Dušan Nikoliš

  • Adresa: /
  • Email: /
  • Telefon: /
  • LinkedIn: /

Institut za kriminološka i sociološka istraživanja, Beograd.

PERIODIKA

REDIZAJNIRANJE KOMPLEKSA BEZBEDNOSTI U BIH - Kritički pogled na reformski proces

U reformama u celini, a posebno u pogledu reforme bezbednosnog sektora, Bosna i Hercegovina daleko zaostaje u odnosu na susedne zemlje. U BiH je daleko teže sprovoditi reformu nego u drugim postkonfliktnim i postratnim društvima. U tom smislu, BiH je teško upravljiv objekat a sektor bezbednosti je ostao nepogodan za upravljanje. U zemlji koja je opterećena mnogim problemima i u kojoj postoji animozitet, strukturne napetosti i konfliktni potencijal, nijedna odluka, propis ili aktivnost ne mogu se ostvariti ukoliko ne postoji zajednička spremnost i odlučnost svih relevantnih strane. Ne postoje čvrsti dokazi da su reformske mere dale konkretne u merljive rezultate. Najčešće se kao posebni reformski doprinos, kao merilo uzima broj usvojenih zakona i uredbi, formiranih institucija i količina donetih zaključaka. U tome prednjači Kancelarija OHR-a koja gotovo svaku aktivnost i meru tretira kao re­formski doprinos, čime stvara iluziju o spektakularnim i fascinantnim rezultatima. Stvoren je privid da su efekti brojnih reformi pre svega rezultat angažmana OHR-a, iako je najveći broj zamišljenih reformi ostao samo na papiru. Pod plaštom reforme, unazad nekoliko godina se kontinuirano i sistematski, pod pritiskom tzv. međunarodne zajednice, vrši transfer vlasti sa entiteta na državni nivo BiH, čime se konstantno derogiraju i suspenduju nadležnosti institucija Republike Srpske. U državama „međunarodne zajednice“, reforme u BiH, kao i u drugim zemljama, shvata se kao primena tzv. evroatlantskih (NATO i SAD) rešenja u vojno-bezbednosnoj sferi.

PERIODIKA

AMERIČKA TRANZICIJA - KA NOVOM MEĐUNARODNOM PORETKU?

Globalni, omamljujući talas obamanije zapljusnuo je početkom novembra 2008. godine Srbiju! Sama završnica američkih predsedničkih izbora („američka izborna noć“) vanstandardno je politički obeležena i gotovo ideološki-propagandno praćena u televizijskim masmedijima u Srbiji na takav način kao da se radilo, i kada se radi, o izborima u Srbiji i kao da je televizija tek tih dana kao medij ušla među Srbe: istovetni scenarij i scenografija pretponoćnih i postponoćnih razgovora, analiza, procena, predviđanja u studijima sa učešćem nekolicine istih (da li i jedinih u nas?) aktera.

PERIODIKA

SAD I NATO - Pogled iz devedesetih na dvehiljadite i iz dvehiljaditih na devedesete

Dugoročni globalni unipolaristički i unilateralni geopolitički i vojnostrateški interes i pretenzija SAD u 90-tim godinama je bio da se NATO univerzalizuje, “globalizuje” i prihvati kao novi i najbolje pronađeni sistem bezbednosti za Evropu i svet. NATO je i u 90-tim godinama, do danas, nastavio da postoji i funkcioniše iz više raz­loga: zbog inherentnog straha SAD i njenih najlojalnijih zapadnih saveznika od ruske opasnosti; zbog toga što je za SAD NATO oduvek bio “najprirodniji” način njihovog vojnog i političkog prisustva i ostanka i opstanka kao svetske supersile i najuticajnije vanevropske „evropske“ sile u Evropi i u evropskim bezbednosnim poslovima, odnosno, bezbednosne dominacije nad Evropom pa i njene kontrole; i, možda, najvažnije, zbog toga što je kroz sve ovo NATO bio i do danas ostao najefikasniji instrument funkcionisanja i opstanka SAD kao globalne supersile u svetskim poslovima, u celini. Eventualno povlačenje SAD iz Evrope, „ispuštanje Evrope iz svojih ruku“, odnosno američki izolacionizam od Evrope, značio bi za Ameriku, i bio bi u njoj doživljen, kao gubitak globalnog liderstva, dominantne moći i misionarske uloge u svetu, svega onoga što je za SAD nasleđe Drugog svetskog rata. Za Sjedinjene Države, bezbednosno politički dominirati Evropom, kontrolisa ti je (a to SAD čine kroz NATO), najbitniji je preduslov i temelj njihovog celokupnog globalnog međunarodnog bića i identiteta i opstanka kao planetarne supersile, a ti­me i smisla postojanja. Odlaskom NATO-a sa scene, kredibilitet i vojno-bezbednosna dominacija i opstanak i ostanak SAD u Evropi izgubili bi smisao. Svih ovih „hladnoratovskih“ i „posthladnoratovskih“ decenija NATO je (skupa sa OEBS-om) jedina i suštinski presudna politička i vojno-bezbednosna kopča Sjedinjenih Država sa Evropom. Bez NATO-a i svoje dominantne komandne i visokotehnološke pozicije u njemu, SAD, jednostavno rečeno, ne bi imale šta da traže u Evropi, osim kao okupaciona sila! Iračka okupacija Kuvajta avgusta 1990. godine i građanski rat u Jugoslaviji, posebno onaj u Bosni od 1992. god., bili su ona tražena i pronađena formula koja je NATO-u trebalo da obezbedi „večnu mladost“.

