина држава, притиснутих сиромаштвом, незапосленошћу, маргинализацијом бројних слојева становништва, миграцијама и другим социјалним проблемима, на неке начине подржавају одређене форме социјалног предузетништва, не доводећи у питање базичне економске и социјалне законитости. Захваљујући томе, у свету се могу срести примери успешне и добре праксе социјалног предузетништва. Социјално предузетништво у Србији нема дугу традицију, нити је значајније развијено, како би могло да врши свој друштвени позив, ангажујући активно и лукративно грађане (посебно оне који су из различитих разлога осујећени да раде и тако стичу свој доходак) и доприносећи богатству и разноврсности социјалних и других услуга, па и роба. Бројни су разлози за ову ситуацију од предрасуда и заблуда, идеолошких ограничења и непознавања, до инерције и скромне политичке воље да се развија аутентични концепт социјалног предузетништва, коме би сви носиоци одлучивања (држава, локалне власти, компаније и корпорације, велика предузећа, фондови и фондације, донатори и задужбинари итд.)пружили конкретну подршку и подстрек. Без тога се не могу очекивати битније промене. Постојећи институционално-правни оквири социјалног предузетништва нису препрека, али нису ни погодујући и подстицајни фактор социјалног предузетништва. Због тога без суштинске промене односа према овој социјалној иновацији неће бити довољно донети само релевантан закон и друга правна акта.
