Драгомир Анђелковић

Односи Русије и Белорусије, од распада Совјетског Савеза па до данас, прошли су кроз више фаза. Процес постепеног удаљавања, започет после слома заједничке државе, заустављен је средином 90-их година, са доласком Александра Лукашенка на чело Белорусије. Уједно, тај догађај представља преломну тачку када се ради о односу званичног Мин­ска према руским коренима Белоруса. Белорусија је повела одлучну проруску како унутрашњу, тако и спољну политику, што је уједно представљало и пробелоруску политику, јер је уважена вишеслојност идентитета већинског народа те земље, и тиме избегнуто његово располућивање, на начин који се десио у Украјини или Црној Гори. Коначно, оријентацијом на Русију омогућен је брзи економски опоравак Бело­руске, као и њен даљи развој, и то на социјално одговоран начин. С друге стране, и Руска Федерација је имала читав низ рационалних разлога како геополитичке, тако и унутрашњополитичке природе уз емотивне мотиве произашле из историјског наслеђа да свестрано ради на приближавању. Односи две државе су кренули узлазном линијом, па је намах деловало да се оне приближавају и стварању федералне заједнице. Међутим, због различитих економских и социјалних система, интереса владајућих гарнитура, али и објективних тешкоћа произашлих из чињенице да се ради о, у погледу величине, броју становника и ресурса којима расположу, драстично различитим земљама без обзира на блискост и заједничко порекло два народа до тога ипак није дошло. Штавише, односи између Минска и Москве од средине двехиљадитих повремено доживљавају озбиљне кризе, а тензија међу њима је стално присутна. Ипак, досадањи ниво економског и сваког другог повезивања, као и дугорочни спољни и унутрашњи интереси обе државе, односно тамошњих владајућих гарнитура, гарант су да ће савезнички односи међу њима опстати, можда тек уз формалну, али свакако не и суштинску дистанцу, без обзира што се намах учини да је на помолу стратешка преоријентација Минска. Уосталом, ма колико то на први поглед деловало парадоксално, интерес Москве је ништа мањи од Минска, да у околностима када та земља више не може да постане чак ни периферни део евроатлантског блока, она побољша своје везе са Бриселом, и убудуће представља партнера, а не отежавајући фактор, у односима Руске Федерације и ЕУ.

Велика светска криза уздрмала је економије САД, западних, као и неких других земаља. Модел живљења на рачун будућности, уобичајен на Западу, пре или касније је морао да доведе до кризе. Да ли садашњи проблеми представљају увод у предстојеће много горе раздобље, тешко је рећи. У раду је ипак прихваћено оптимистичко становиште, према коме ће САД и друге западне земље превазићи кризу и наставити стабилно да се развијају. Но, све релевантне прогнозе указују да ће и у том случају, у наредним деценијама мно­го већи економски, и у складу са њим војно-политички зна­чај, добити друге земље, пре свега Кина, Индија и Русија. У контексту свега реченог, аутор је настојао да сагледа да ли српска спољнополитичка оријентација прагматично прати померања тежишта светске економске и политичке моћи. Да ли је кулминација кризе на западу, и њен утицај на Србију, суштински допринео прекиду са једностраним евроатлант­ским спољнополитичким усмерењем? Закључак је да упркос званичној причи о четири стуба спољне политике, до њене дубинске промене није дошло. Радило се само о тактичким потезима са циљем да се од Вашингтона и Брисела издејствују извесни уступци, пре свега, ради ублажавања последица кризе и одлагања суочавања са консеквенцама неуспеле транзиције.

Осврт на књигу: Сергей Караганов (ред.), Россия и мир. Новая эпоха, Москва, АСТ, 2009.