PERIODIKA

JEDAN MOGUĆI PRISTUP U IZUČAVANJU GLOBALNOG MEĐUNARODNOG BIĆA SJEDINJENIH AMERIČKIH DRŽAVA

Ratovi koje su Sjedinjene Američke Države vodile u poslednjoj deceniji 20. veka i koje vode u prvoj deceniji 21. veka daju za pravo tvrdnji da je globalna međunarodna, tj. spoljna, politika SAD kontinuum ratova, vojnih invazija, agresija, intervencija, okupacija, izazivanih i podsticanih građanskih ratova, državnih udara i tajnih, subverzivnih i terorističkih operacija širom sveta i, novijeg datuma, na području nekadašnje Jugoslavije i u „Evroazijskom Balkanu“. Ovo saznanje decenijama je „skrivano“ maglinom „hladnog rata“, sukoba Istok-Zapad, postojanja crvene „imperije zla“ kao i apokaliptičkom senkom nuklearnog sudnjeg dana i nuklearnog ledenog doba. Celokupna američka spoljna po­litika od završetka Drugog svetskog rata i izrastanja SAD u globalnu supersilu, može se posmatrati i kao svojevrsni produžetak tog rata, kao stalna militaristička akumulacija i nadgradnja da bi se ostalo na vrhu i da se taj vrh ne bi ni sa kim delio. Proizvodnja kriza i ratova način su opstanka i funkcionisanja globalnog međunarodnog bića SAD kao supersile i njihovog liderskog statusa i uloge. Ono što se naziva spoljnom politikom SAD u 20. veku i na početku 21. veka moglo bi se odrediti i kao ratna, visoko militantna politika. Američka spoljna politika preobratila se u svoju suprotnost, ili, bolje rečeno, u svoju pravu prirodu ona je nastavak rata drugim (dopunskim, inoviranim) sredstvima. Za Sjedinjene Države rat je politika. On je bio i biće pre svake politike. Nametanje i ostvarivanje svojih državnih interesa u međunarodnim odnosima vojnim, ratnim nasiljem, tj. državnim, vojnim terorizmom, uključujući i nuklearni, prema drugim državama i narodima, smenjuje politiku i diplomatiju kao prevaziđene veštine, delatnosti i tehnologije i uspostavlja se kao sama politika. Za američke postmoderne, postliberalne, vojno visokotehnološke i, možda, postorvelijanske, ideologe i stratege svetskih poslova, politika i diplomatija su samo kraće ili duže pauze u kontinu­umu državnog nasilja, diktata i geopolitičke i materijalne pohlepe.

PERIODIKA

RATOVANJE BEZ RATA - BUDUĆNOST (IDEAL) AMERIČKE DOMINACIJE SVETOM?

Veliki i drevni kineski vojni mislilac, strateg i filozof Sun-Cu, u svojoj knjizi iz 5. veka pre nove ere, Umeće ratovanja, u odeljku „Ofanzivna strategija“, napisao je da je „podjarmiti neprijatelja bez borbe vrhunac umetnosti i veštine ratovanja“. Ova misao i maksima Sun-Cua čini se da je, na početku 21. veka, na putu da se potvrdi u planetarnim okvirima u vidu američke koncepcije kontrole i dominacije u većini bitnih svetskih geopolitičkih regiona (izuzev ogromnih rusoazijskog i kineskog) kao i kroz ključne globalne ekonomske, finansijske, tehnološke, IT, infokomunikacione i propagandne i masmedijske tokove u koje je ugrađena najnovija američka informaciona, komunikaciona i kompjuterska globalna moć. Već danas, da se i ne pominje budućnost, Sun-Cuova maksima dobija najšire moguće značenje u smislu podčinjavanja „ostatka sveta“ i gospodarenja njime bez borbe, „miroljubivim“ putem, na „meki“ način, prisilnim prilagođavanjem, amalgamiranjem sveta vladajućem vrednosnom sistemu, interesima, potrebama, institucijama američke supersile kao vrhunca veštine. Visokotehnološka i visokosofisticirana revolucija u oružanim snagama SAD, posebno razvoj sveobuhvatnog, integrisanog globalnog „sistema sistema“ (C4I2), determiniše novi oblik, karakter, smisao i zadatak globalne vojne moći SAD za 21. vek. Američko vođstvo i nadmoć u oblasti „sistema sistema“ omogućuje Sjedinjenim Državama novu, nalik suncuovskoj, formu i novi izvor globalne vojne i političke moći tzv. meku moć, kao sposobnost (pre)oblikovanja sveta i kontrole nad njim bez primene klasičnog rata. Vođenje rata „čvrsta moć“, kao što je ljudima vekovima znano, na putu je da postane dodatak, dopuna, ispomoć „mekoj moći“, ili, pak, krajnje sredstvo uticaja i moći. Na trećem ili četvrtom talasu revolucije u američkom civilno-vojnom naučno-tehnološkom sektoru, rađa se važna prome­na, i novo određenje, samog smisla suštine i budućnosti rata i ratovodstva. Rastući značaj dobijaju radikalno nove forme rata i ratovodstva kao što su nesmrtonosni rat, virtuelni kibernetski rat i sl., stvarni rat u obliku virtuelne stvarnosti ili doktrina tzv. mekog ubijanja u nesmrtonosnom ratu.

ç