Gordana Živković

  • Adresa: /
  • Email: /
  • Telefon: /
  • LinkedIn: /

Institut za evropske studije, Beograd.

PERIODIKA

CRKVA I SRPSKA DRUŠTVENA ZAJEDNICA

Društveno zajedništvo nije za nas obično pitanje, već pitanje od presudnog značaja za čitavu budućnost. Bez konstituisanja stabilnog zajedništva nema ni efikasnog unutarnjeg objedinjavanja naše društvene zajednice, pa onda ni njenog uključivanja u širu jedinstvenu evropsku zajednicu. Problem koji se razmatra u ovom radu operacionalizuje se pitanjem: Na koji se način može ostvariti preko potreban konsenzus oko stvaranja, razvoja i opstanka srp ske društvene zajednice? Polazeći od stava da društvena zajednica podrazumeva socijalnu formaciju u kojoj su jedinke povezane u jedinstvo razumevanjem, poverenjem, zajedničkim osećanjima prema istim vrednostima, autor u tekstu postavlja sledeća pitanja: Šta je prihvatljivo, danas, za iznutra razjedinjenu i konfliktnu srpsku javnost? Može li šta da pokrene apatičnog i usamljenog pojedinca i da ga integriše u društvenu zajednicu? Koje se vrednosti mo­gu „nametnuti“ većini stanovništva snagom svoje izvorne moralnosti, a ne prisilom nekog spoljašnjeg autoriteta? Konstatujući postojanje alarmantnog i već „hroničnog“ deficita nasušno potrebnih i opšteprihvaćenih vredno­sti i orijentira, te odsustvo socijalne solidarnosti i zajedništva, autor u tekstu na više uporednih nivoa anali­ze iskušava mogućnosti pravoslavlja i Srpske pravoslavne crkve u ovom domenu. Ukazujući da je ova crkva kroz čitavu istoriju slovila za „čuvara društvenog morala“ i „promotera“ univerzalnih društvenih vrednosti koje čine temelj zapadnoevropske civilizacije, autor zaključuje da ona i danas može pod određenim uslovima da nadomesti istrošene rezerve društvenog zajedništva i obnovi narušeni srpski nacionalni i društveni identitet.

PERIODIKA

KO SU DANAS SRPSKI INTELEKTUALCI (fenomenološki ogled)

Odmah na početku svoga rada autorka upozorava na činjenicu da je danas malo šta još ostalo od već klasične „definicije“ intelektualca koja je nezamisliva bez intelektualne slobode, podrazumevajući kao rukovodeće sledeće načelo mišljenja i delovanja, ne odustajati od racionalnog pristupa, neutralne distance i stalne upitnosti spram svega što nas okružuje. Ističući da su moralnost, etičnost, privrženost idejama istine, pravde, humanosti i solidarnosti preduslovi svake istinske intelektualne (naročito: naučne) delatnosti, ona s pravom zaključuje kako validnost i istinitost naučnog stava ne određuje bi­lo čija ideološko-politička pripadnost, već sasvim obrnuto - usvajanje naučne istine predstavlja jedan od bitnih uslova političke i svekolike progresivnosti. Provodeći detaljnu analizu same fenomenologije zbilje srpskog tranzicionog društva, sveopštu politizaciju društva, slom društvenih vrednosti, krah morala, etike, stvaralaštva, krizu ljudskog integriteta i subjektnosti, s naglaskom na delatnost tzv. nezavisnih intelektualaca i nevladinih organizacija, autorka ostavlja „otvorenim“ značajno pitanje: da li se i čime se danas uopšte može „odbraniti“ shvatanje pntelektualca kao zagovornika kritike, istinom obavezane javnosti?

PERIODIKA

KRIZA SRPSKOG NACIONALNOG IDENTITETA (srpski narod u tranziciji)

U središtu autorove pažnje i interesovanja nalaze se sledeća pitanja: Imaju li Srbi danas jasnu svest o svom nacionalnom identitetu? Poseduju li valjani odgovor na pitanje ko je to srpski narod? Po če­mu je prepoznatljiv u zajednici civilizovanih, istorižskih naroda? Šta je to što nas danas međusobno povezuje, ali i izdvaja od drugih? Imamo li svoja zajednička opredeljenja, te jasno definisane državne i nacionalne interese? Postoji li saglasnost o društvenim vrednostima i ciljevima koji mogu osigurati bar minimum socijalne integracije, otvarajući tako put konstituisanju stabilnog zajedništva u nas? Na temelju provedene analize konstatuje se da svako od ovih pitanja ima negativan odgovor. Srbija je danas duboko razjedinjeno, konfliktno i u mnogo če­mu čak patološko društvo, u kome se ubrzano troše poslednjerezerve pozitivne energije zajedništva, so­lidarnosti i stvaralaštva. To svakako ide na ruku pogubnom i moćnom „globalističkom“ ratu za „duše“ naroda, za novi identitet radikalno suprotstavljen tradicionalnom! Apelujući na srpsku državu, Srpsku pravoslavnu crkvu i demokratsku međunarodnu javnost da zaustave odpočelo tiho nestajanje srpskog naroda, kao starog evropskog naroda, autor pledira za reformu društva ali i „reformu“ samog čoveka. Izlaz iz dramatične krize identiteta vidi se pre svega u oživljavanju i aktiviranju onih pravoslavnih sadržaja, vrednosti i tradicije, koji bi mogli zadovoljiti potrebe Srba ovde i danas!

