Tema broja

AKTUELNO

VOJVODINA IZMEĐU KONFLIKTA I HARMONIJE RAZLIČITOSTI

Sažetak

Poslednje dve decenije dvadesetog veka jugoslovenske države i njenih naslednih država, u istorijskom kontekstu, svedoče o jednom razornom dejstvu poli­tikanstva koje je nastalo usled sudara postkomunističkih ideologija kvazinacionalističke i socijalne provenijencije. Ove ideologije bile su i ‘’jedino mogući razvojni put’’ elita koja je negovana u ideološkoj državi bratstva i jedinstva, a koja je izgubila put kojim ih je vodilo delo bezgrešnog vođe. Situacija u Vojvodini je takođe bila obeležena ovim događajima. Konačni obračun sa antisrpskim snagama u vreme tzv. ‘’jogurt revolucije’’ trebao je da označi navodni početak nacionalnog osvešćenja i homogenizacije Srba koje je ideologija prethodnog vremena fragmentarisala i odnarodila. Izgovarane su velike reči i pozivalo se na velika dela i ukazivalo se na odsudni trenutak. Retorika je postajala primerenija opštenarodnom pokretu koji je trebalo da se stvo­ri. Sva protivurečnost složenih nacionalnih odnosa i državnog uređenja nestajala je u slatkorečivoj i zapaljivoj demagogiji koja je mitomaniju pretvori­la u istorijsku istinu. Čuvari narodne tradicije i istorijske baštine postali su isti oni ljudi koji su negovani u anacionalnom i atradicionalnom kulturnoj i političkoj atmosferi. I u Vojvodini oni su se sukobili sa političkim neistomišljenicima (čitaj neprijateljima) ali dojučerašnjim ideološkim saradnicima. I jedna i druga koncepcija nije brinula o postojećim interesima Vojvodine, već o očuvanju ili stvaranju svog ekonomski i politički privilegovanog mesta u društvu. Ipak to je zanemarljivo malom broju ondašnjih intelektualaca bio signal za početak potpune kulturološke dekadencije jednog naroda, jedne države, jedne regije. Naprotiv, u populizmu koji su politički lideri južnoslovenskih nacija oblikovali bilo je mesta za “prateću’’ inteligenciju i ona je to obilato koristila. Promene koje su nastupile nakon 2000. godine, u na­rodu, bile su više izraz ekonomske iscrpljenosti i opterećenosti ratnom psihozom, a u manjoj meri refleksija spoznaje pogubne anacionalne, akulturne i time i proevropske politike. Godine koje su sledile, do danas, predstavljaju traganje za nacionalnim konsenzusom u okvirima generisanja političkog parla­mentarizma i pluralizma. Vojvodina je u rascepu koja je odraz potrebe, sa jedne strane, sopstvenog definisanja kao modernog evropskog regiona i građanskih i nacionalnih snaga koje to podržavaju, a sa druge strane nacionalističkih i vojvođansko etatističkih snaga koje su suštinski anacionalne i separatne i koje pomenuti proces doživljavaju kao dezintegraciju države ili nacije ali i Vojvodine.

Ključne reči:

Reference

    1. С. Гавриловић, Срби у Хабзбуршкој монархији 1792-1849, Матица српска, Нови Сад, 1994.
    2. Историја српског народа, Српска књижевна задруга, Београд, 2000 књ. В
    3. В. Стајић, Светозар Милетић, Београд, Југо-исток, 1938.
    4. Р. Кончар, Опозиционе партије и аутономија Војводине 1929-1941, Мир, Нови Сад, 1995.
    5. А. Касаш, Мађари у Војводини, Филозофски факултет, Нови Сад, 1996.
    6. А. Лебл, Грађанске партије у Војводини 1887-1918, Нови Сад, Фи­лозофски факултет, Нови Сад, 1979.
    7. Споменица ослобођења Војводине, Нови Сад, 1929.
    8. Н. Гаћеша, Аграрна реформа и колонизија у Југославији, Нови Сад, Матица српска, 1984.
    9. Х. Шулце, Држава и нација у европској историји, Београд, Филип Вишњић, 2002.
    10. С. Марковић, Грађанске опозиционе странке у Војводини 1929-1941, Тиски цвет, Нови Сад, 2006.
    11. С. Марковић, Национално и уставно питање у делатности политичких странака у Војводини 1929-1941, докторска дисертација, Филозофски факултет, Нови Сад, 2008.
    12. Р. Кончар, С. Марковић, “Vojvodina beetwen Serbian and Yugoslav op­tion during the establishment of the Kingdom SCS”, тематски зборник радова са међународног скупа Yugoslavia through Time. Ninety Years since the Formation of the First State of Yugoslavia, Oddelek za zgodovino Filozofske fakultete v Ljubljani, Ljubljana, 2009, стр. 93-105.
    13. Р. Кончар, “Формирање покрајинског народоноослободилачког одбора за Војводину 1943”, Зборник Матице српске за историју, Нови Сад, 1979, бр.
    14. Љ. Кркљуш, Л. Ракић, “Војводина и стварање југословенске државе 1918. године”, Зборник радова Присаједињење Војводине Краљевини Србији 1918, Музеј Војводине, Нови Сад, 1992, стр. 5-21.
    15. Н. Гаћеша, “Демографске и социјалне прилике у време присаједињења Војводине Краљевини Србији 1918”, Зборник радова Vojvodina u vreme Prisajedinjenje Vojvodine Kraljevini Srbiji 1918. godine, Музеј Војводине, Институт за историју Филозофског факултета у Новом Саду, Нови Сад 1993, стр. 49-56.
    16. А. Ивић, “Светозар Милетић”, Летопис Матице српске, Нови Сад, 1939, бр. 4-5.
    17. В. Стајић, “Учешће српског друштва у мојој судбини”, Рукописно одељење Матице српске, М 8756
    18. И. Секулић, “Културни национализам”, Нови Србин, Сомбор, јануар-јун 1913.
    19. Т. Остојић, “Једно важно културно и социјално питање”, Летопис Матице српске, св. 294, 1913, Рукописно одељење Матице српске М 1066.
    20. С. Марковић, “Идеје о Војводини др Николе Милутиновића”, Зборник Матице српске за историју, Нови Сад, 2005, бр. 71/72.
    21. С. Марковић, “Интегрално југословенство у Војводини – одјек и страначко одређење”, Зборник радова The Shared History Myths and stereotypes of the Nationalism and Communism in ex Yugoslavia, Нови Сад, 2008.
    22. С. Марковић, “Прилог проучавању буњевачког питања у контексту политичких прилика у Војводини у периоду 1918-1941”, Зборник радова, Етнолингвистичка и историјска истраживања о Буњевцима у Војводини, Матица српска, Буњевачки национални савет, 2008.
    23. Архив Србије и Црне Горе
    24. Архив Војводине
    25. Историјски архив Новог Сада
    26. Историјски архив Сомбора
    27. Рукописно одељење Матице српске
PERIODIKA Politička revija 1/2010 УДК: 342.25+323.1(497.113) ‘’20’’ 311-330
ç