Дејан М. Мировић

Митрополија –црногорско приморска има осам векова дуг континуитет у оквиру Српске православне цркве. Свети Сава је основао Зетску Епископију 1219. године. Након пропасти српског царства последњи српски средњовековни православни владари из династије Црнојевића преносе седиште Зетске Епископије, односно Митрополије, на Цетиње где 1484. године подижу и манастир. Све до 1766. године и укидања Пећке патријаршије од стране султана Мустафе III цетињски митрополити или владике се хиротонишу у Пећкој патријаршији. Након 1776. године па све до почетка XX века, Митрополија остаје једини део српске Пећке патријаршије који није признао власт Цариградске патријаршије. Најјаснији доказ за то је титула егзарха Пећког трона коју носе цетињски митрополити још од 1750. године. Након 1922. године и добијања томоса од Цариградске патријрашије, обнавља се јединствена Пећка патријаршија са Митрополијом као саставним делом. Са друге стране, модерна држава Црна Гора нема међународноправни континуитет са средњовековном Зетом Црнојевића нити са државом која је 1484. године подигла садашње седиште Митрополије црногорско-приморске - Цетињски манастир. Правна теорија нам, дакле, показује да не постоји међународноправни континуитет између средњовековне државе Црнојевића и модерне Црне Горе. Након пада Зете 1496. године не постоји независни и међународно признати субјект на територији данашње Црне Горе, све до 1878. године и Берлинског конгреса. Зато су нетачне тврдње актуелног црногорског руководства којима се покушава оправдати доношење нелегалног и нелегитимног Закона о слободи вјероисповијести из 2019. године, према којима, наводно, постоји 1.000 година непрекидног континуитета државности. На основу таквих конструкција се тврди да, наводно, постоји аутокефална ЦПЦ још од времена Црнојевића. Чланови 62 и 63 Закона о слободи вјероисповијести су донети управо у том контексту. Сврха ових чланова је да се на основу конструкције о наводном државном континуитету на нелегитиман и нелегалан начин преузме имовина СПЦ у Црној Гори.

Светозар Марковић је имао огроман утицај на српску интелектуалну мисао и друштво половином XIX века. За читаве генерације српских интелектуалаца и политичара без обзира да ли су заступали леве или десне политичке идеје, он је био својеврстан учитељ. Најпознатији примери су Јован Скрелић и Никола Пашић. Марковић је био и главни идеолошки противник Милана Обреновића и прозападних владајућих елита. Међутим, оно што се често занемарује када се анализира дело Светозара Марковића је његова улога у популаризовању и прихватању руске културе и идеја у Србији. Он је био први српски интелектуалац који је пропагирао учење руског језика у Србији. Преводио је руску књижевност, укључујући и класике попут Гогоља, Тургењева и Љермонтова. У правном и социолошком сислу, Марковић је сматрао да код Срба и Руса постоји солидарност и хуманост која не постоји на Западу. У „апсолутистичкој Русији“ коју он као атеиста и социјалиста критикује, независност судства је била на вишем нивоу него у Србији коју су водили чиновници школовани на Западу. Марковић види позитивне утицаје Русије у унутрашњој српској политици и правном систему. Русија која је била апсoлутистичка држава је морала да подсећа српске кнезове да узму у обзир и интересе народа и демократије. Када анализира међународне односе Марковић истиче да су Руси гарантовали аутономију у односу на Турску и народна права Акерманском конвенцијом из 1826. године. Марковић прави јасну дистинкцију између западних вредности и политике. Када пише о енглеској политици он истиче да је лицемерна и неморална и сматра да се енглески закони не могу аутоматски применити на све народе.

Руско–српске дипломатске односе је почетком XX века, поред анексионе кризе 1908-1909,  обележило неколико догађаја. Први је данас скоро заборављено убиство руског конзула Шчербина у Косовској Митровици 1903 године, други је почетак Првог светског рата 1914, трећи је процес формирање Краљевине СХС од 1915 до 1917. Почетком XX века царска руска дипломатија је, према руским дипломатским изворима, имала активну улогу у заштити Срба на северу Косова и Метохије у време када је јужна српска покрајина била под окупацијом Османске империје. Сличну улогу царска Русија има десетак година касније, након Сарајевског атентата 1914. године. Она активно штити Србе у Аустроугарској што показују документа руског Министарства иностраних послова. Коначно, у периоду до 1917. године Русија није више само сила заштитница Србa у Турској и Аустроугарској, већ Петербург активно учествује у преговорима у вези са формирањем јужнословенске државе, посебно министар Сергеј Сазонов који је био против формирања нове државе са католичким Хрватима и Словенцима. У истраживању овог проблема користићемо нормативни, компаративни и историјски метод, као и истаживање у архивима.

ЕУ деценијама води усаглашену економску политику према другим субјектима међународног права. Србија жели да постане чланица ЕУ и већ је добила статус кандидата за чланство због чега ћe бити у обавези да имплементира одредбе уговора које je ЕУ закључила са другим субјектима међународног права. Та чињеница je од изузетног значаја када се имају у виду уговори који регулишу заједничку економску политику ЕУ према државама попут НР Кине и Руске Федерације. У том контексту наставак европских интеграција за Србију ће значити и иступање из Споразума о слободној трговини са РФ.

