Marija Karanikić Mirić

  • Adresa: /
  • Email: /
  • Telefon: /
  • LinkedIn: /

Pravni fakultet, Univerzitet u Beogradu

PERIODIKA

UGOVORENA FORMA UGOVORA O OTUĐENJU NEPOKRETNOSTI

Serija skorašnjih izmena zakonskih pravila o formi ugovora koja regulišu prenos prava svojine na nepokretnim stvarima vezana je za postupak uvođenja javnog beležništva u domaći pravni sistem, te za različite društvene reakcije na ovaj proces, a pre svega za višemesečnu obustavu rada advokata. Pravilo koje je trenutno na snazi rezultat je kompromisa koji je postignut između države i predstavnika advokatske profesije. Predmet ovog rada jesu smisao i domašaj tog pravila, a pre svega dopuštenost ugovaranja strože forme ugovora o otuđenju nepokretnosti od one koja je zakonom propisana. Domaća stručna javnost se podelila o ovom pitanju: Po jednom shvatanju javni beležnik nije ovlašćen za javno sastavljanje ugovora o otuđenju nepokretnosti, već samo za njegovo javno potvrđivanje. To dalje znači da ugovori upravljeni na prenos prava svojine ne proizvode pravno dejstvo ako su sačinjeni u formi javnobeležničkog zapisa, izuzev ako je lice koje tako otuđuje nepokretnost poslovno nesposobno. Drugim rečima, ugovorne strane nisu slobodne da sporazumno pooštre zakonom propisanu formu javnobeležničkog potvrđivanja (solemnizacije) ugovora o otuđenju nepokretnosti. Nasuprot tome stoji shvatanje da i ovde važi opšte pravilo iz čl. 69 ZOO da ugovorne strane mogu da se sporazumeju o posebnoj formi kao bitnoj. To, dalje, obuhvata i mogućnost ugovaranja strože forme od one koja se po zakonu neophodna. Autorka nudi argumente u prilog ovom potonjem razumevanju.

PERIODIKA

ODGOVORNOST PROIZVOĐAČA VAKCINE U PRAKSI EVROPSKOG SUDA PRAVDE

Autorka pokušava da doprinese stišavanju bure koja se u stručnoj medicinskoj i najširoj nestručnjačkoj javnosti neopravdano podigla povodom pogrešnih medijskih interpretacija odluke Evropskog suda pravde u slučaju C–621/15 (N.W and others v Sanofi Pasteur) iz juna 2017. U tom cilju prikazuje činjenično stanje i način na koji se ovaj francuski slučaj našao pred Evropskim sudom pravde, razmatra sporna pravna pitanja i način na koji je Evropski sud na njih odgovorio, ukazuje na različitost pojmova uzročnosti u pravu i u medicinskoj nauci. Presuda Evropskog suda ne menja postojeći režim odgovornosti proizvođača vakcine, već razjašnjava standarde koje nacionalna pravila dokaznog postupka treba da ispune da ne bi bila u suprotnosti s pravilom iz čl. 4 Direktive o odgovornosti za proizvode s nedostatkom. Po tom pravilu teret dokazivanja nedostatka u proizvodu, nastale štete i uzročne veze između nedostatka i štete pada na oštećenika. Kada ne postoje naučna saznanja o tome da li je određena vakcina uzrok odnosno da li doprinosi pojavi određenog oboljenja, pravična raspodela povećanog rizika u uslovima ubrzanog tehnološkog razvoja i asimetrije informacija nalažu da se ne isključi svaka mogućnost da se uzročna veza u sudskom postupku dokazuje i drugim sredstvima, a ne samo rezultatima medicinskih istraživanja.

ç