Бранко Крга

Предмет анализе овог рада јесте сагледавање битних чинилаца безбедности Балкана и деловања Руске Федерације (у даљем тексту: Русија) у том контексту, са посебним освртом на позицију Републике Србије. У току израде овог текста примењиване су стандардне методе, као што су анализа, синтеза, историјски метод, метода анализе садржаја, а у одређеном смислу и моделовање, односно, трагање за начином да се избегну проблеми са којима се Балкан суочавао током протеклих деценија. Истраживање је показало да је ова тема неопходна барем из три разлога. Прво, на Балкану се повећава број ванрегионалних фактора који имају утицај на многе процесе, па и на безбедност. Друго, безбедност Балкана и даље је нестабилна и готово ни један проблем због којих су избијали оружани сукоби 1990-тих година, није до краја разрешен. Треће, не престају да се испољавају различити облици изазова, ризика и претњи по одбрану и безбедност Републике Србије. Из наведених разлога сасвим је оправдано да предмет истраживања буде и тема: „Безбедност Балкана и Русија“, са посебним освртом на положај и безбедност Републике Србије. У оквиру ове теме разматраће се следеће целине: (1) Балкан: „буре барута“ или зона мира; (2) Утицај ванрегионалних фактора на безбедност Балкана и позиција Републике Србије; (3) Безбедност Балкана и Русија.

Предмет овог рада се односи на настојање да се одбрана Савезне Републике Југославије од агресије НАТО 1999. године анализира са становишта искустава и поука. Циљ истраживања јесте да се сагледају све повољне и отежавајуће чињенице из времена одбране од агресије НАТО, како би то могло да послужи адекватнијем приступу безбедности и одбрани земље у савременим и будућим условима. У току израде овог текста примењиване су стандардне методе, као што су анализа, синтеза, историјски метод, а у одређеном смислу и моделовање, односно, трагање за начином да се избегну проблеми са којима смо се суочавали током протеклог рата. Истраживање је показало да је ова тема неопходна барем из два разлога. Прво, наша земља се 1999. године нашла у готово јединственом положају – да се, без поузданог савезника, брани од агресије деветнаест чланица НАТО. Друго, Србија је јединствена и по томе што је од 1912. до 1999. године била принуђена да брани своју територију и елементарне интересе просечно сваких седамнаест година, што није случај ни са једном земљом или народом у Европи, па и шире.

Предмет анализе овог рада јесте довођења у корелацију недостатка националне стратегије  и кретања Србије између статуса самосталне и заједничке државе. Циљ  истраживања  јесте да се, на основу искустава у протеклих сто година схвати да је за доношење кључних одлука од национлног значаја веома важно да постоји јасна визија, национална стратегија или програм. Поред уобичајених метода, као што су анализа, синтеза и  историјски метод, у овом раду  примењен је и постулативни приступ, тј. покушај да се претпостави како би се неки процес одвијао да је постојала национална стратегија. Истраживање је показало да Србија у читавом двадесетом веку није имала усаглашени “кровни“ документ који би показивао како треба да се заузимају ставови и доносе одлуке по најважнијим питањима од националног значаја. У закључку би се могло нагласити да је и ово време бременито многим ускушењима, пре свега у вези Косова и Метохије, па би утемељење националне стратегије било од велике помоћи онима који доносе одлуке о томе како решавати ово и друга најважнија питања, која имају суштински национални значај.

