Marta Ž. Sjeničić

  • Adresa: /
  • Email: /
  • Telefon: /
  • LinkedIn: /

Institut društvenih nauka, Beograd.

PERIODIKA

POLITIKA ZAPOŠLJAVANJA OSOBA SA MENTALNIM POTEŠKOĆAMA

Dijagostifikovane mentalne ili intelektualne smetnje mogu voditi kao lišenju ili ograničenju poslovne sposobnosti. Konvencijom o pravima osoba sa invaliditetom se uređuje da su države potpisnice obavezane da priznaju da osobe sa invaliditetom ostvaruju svoj pravni kapacitet ravnopravno sa drugima u svim aspektima života i da su obavezane da preduzmu odgovarajuće mere kako bi osobama sa invaliditetom omogućile dostupnost pomoći koja im može biti potrebna u ostvarivanju njihove poslovne sposobnosti. Uporedni pravni sistemi pokazuju jaku tendenciju uključivanja osoba sa ograničenom poslovnom sposobnošću u redovne životne tokove, ali i isključivanja mogućnosti potpunog lišenja poslovne sposobnosti. Ovakav stav omogućuje održavanje radne sposobnosti i radnog angažovanja osoba sa invaliditetom, a samim tim i socijalnu inkluziju. Da bi bila zaposlena, osoba treba da bude, u najmanju ruku, delimično poslovno sposobna. Kada se radi o oduzimanju i ponovnoj proceni, te vraćanju poslovne sposobnosti, kao uslova radne sposobnosti, nacionalna pravna regulativa se kreće prema savremenim trendovima. Praksa, međutim, sledi teoriju i pravnu regulativu sporim koracima. Da bi se omogućila ekonomska aktivnost osoba sa invaliditetom u Srbiji, potrebno je da se razmotri njihov pravni status: poslovna i radna sposobnost. Srbija je razvila pravni okvir za priznavanje prava osoba sa invaliditetom. Put ka potpunoj implementaciji ovog okvira u praksi je još uvek dug.

PERIODIKA

PRAVI OKVIR RELEVANTAN ZA DEINSTITUCIONALIZACIJU OSOBA SA MENTALNIM SMETNJAMA I INTELEKTUALNIM POTEŠKOĆAMA

Predmet rada je analiza nacionalnog pravnog okvira relevantnog za deinstitucionalizaciju osoba sa mentalnim smetnjama. Kroz rad se nastoji da se na sistematičan i obuhvatan način prikažu oni delovi regulative koji služe ili bi mogli poslužiti kao strateški okvir za stvaranje uslova za izlazak lica sa men­talnim smetnjama iz ustanova i njihovo vraćanje u zajednicu, ali i uslova za zadržavanje lica sa mentalnim smetnjama u socijalnom okruženju. U radu je korišćen analitički metod pisanja, kojim se došlo do zaključka da je nacionalni pravni okvir prilično zaokružen i sistematski uređen. Delovi koji uređuju zbrinjavanje lica sa mentalnim smetnjama kroz proces deinstitucionalizacije i socijalne inkluzije su, međutim, raštrkani po različitim propisima, te se može reći da ne postoji jedan akt koji bi predstavljao plan ili strategiju deinstitucionalizacije osoba sa mentalnim smetnjama. Bilo bi korisno sačiniti na nivou države, odnosno međusektorskom nivou, plan deinstitucionalizacije, koji bi u sledećem koraku bio razrađen kroz obavezujuću regulativu i kojeg bi se pridržavali svi relevantni akteri u ovom procesu. Pored toga i uključivanje i sinhronizovana angažovanost svih ak­tera u društvu je od ključnog značaja za ostvarivanje cilja deinstitucionalizacije.

PERIODIKA

POLITIKE KOORDINISANIH STANDARDA SOCIJALNIH I ZDRAVSTVENIH USLUGA U ZAJEDNICI ZA OSOBE SA MENTALNIM I INTELEKTUALNIM POTEŠKOĆAMA

Nacionalni minimalni standardi definišu nivo kvaliteta zdravstvenih i socijalnih usluga koje se pružaju korisnicima. Oni predstavljaju koncept koji profesionalci u zdravstvenom i socijalnom sektoru treba da koriste kao apsolutni minimum kvaliteta usluga u cilju njihovog unapređenja. U radu je dat pregled tri nacionalna i standardnog okvira Evropske unije za usluge mentalnog zdravlja ili usluge socijalne zaštite, koje se ne pružaju isključivo u zajednici. Ovi standardi kvaliteta imaju neke zajedničke karakteristike: (1) stavljaju korisnika u centar i usmerene su na unapređenje kvaliteta usluga; (2) nisu obavezni; (3) izrađeni su na način da budu jasni opštoj javnosti, korisnicima, njihovim porodicama i starateljima; (4) dizajnirani su tako da se na osnovu njih mogu procenjivati usluge te da se na osnovu toga može vršiti njihovo plaćanje; (5) u skladu su sa nacionalnim politikama u ovoj oblasti i strategijama; (6) odnose se i na zaštitu mentalnog zdravlja i socijalne usluge; i (7) mogu da ih primenjuju svi akteri relevantni za pružanje usluga u ovim oblastima. Na kraju su prikazani funkcionalni standardi u socijalnom sistemu Republike Srbije, i ukazalo se na nedostatak koordinacije između ovih i standarda usluga u zdravstvenoj zaštiti, relevantnih za brigu o osobama sa mentalnim i intelektualnim poteškoćama.

ç