Ирина Р. Милутиновић

У току глобалне здравствене кризе узроковане пандемијом вируса „Ковид 19” (Covid-19), упоредо са борбом за очување живота и здравља људи, научна заједница се мобилише и у борби против тзв. инфодемије. Циљ ове студије је да аналитичким и критичким научним приступом, и на темељу релевантног теоријског оквира и међународноправних норми, дискутује инструменте информационе политике који су примењени у Републици Србији у склопу механизма управљања пандемијском кризом поводом избијања „Ковида 19”. Предмет истраживања обухвата период од првог регистрованог случаја оболелог у Србији до укидања ванредног стања услед опадања епидемијске криве (6. март – 6. мај 2020). Резултати студије указују на проблеме недоследности, непропорционалности и политичке инструментализације мера информационе политике примењених у назначеном периоду.

Овај рад се ослања на инструменталистичке експланаторне теорије сецесије и медијске теорије уоквиравања, како би изучио дискурзивне праксе којима се медији у Србији користе приликом извештавања о референдумима о независности у западноевропским државама, при чему је пажња усмерена на Уједињено Краљевство и Шпанију. Предмет рада je уоквиравање дискурса о сецесији у онлајн медијима у Србији. Циљ истраживања је да испита подударност медијских интерпретативних образаца заступљених у прилозима који дискутују покушаје сецесије Шкотске (2014) и Каталоније (2017) са медијским дискурсом о отцепљењу Косова и Метохије од Републике Србије. Рад се посебно фокусира на питање да ли медији у Србији производе пристрасне или аналитичке и информативне садржаје о осетљивој теми сецесије када покривају вести из других земаља. Узорак је заснован на Интернет архиви 10 медијских кућа (Блиц, Курир, Б92, Телеграф, Н1, Вечерње новости, Информер, Данас, РТС и Политика) које су теми националног самоопредељења посветиле значајну пажњу приликом одржавања плебисцита у Шкотској (2014) и у Каталонији (2017). Резултати истраживања побијају хипотезу о потпуном преливању „косовских” дискурзивних образаца на западноевропске случајеве, али ипак потврђују недостатак адекватног аналитичког приступа сецесионизму на српској медијској сцени.

Negative perceptions of Russia as “the Other” in societies belonging to the Western political tradition have been shaped in a long historical perspective and have their own cultural and geopolitical matrix. These stereotypes mostly perceive Russia and its population through collectivism, authoritarianism and impulsiveness. Media and information policies play an indispensable role in shaping stereotypes in the modern and postmodern era. Therefore, the aim of this research is to point at the role of media discourse in supporting and forming negative stereotypes about contemporary Russia. In the introductory part of the Paper, the problem of stereotyping the notions of Russia and the Russians in the Western political space is contextualized, and then the case study on the empirical basis describes the role of the so-called Western media in supporting the established stereotypes in modern times. The main narratives of the information war between the European Union and the Russian Federation were used for media mediation and interpretation of events on the international scene in which the Russian Federation was the main actor during the year of sanctions (2014) and immediately afterwards (2015). We conclude that in the observed period there was a mutual deterioration of the images among the citizens of the EU and RF, while the leading media sacrificed the principle of impartiality of reporting.

У раду је представљен европски регулаторни оквир за облает радио-дифузије који укључује низ међународних докумената, у којима је остварен консензус држава чланица Савета Европе и Европске уније. Стандарди који су познати као европска пракса или европски стандарди изражени су у форми директива или препорука и представљају јединствен и обавезан регулаторни оквир развоја медијске сфере у свим државама интегрисане Европе. Циљ рада је да преиспита степен усклађености између захтева европског регулаторног оквира и достигнућа дела домаће медијске регулативе и њеног спровођења. Применом компаративног, дескриптивног метода и теоријске анализе правних докумената који представљају изворну грађу за ово истраживање, закључујемо да је усаглашавање домаће регулативе са европским стандардима у овој области у значајној мери примењено у законским актима који су у периоду 2000-2012. године донети у Републици Србији. Захваљујући позитивним примерима хармонизације остварени су предуслови за демократску трансформацију медијског система Србије у целини. Међутим, са становишта имплементације прописаних одредби у пракси, посматрани период карактерише кршење закона, Устава Републике Србије као и обавезујућих међународних докумената, чиме је исказан недостатак политичке воље да се реформа медијског система Србије спроведе доследно и целовито. Најновији изазови развоја радио-дифузије захтевају одлучније, консеквентније и темељније усаглашавање домаће регулаторне праксе са европским регулаторним оквиром за област медија.

У раду су систематизоване главне карактеристике медијског система Републике Српске, који функционише у оквиру јединственог регулаторног оквира Босне и Херцеговине. Предмет рада су различити аспекти овог медијског модела у транзицији: регулаторни акти и саморегулаторне мере, медијско власништво, слобода медија. Циљ рада је да се, узимајући у обзир афинитете и преференције медијске публике, артикулишу предлози за оснаживање аутентичног националног интереса у медијском систему који се мења у складу са захтевима евроинтеграцијских процеса. Корпус теоријских извора обухвата радове засноване на релевантним емпиријским истраживањима. Применом анализе медијског дискурса и упоредне анализе правних докумената идентификовани су основни недостаци који су произашли из процеса транзиције медијског система Републике Српске у складу са европским стандардима. Закључујемо да успешно спровођење демократске медијске трансформације захтева консеквентније спровођење неколико мера у наредном периоду: реформу медијске регулативе потребно је довршити на начин који осигурава њену примену у пракси и уважавајући демократску вољу грађана; положај јавних емитера потребно је поправити фактичком финансијском и управљачком самосталношћу; обезбедити транспарентност власништва над медијима и спречити сукоб интереса антимонополским одредбама; оснажити механизме медијске саморегулације.

Интернет темељно мења структуру и етику новинарске професије. Предмет овог рада је примена саморегулаторних инструмената у онлајн новинарству. Преиспитују се основе идентитета новинарске професије и идентификују кључне тенденције професионалне трансформације која се одвија под утицајем дигиталних медија. Циљ рада је да се, применом критичко-аналитичког метода, испита потенцијал саморегулаторних механизама у оснаживању идентитета новинарске професије, полазећи од нормативног карактера друштвене одговорности медија. Закључујемо да политика унапређивања саморегулације у онлајн медијима захтева: перманентно прилагођавање етичког кодекса новим смерницама које су примерене променљивом информационом окружењу; његово доследно примењивање у пракси, и јачање надлежности и одговорности независних регулаторних тела и професионалних удружења.