Бранка Јевђић
ИСКЉУЧЕЊЕ И ОГРАНИЧЕЊЕ УГОВОРНЕ ОДГОВОРНОСТИ У СРПСКОМ ПРАВУ
Централно питање овог рада је да ли српско право познаје механизам којим се унапред, споразумом страна, искључује дужникова уговорна одговорност и штетне последице повреде обавезе дефинитивно пребацују на повериоца, упркос томе што су задовољени услови за њено заснивање. У раду су изнети аргументи у прилог тврдњи да, иако Закон о облигационим односима одредбама општег значаја, текстом каже да стране могу искључити дужникову одговорност, таква могућност у нашем праву не постоји. Став је аутора да се таквим споразумом – законом названим „о искључењу“ – одговорност дужника ограничава, тако што се отежава материјалноправни и процесноправни положај повериоца у парници за утврђење дужникове одговорности, али такав споразум никада не лишава повериоца могућности да заснује дужникову одговорност. Разлика између овог, и споразума који је законом назван споразум о ограничењу, је у томе што се првим ограничење постиже отежањем услова за заснивање дужникове одговорности, док се другим лимитира износ накнаде штете као санкције за утврђену одговорност, а сама одговорност се заснива према општим правилима. Због тога, предлог ја аутора, упућен Комисији за израду грађанског законика, да важеће решење измени тако што би клаузуле о којим је у овом раду реч, у будућем Грађанском законику Републике Србије биле назване клаузулама о ограничењу одговорности.