 

PERIODIKA

DEMOKRATIJA I SLOBODA - fenomenološki opisi srpske političke zbilje

Središnji problem razmatranja u ovom tekstu oličen je u odveć starom, a danas itekako aktuelnom i čak presudnom, pitanju o odnosu demokratije i slobode. Ima li demokratije bez slobode? Ima li slobode bez demokratije? Kakvo je dosadašnje civilizacijsko iskustvo u ovom domenu? Fokusirajući pažnju na liberalnu demokratiju i njene mogućnosti u ozbiljenju čovekove slobo­de danas, autor na temelju uvida u samu fenomenologiju srpske političke zbilje konstatuje da naglašeni pozivi na demokratske vrednosti na paradoksalan način vode upravo „manjku“ čovekove lične slobode. Tačnije, njegova sloboda ostaje u domenu „definisanja željenih izbora“, dok se u zbilji takvi izbori sve više sužavaju. Iz tog horizonta pokazuje se vrlo problematičnom dobro znana teza Frensisa Fukujame o nastupajućem „kraju povesti“, koji smatra da je liberalna demokratija svojom „pobedom u hladnom ratu“ stekla apsolutnu prevagu u uslovima savremenog sveta kao onaj definitivno pronađen oblik političkog organizovanja i na­čina života prigodan za sve države čijim se dosezanjem označuje kraj same istorije. Naime, mnogobrojne činjenice svedoče sasvim suprotno: ovakva ideologizirana i instrumentalizovana „objava kraja“ u potpunosti previđa da se glavni ideološki rat zbiva danas upravo između liberalizma i demokratije. Tezu da žestoki rat protiv demokratije prikriveno ili izričito vode upra­vo ljudi koji se javno deklarišu kao liberali, autor „proverava“ na nekoliko uporednih nivoa argumentacije. Posebnu pažnju pri tome posvećuje ulozi, značenju i delovanju tzv alternativnih nevladinih organizacija, postavljajući pitanje: kakav je zapravo njihov uticaj na stvaranje „društvenog okruženja “ koje pogoduje oslobađanju i razvoju demokratskog procesa u nas? Konstatujući da upravo ljudska prava na kojima se naglašeno insistira postaju moćno političko i ideološko oruđe u politici, autor zaključuje da je istinski cilj i prava svrha svakog demokratskog poretka stabilna država, samosvestan narod, slobodan pojedinac, praved­na i moralna društvena zajednica.

PERIODIKA

BORBA ZA NOVI SRPSKI IDENTITET

U ovom radu se razmatra složen, osetljiv i nedovoljno istražen problem odnosa tranzicije i srpskog nacionalnog identiteta, operacionalizovan kroz sledeća pitanja: Treba li naše integrisanje u evropski kulturni i duhovni prostor da isključi našu tradiciju, specifične kulturne obrasce, vladajuća verska načela života? Ili pak upravo njih treba da unese u zajedničko evropsko kulturno i duhovno nasleđe koje će se nadalje razvijati u jednom specifičnom vidu? Jesu li nasleđeni običaji, narav naro­da, te načini njihovog vrednovanja u stanju da ugroze promene čiji je cilj obesnaženje svega što čini smetnju evropeizaciji života? Ili su pak tradicije sposobne da baš tome doprinesu? Pozivajući se na iskustvo razvijenih zapadnoevropskih zemalja koje poka­zuhe da korenite promene kroz koje su prolazile nisu bile nikakvo razaranje sopstvenog, ali jesu bile njegovo osavremenjavanje, autor zastupa stav da se ovde tradicija ne preuzima niti shvata kao nešto što je jednom zauvek dato, no se ona i iznova uspostavlja naporima novih generacija kako bi se očuvao i osnažio njen životni značaj. Ističući da bi svako pretvaranje tradicije kao predaje delatne u održavanju i reprodukciji identiteta čoveka i naro­da u nedelotvornu i ništavnu prošlost dovelo do tragičnih posledica na planu ljudske egzistencije, autor upozorava da evropeizacija koja to previđa neće imati dobre izglede da utvrdi ni ono što je već osvojila. Skrećući pažnju da bi mogući učinci takve „evropeizacije“ umnogome podsećali na dobro znane komunističke ideološke zahvate na ovim prostorima, autor odbacuje kao nezasnovane i štetne stavove tzv alternativnih nevladinih organizacija da su osnovni problemi naših tranzicionih lutanja i teškoća oličeni u srpskom nacionalizmu, crkvi i tradiciji.

ç