Вековима је човек оптерећен потребом да обезбеди довољно енергената за свој живот и  породицу, а касније за предузеће, па и државу. Са смањивањем енергената и повећаним потребама за њима, појављује се проблем енергетске безбедности. Енергетска безбедност има два аспекта: прво, то је једноставна потреба да се обезбеди довољна количина  енергената, односно, да се не испољава проблем њихове доступности онима којима су потребни; и друго, последњих деценија јавља се проблем како да се разни извори, путеви дотура, складиштења и места коришћења обезбеде од разних облика угрожавања. Врсте енергената су се мењале под утицајем два чиниоца. Прво, то је била њихова доступност. Тако се тврди да су у 19. веку дрво и угаљ представљали главне изворе енергије, у 20. веку то је била нафта, а у 21. веку, по свему судећи, најзначајнији енергент биће природни гас. Друго, то су нове технологије. С једне стране, нове технологије омогућавају приступ енергентима на различитим местима, као што је дно мора, замрзнути простори (Арктик и др.).  С друге стране, савремене технологије омогућавају потпуно нове изворе енергије, као што је нуклеарна енергија (на бази фисије и фузије), затим ту су разни облици коришћења сунчане енергије, енергије ветра, подземних вода и др. Исто тако, нове технологије битно смањују потребе за енергентима по разним јединицама (производња, аутомобили, авиони и др.).Без обзора на све ове нове приступе енергентима, нема сумње да енергетска безбедност има више аспеката, од којих ће се за ову прилику пажња обратити на три: (1)  обезбеђивање довољних количина енергената; (2) коришћење енергената као геополитичког и геостратегијског фактора; и (3)  безбедност постојећих и потенцијалних енергетских објеката Републике Србије.

Све одговорне државе са великом пажњом анализирају свој систем безбедности. То се односи, пре свега, у трагању одговора на питање да ли тај систем може да одговори актуелним изазовима, ризицима и претњама безбедности земље. Нема сумње да, у том смислу, веома важну улогу има анализа организације и ефикасности безбедносно-обавештајних служби, јер су те институције изразито важан (под)систем у оквиру целовитог система безбедности земље. С обзиром на такав значај, безбедносно–обавештајне службе не могу да имају неутралан утицај на поузданост система безбедности: оне делују или позитивно или негативно. То може да се уочава готово свакодневно, што нарочито долази до изражаја у кризним и ратним ситуацијама. Да би безбедносно–обавештајне службе биле на потребном нивоу, неопходни су барем следећи услови: доношење адекватних стратегијско–доктринарних и нормативних аката, постављање савремене организације тих служби, ефикасно управљање њиховим радом, избор квалитетних кадрова, њихова врхунска свестрана оспособљеност, најсавременија опрема, као и развијање својеврсне безбедносне културе у земљи.

Проблеми везани за Косово и Метохију су актуелни већ много деценија. Они имају вишедимензионални карактер. То значи да се покушаји решавања тих проблема не могу задржати само на једностраним мерама, на пример, коришћењем искључиво инструмената дипломатије. Чини се да свест о томе сазрева, што се види и по томе што део Стратегије националне безбедности Републике Србије (у даљем тексту: Стратегија НБ Србије), који се односи на политику националне безбедности, садржи мере из различитих области. То се односи на спољну политику, економску политику, политику одбране, политику унутрашње безбедности, политику заштите људских и мањинских права, социјалну политику и политику у другим областима. Сваки од ових елемената политике националне безбедности може да има одређену улогу у решавању косовско-метохијских проблема. На тај начин можеда се утврди јасна корелација између проблема Косова и Метохије и политике националне безбедности Републике Србије.

Република Србија је пре свега десетак година, стицајем разних околности, обновила статус самосталне државе. Претходних осамдесетосам година је била у саставу неког облика заједничке државе. У том периоду највећи део питања одбране је био решаван на том „савезном“ нивоу. После 2006. године, када је обновљена самосталност, Република Србија је предузела низ неопходних мера како би на прави начин решавала питања одбране, што је незаобилазна обавеза за сваку државу која жели да конституише потребне елементе свог система. У том смислу, посебно су била значајна следећа питања: доношење политичких, стратегијско – доктринарних и нормативних докумената; решавање неких кључних организационих питања, од нивоа Народне скупштине, председника Републике и Владе, па и на другим нижим нивоима; конституисање система одбране и комплетно преузимање оперативног командовања са Војском Србије; кадровска и материјална консолидација система одбране и др. Значајан део ових и других послова обављен је успешно. Међутим, система одбране и Војска Србије су „живи“ организми, стално се мењају разни спољни и унутрашњи чиниоци који утичу на одбрану земље, што захтева потребу непрекидне доградње те изузетно важне функције сваке одговорне државе.