Дијана Вукомановић

This paper is based on qualitative secondary data analysis to provide more comprehensive insights into innovative electoral policy choices of election management bodies (EMBs), faced with multiple challenges of COVID-19 to different aspects of organisation of electoral cycle: its regulatory, operational, and procedural framework to ensure safe voting environment, voter participation and democratic legitimacy. Various COVID-19 related arrangements are reviewed: health safety measures and more extensive use of already existing special voting arrangements (SVAs) – early, postal, mobile or proxy voting and possibilities for online voting in the future. Strengths and weaknesses, costs and benefits of these hybrid voting methods are compared. Conclusion of this analysis is that the traditional preference of EMBs for in-person, in-polling station voting with low-tech paper ballots remains unchanged by COVID-19. There was not enough time, resources and political incentive of decision-makers to introduce innovative or high-tech online SVAs. Analysis shows that postponement of elections during pandemic challenges institutional stability and should not be regarded as an example of future good practice. Decreased or inadequately high voter turnout during COVID-19 was registered as a significant threat to democratic legitimacy and to resilience of democracy. Necessity for strategic contingency planning of electoral cycle is confirmed and recommended.

Применом нео-институционалног нормативно-емпиријског приступа и критеријума Интерпарламентарне уније за оцену демократичности парламента, четири сазива Скупштине Србије (VIII-XI) анализирана су у складу са пет индикатора: репрезентативност, транспарентност, приступачност, одговорност и ефикасност, да би се добио одговор на питање у коликој мери је Скупштина Србије у периоду 2008-2020. била институционално ефикасна, нарочито у вршењу законодавно-контролне надлежности. Анализа је показала да је током овог периода институционална ефикасност Скупштине Србије варирала, и да су позитивне тенденције, покренуте током VIII i IX сазива (у периоду 2008-2014) заустављене или дерогиране и постепено довеле до институционалне кризе, која је кулминирала у XI сазиву (2016-2020) када долази до слома политичког modus operandi парламента на релацији владајућа већина - опозициона мањина. Коначан исход ове политичке и институционалне кризе се очитује у феномену делегитимизације и депарламентаризацији Скупштине Србије.

Анализа je усмерена на процес редефиниције концепта "српског националног интереса" који политичке и интелектуалне елите у савременој Србији настоје да утемеље на три кључна стуба: историјским, традиционалним интересима српског народа, поукама слома југословенске државне заједнице и етничким сукобима током деведесетих година и новонасталом геополитичком окружењу на Балкану и Европи на прагу XXI века. Премда су програми најрелевантнијих политичких партија у Србији још увек утемељени на меморандумској матрици о бездржавности и обесправљености Србије, преовлађујући концепт српског националног интереса у савремености све више губи националистички, и задобија продемократски предзнак.

Рад је усмерен на идентификацију трендова у генези пост-комунистичких елита и њихове контекстуалне, системске експликације. Анализа je утемељена на концептима француског социолога Пјера Бурдијеа концептима „поља“ и „капитала“ који су нарочито погодни за анализу трансформације елита. Бурдије наглашава да су позиције акте­ра унутар поља објективно дефинисане њиховим рангом у структури (ре)дистрибуције моћи или капитала (економског, политичког, социјалног и културног) који су конвертибилни један у други. Изложене су три главне теорије о процесу трансформације елита у региону Централно-Источне Европе: теорија репродукције елита, теорија циркулације елита, те теорија класне репродукције елита. Ауторка запажа да се формирала нова политичка класа пост-комунизма, идеолошки хетерогена, али социјално-класно хомогена, која, упркос томе што декларативно заговара демократију, тежи хегемонији. Овај хегемонистички блок моћи састоjи се од бивших комунистичких технократа, нове пост-комунистичке политократије и интелектуалне елите која je креатор јавног мнења. Механизам владања овог хетерогеног блока моћи je „менаџеризам“ који je постао идеологија нове пост-комунистичке елите.

На основу изложених одломака из програма политичких странака посвећених слободи може се закључити да су након го­тово две деценије партијског плурализма све релевантне стран­ке у Србији СПС, СпО, ДС, ДСС, Г17 Плус, у преовлађујућој мери коначно и СРС, нормативне концепте слободе утемељиле у либералној матрици. Ипак, дефиниција слободе је у партијским програмима рудиментарна и није развијена у пуном варијетету либералне мисли. У партијским програмима концепт слободе се првенствено везује за идеју грађина као аутономног појединца, који слободу користи у циљу постизања самоостварења. Дакле, партије у својим програмима наглашавају позитивни концепт слободе (пре свих СПС, као и Г17 Плус), док је негативни концепт слободе инсистирање на одсуству спољашњих ограничења у другом пла­ну. Партије стављају тежиште на корективни принцип ограничење слободе слободом другога, који је уграђен у програме четири странке: СПС, СПО, ДС и Г17 Плус, у експлицитном норматив­ном значењу који је формулисао Џон Стјуарт Мил. Приметно је да се у партијским програмима слободан грађанин још увек налази у његовом првобитном статусу натуралис природном стању слободе у којему је он још увек индивидуализирано биће, а не активни грађанин који своју слободу користи да би достигао пун грађански статус статус цивилис. Ипак, Г17 Плус и СПО чине корак даље у односу на друге странке у том правцу у својим про­грамима излажу једну комунитарну концепцију која поред права на слободу наглашава и елемент одговорности према широј заједници. Истовремено, СПО је, уз СРС, и злоупотребила овај свој декларативни принцип слобода изражавања мишљења се у првобитним програмима ове две странке дегенерисала у пропагирање говора мржње према припадницима националних мањина. Ипак, и ове су две странке у потоњим програмима направиле нормативни прескок у либерално поље људских права и слобода. Дакле, међу релевантним партијама у Србији је успостављен либерални консензус нелиберални нормативни постулати нису више прихватљиви као легитимни.

