Драган Станар

Аутор у овом раду разматра однос форме и суштине у савременој војсци са циљем указивања на феномене форме која не досеже праг смисла и форме која пробија сопствени плафон. Ослањајући се на методе појмовне анализе, компаративне анализе, анализе садржаја, дедукције и других научних метода, у раду се идентификују проблематични феномени форме која не досеже праг смисла и форме која пробија свој плафон, тј. случајеви у којима долази до неразумевања или занемаривања инструменталне вредности форме односно перципирања форме као интринзичне вредности. Објашњавајући специфичну виталну важност форме за савремене војске и војне системе, аутор на њих примењује наведене објашњене феномене и закључује да се оба могу идентификовати у војном систему. Закључак истраживања јесте да постојање наведених феномена у војном систему не само да нема морално оправдање, већ да представља значајну опасност по његово функционисање, те да је потребно имплементирати мере којима би се из система елиминисале неоправдане и штетне артикулације форме.  

Аутор у овом чланку истражује значење појма победа у рату и детерминише два различита значења – војна и политичка победа. Циљ рада је да укаже на могуће дуготрајне практичне последице потенцијалне семантичке дивергенција између ове две врсте победе у рату, иако су оне веома блиско повезане. Како је природа рата нужно политичка, једина смислена победа у рату јесте политичка победа, тј. победа којом се остварује кључни политички циљ рата, а то је стварање бољег, прихватљивог и одрживог мира за победника. У случајевима када се противник „самоˮ војнички порази, али пуна политичка победа изостане, појављује се феномен „изгубљене победеˮ, тј. војничке победе која се никако не може капитализовати у миру/примирју које следи и која се по правилу у том периоду и „губиˮ. Поред тога, таква „празнаˮ и пирова војничка победа по правилу генерише огроман историјски терет за нацију-победника, који може представљати озбиљан политичко-културни баласт деценијама, ако не и вековима. Аутор закључује да је неопходно развијање свести, како у сфери политике тако и код високих војних официра, о нужно политичкој природи и логици рата која мора да диктира све одлуке током оружаног сукоба и која условљава оправданост употребе војне силе у рату.

Рад анализира импликације и опасности конструкције нормативне теорије праведног мира. Рад није критика било које конкретне теорије праведног мира која претендује да буде општеприхваћена, будући да она као таква тренутно не постоји, већ настоји указати на проблеме који могу произићи из конструкције једне такве нормативне теорије. У последњих двадесетак година евидентна је појачана дискусија о праведном миру, која се углавном ослања на Кантове идеје, и залагање за стварање једне опште теорије праведног мира. Анализом основних елемената такве једне теорије, базиране на дефинитивним члановима, тј. заповестима вечног мира, и развијањем импликација савремене интерпретација Канта, рад настоји показати велику практичну опасност коју би теорија праведног мира могла имати, као и скренути пажњу на њене могуће злоупотребе. Поред тога што се чини немогућим решити неке предочене проблеме приликом дефинисања правде и мира, теорија праведног мира нужно би конструисала и концепт неправедног мира, који би служио као теоријско оправдање интервенционизма и глобалног патернализма великих сила, као и директан повод за „праведне” ратове који би били окренути против „неправедног” мира у настојању постизања јединог вредног, „праведног” мира, без обзира на стабилност и услове било којег постојећег, мање-од-праведног, мира. Коначан резултат оваквог неокрсташког приступа разматрању оправданости мира и рата било би наметање једног „идеалног” типа мира на целокупно човечанство, и то идеала нужно конструисаног из перспективе једне идеологије, што би за резултат имало генерисање Кантовског стања вечном мира гробља.

У овом раду аутор се бави питањем оправданости употребе оружаних снага, тј. војске против тероризма. Циљ рада јесте испитивање компатибилности мисије и природе оружаних снага, са освртом на Војску Србије, са тероризмом као обликом политичког насиља. Анализом дефиниција тероризма, али и проблема приликом дефинисања овог феномена, аутор настоји показати да је тај облик политичког насиља могућ само и искључиво у миру. Са друге стране, борбена употреба војске мора се ограничити само на стање рата, док у стању мира војска своје додатне задатке може вршити само неборбено. У садашњој парадигми тероризма, која је актуелна од 2001. године, употреба војске има изузетно негативне импликације. Брисањем границе између рата и мира, што је један од резултата савременог „рата против тероризма“ омогућава се полицизација војске и употреба против тероризма, али се свет истовремено уводи у веома опасно стање перманентног квази-рата, у којем свако ко се означи као терориста истовремено губи и права криминалца у миру и права борца у рату.

Вишезначост појма морал је у војном дискурсу нарочито евидентна, али и недовољно дефинисана. Ова недовољна појмовна разјашњеност проузрокује разне врсте импликација и практичних проблема, који се највише манифестују у виду занемаривања или потпуног игнорисања вредносног значења појма морал у војном дискурсу, редукујући при томе значење појма морал у војсци само на борбени морал. Борбени морал представља више психолошко-андрагошку него етичку категорију, а је његово изједначавање са целокупном садржином војног етоса површно, погрешно и штетно. Циљ овог рада јесте да покаже да вредностно значење термина морал није у колизији са борбеним моралом, већ напротив – да су ова два значења комплементарна, и да оба морају бити део онога што подразумевамо под војном етиком или војним етосом. Методом анализе историјских искустава и савремених дешавања и индукцијом појединачних ставова директних учесника у оружаним сукобима скупљених током година, уз структурну анализу појма борбеног морала, аутор кроз аргументовање неопходности препознавања и вредносно-моралног, тј. „етичког“ чиниоца борбеног морала као важне детерминанте борбеног морала у процесу научне синтезе показује нужну и нераскидиву везу оба значења појма морал унутар војног етоса. Занемаривање утицаја кршења моралних норми на стање борбеног морала представља опасан редукционизам који може имати далекосежне негативне импликације по војску и друштво.

Критеријум могућности победе (рационалних изгледа победе) у рату представља један од најконтраверзнијих критеријума Jus ad Bellum концепције, елемента теорије праведног рата, и веома често се погрешно интерпретира. Овај рад има за циљ да покаже да се критеријум могућности победе оправдано налази у теорији праведног рата, објашњавајући коме се заправо он обраћа, и према коме су морално одговорни они који га крше. Такође, рад ће понудити и објашњење и пример изузетка од важења овог критеријума, и то на примеру Топличког устанка у Првом светском рату. Поред тога, рад ће објаснити и на који је начин овај критеријум веома снажан аргумент за традиционално схватање нужне одвојености Jus ad Bellum и Jus in Bello концепција унутар теорије праведног рата. Коначно, намера је показати зашто је поштовање овог критеријума теорије праведног рата нужно за све нације, а поготово за оне нације чији идентитет почива на идејама жртвовања и трансценденције овоземаљског, каква је и српска нација.

This paper aims to prove how revisionism of the traditional just war theory introduces a new generation of war. These new revisionist wars are actually theoretical and propaganda wars against the possibility of war and thus sovereignty of states. They criminalize the conflict, transforming it into global police action of large powers with mighty propaganda machineries and international influence against “criminal” smaller states which theoretically lose their right of self-defense. We offer an abundance of reasons why revisionism that postulates moral asymmetry of combatants is false and ill-founded, and analyze its implications on wars. By analyzing new conflicts from the perspective of revisionism, we prove that these conflicts lack the necessary elements and attributes of war, and that they cannot be defined as such. Finally, we express our belief that revisionism of the just war theory is an elaborate attempt to negate the possibility of war for sovereign countries, thus negating its freedom and an attempt to theoretically justify violent modes of globalization and neo-imperialism.