Душан Павловић

У тексту истражујем примену теорије игара на политичке феномене у великим групама (више од два играча). Фокусирам се на проблем колективног делања у оквиру игре уверавања (assurance game). Након излагања општег облика са два играча, показујем како игра изгледа када у њој учествује више играча, са нагласком на тврдњу како игра може да помогне у разумевању ситуација у којима учешће једне особе у некој колективној радњи зависи од очекивања да ће у њој учествовати друге особе. Идентификујем четири кључна елемента за решење ове игре – пивот, тип учесника, животни оптимизам и врста колективних норми. Политички примери на којима показујем значај ових концепата су гласање у скупштини, учешће на грађанским протестима, изборно гласање за мале странке и приступање покрету отпора. Уочавамо да је за сваку игру доминантнији неки други фактор који доприноси успеху колективног делања и решењу игре.

Да ли је и под којим условима неолиберална економска политика примењива у Централној и Источној Европи после слома комунизма 1989. године? У првом делу износи се дефиниција неолиберализма као економског система у коме доминира приватна својина, лична иницијатива, тржишна алокација ресурса и минимална држава. Ова дефиниција изведена је из привредних модела САД и Велике Британије током осамдесетих година 20. века. Потом се разматра теза о несавршености тржишта и државно решење за проблем информационе асиметрије, одн. проблем принципала и агента. Будући да сама ствара политичке фелере и неефикасну алокацију ресурса, државна интервенција може се оправдати једино ако је сама утемељена у институционалном решењу за проблем принципала и агента.

Текст објашњава значај теорије рационалног избора за политичку науку. То се ради на два начина. Најпре се указује на парадокс рационалности, тј. на неспособност демократских институција да произведу логички кохерентну одлуку (која не би кршила принцип транзитивности преференција). Сагледавају се и њене импликације на парламентарно одлучивање кроз Мекилвијеву теорему хаоса и могуће теоријске одговоре на њу. Текст се завршава прегледом теорија о формирању коалиција. Закључак је да политичка наука утемељена у теорији рационалног избора има половичан успех у погледу успостављања предиктивних закона у политици.