Анализа програма релевантних политичких партија у Србији (СПС, ДС, СПО, СРС и ДСС), у периоду 1990-2001. је показала да ниједна од партија није презентовала нормативно “чисту” економску матрицу, већ је свака од њих прибегла еклектицизму у генези њихових програма уочљива је комбинација елемената различитих школа мишљења економиста. Премда се све релевантне партије за­лажу за реституцију приватне својине, либерализацију тржишта, отпочињање процеса приватизације и редефинисање улоге државе у економији, њихови су модели економске политике различити: СПС још увек заговара модел “тржишног социјализма”, СПО је аутентичан заговорник нативистичког руралног традиционализма, док се ДСС залаже за западноевропски социјалдемократски модел “социјално-тржишне економије”. СРС комбинује идеје класичног, Кејнзовог и (нео)либерализма и напослетку ће ДС од идеје “народног капитализма” (Volkskapitalismus) развити варијанту неолибералног “источноевропског тачеризма”.

На основу сумарне анализе партијских програма може се закључити да се шест релевантних партија у Србији могу разврстати, условно речено, у четири дистинктивне идеолошке фамилије: једну групу чине ортодоксни левичари (СПС) и социал-демокра­те (ДС), другу национал-популисти (СПО) и илиберални попули­ста (СРС), посебну групу чине “народњаци” (ДСС), и напослетку, (нео)либерали (Г17 Плус). ДСС је била најдоследнија у очувању своје изворне идеолошке матрице. СПС и СПО у идеолошком смислу нису значајније напредовале у посматраном периоду од протекле две деценије. ДС и СРС су биле најодлучније од свих осталих релевантних партија у прављењу идеолошких прескока, нарочито у домену економско-социјалних позиција на релацији левица-десница. Идеолошка матрица Г17 Плус је у највећој мери норматив­но конзистентна. Може се уочити груписање већине релевантних партија у десном политичком пољу неоспорно се ту сврставају и СРС и СПО и ДСС и Г17 Плус. Две преостале партије, СпС и ДС дугорочно се опредељују за конкуренцију унутар левог спектра политичког поља Србије.

Анализа је усмерена на давањe одговора на питање да ли се и у којој мери две релевантне парламентарне политичке странке Г17 Плус и Либерално демократска партија (ЛДП) заиста могу означити као либералне, будући да се оне тако декларишу и саморазумевају. Да би се дао одговор на ово питање аутор укратко излаже кључне тенденције инкорпорације Западне либералне идеолошке матрице у пост-комунистичким земљама Централно-Источне Европе. Посебан нагласак у анализи је стављен на претече данашњих либералних партија у Србији на тзв. „анархолиберале“ про-реформски оријентисане комунистичке лидере који су крајем 60-их и почетком 70-их година прошлог века покушали да у економији спроведу модернизацијски пројекат laisseiz-faire, про-тржишно оријентисаних реформи. Аутор указује на чињеницу дисконтинуитета у одржању тзв. „либералне вертикале“ да су либерално оријентисани политичари и либерално оријентисана политика у Србији готово потпуно утихнули на политичкој сцени Србије у последње три деценије XX века, након пада српских анархо-либерала, 70-их година. Тек ће у другој деценији обнове партијског плурализма са појавом две партије које су предмет овог рада Г17 Плус и ЛДП либерална опција поновно почети да се рехабилитује, да се изнова редефинише и промовише на политичкој сцени Србије. Анализа програмских одредница ових двеју партија у односу на темељне вредности либерализма: немешање државе, принцип грађанства, слободе и тржишне економије показала је да је Г17 Плус успела да конципира идеолошки конзистентну (нео)либералну легитимацијску матрицу, док је ЛДП исказао неуобичајену меру еклектицизма, чак и неочекиваних идеолошких девијација. Од којих су илустративни анархистички анимозитет који ова партија изражава према држави и њеним институцијама, и залагање за спровођење корективне правде лустрације, која су пре симптоматична за револуционарне партије ортодоксне левице. У том смислу се ЛДП може означити као „анархо-либерална“ странка, док су Г17 Плус, у идеолошком смислу „нео-либерали“ У домену економског програма, обе се партије крећу у орбити социјал-либерализма.