Преко двадесет година траје процес придруживања Источне Европе ЕУ. Изузимајући Руску Федерацију и Белорусију, све државе Источне Европе су у процесу придруживања или су већ постале чланице ЕУ. Упоредни подаци из но­вих источновропских чланица ЕУ попут Пољске, Мађарске и Естоније показују да се може дефинисати неколико тенденција у правном, друштвеном и економском смислу када се ради о процесу придруживања Источне Европе ЕУ. То су, раст спољног дуга, незапослености, буџетског и спољнотрговинског дефицита, исељавање становништва, популације која живи испод границе сиромаштва.

Бриселски споразум потписан 2013. je међународни уго­вор који су закључили субјекти међународног јавног права, држава Република Србија и међународна организација ЕУ. Трећа страна, такозвано Косово није субјект међународног права јер није чланица УН. Зато се Бриселски споразум може тумачити у складу са Бечком конвенцијом о међународном уговорном праву из 1969. године. Бриселски уговор се може поништити у контексту међународног права само ако се Република Србија позове на члан 52. Бечке конвенције који забрањује принуду и претње приликом закључивања међународних уговора. Несумњива противуставност Бриселског споразума je релевантна само са аспекта унутрашњег пра­ва.

Пре двадесет година је донет Уговор из Мастрихта (или Уговор о Европској унији). Уговор из Мастрихта је утицао на распад СФРЈ, сецесију Хрватске и Слове­нце али и на нови, доминантан положај СР Немачке у Европи. Ипак, СР Немачка никада у потпупности није усвојила одредбе Уговора из Мастрихта. Напротив, пресуде Савезног уставног суда СР Немачке су јасно одредиле да немачко национално право има првенство у односу на право ЕУ. У том контексту, Република Србија мора да извуче поуке и поступи слично као и СР Немачка приликом имплементације права ЕУ, али и међународног права када се ради о преговорима у вези са КиМ.

Аутономна Република Крим је у марту 2014. године донела Деларацију о независности која се позива на саветодавно мишљење МСП о проглашењу независно­сти Косова из 2010. Исти правни аргумент је употребио и председник РФ приликом потписивања докумен­та о припајању Крима. Правно тумачење показује да су се РФ и Аутономна Република Крим ипак позвали само на један део саветодавног мишљења МСП и то онај који истиче универзалну важност принципа самоопредељења. Други, конкретнији део саветодавног мишљења МСП који је пример за contradictio in adjecto, јер негира општепознату чињеницу да Резолуција 1244 гарантује суверенитет Србије на Косову, РФ и Аутономна Република Крим нису прихватили.

Међународни суд правде је један од шест главних орга­на Уједињених нација и наследник Сталног суда међународне правде. Краљевина СХС и Република Србија су више пута биле страна у поступку пред овим међународним судовима. Анализа тих процеса и саветодавних мишљења показује да постоји континуитет негативних одлука и саветодавних мишљења када се ради о Србији. Краљевина СХС се реалније односила према тој негативној пракси у контексту заштите својих националних интереса него модерна Репу­блика Србија која годинама инсистира на некритичком односу према МСП иако случајеви БиХ против СРЈ, Хрватска против СРЈ, саветодавно мишљење поводом проглашења независности такозваног Косова и тужба СРЈ против де­сет НАТО држава, убедљиво показују да МСП примењује двоструке стандарде када се ради о Србији.

Србија је након 2008. године уступила значајан део су­веренитета ЕУ. To je нова међународно-правна ситуација у односу на ону у којој се Србија налазила у периоду од 1878. до 2000. године. У ЕУ су се такође дешавале значајне проме­не, посебно након пропасти Устава за Европу 2005. године. Примарно право ЕУ и јединствени интегративни процеси су након периода који je симболизовао Уговор из Мастрихта 1992., замењени са два различита степена интеграција, изван и унутар еврозоне. Србија je у том процесу интеграција sui generis. Oсновни критеријум за Србију у европским интеграцијама није испуњеност услова за чланство у еврозони, већ признање независности такозваног Косова. Србија као чланица ЕУ ће зато бити у трећем кругу интеграција.

Муслиманска влада у Сарајеву je 1993. године поднела тужбу против Савезне Републике Југославије пред Међународним судом правде. То је био најкомпликованији процес у историји тог суда. Први пут је једна држава тужена за ге­ноцид. Саставни део Босне и Херцеговине, Република Српска је била против те тужбе. СРЈ је 1995. поднела контратужбу против БиХ. Међутим, СРЈ је после 2000. године одустала од континуитета са СФРЈ и чланства у статуту МСП, али и од контратужбе. Истовремено су вођени и слични спорови поводом тужби СРЈ против десет НАТО држава. Коначно, пресуда из 2007. године се није односила на Црну Гору и била је заснована на јурсидикцији МСП која се није признавала у случајевима СРЈ против десет НАТО држава.